ХРИСТИЋ Коста – преводилац (Београд, 22. IV 1852 – Београд, 6. III 1927). Син Николе Христића (1818-1911), министра и председника владе. Основну школу и гимназију похађао је у Бгду. У гимназији се упознао и спријатељио са Лазом К. Лазаревићем, доцније познатим нашим приповедачем, и то другарство, претворено убрзо у побратимство, наставило се затим на студијама у Бгду и Берлину и трајало је до Лазаревићеве смрти. Са њим се Лазаревић и ородио: 1881. оженио се његовом сестром Полексијом. По свршеној гимназији Х. је 1867–1871. студирао права на Великој школи у Бгду. Студирање права наставио је у Хајделбергу и 1875. завршио у Берлину, одакле је отишао у Париз ради усавршавања у француском језику. У земљу се вратио 1876, када је у српско-турском рату као војни обвезник радио у Обавештајном и преводилачком одељењу Министарства војног којим је руководио Милан Ђ. Милићевић, књижевник. У државну службу ступио је новембра 1876. Био је писар Окружног суда у Ваљеву (1876–1879), писар београдског Окружног суда (1879–1881), члан београдског Варошког суда (1881–1883), секретар Посланства у Цариграду (1883–1884), председник београдског Варошког суда (1884–1888), начелник Министарства иностраних дела (1888–1889), генерални конзул у Солуну (1889–1890) и Пешти (1890–1894), начелник Министарства иностраних дела (1894–1895), изванредни посланик и опуномоћени министар у Букурешту (1895–1897), министар правде (1897–1899), изванредни посланик и опуномоћени министар у Риму (1899-1901) и Бечу (1901-1903). Пензионисан је 1903. У службу се вратио 1920. као хонорарни шеф Одељења за извршење међународних уговора Министарства иностраних дела, а 1922. постао председник Комисије за плебисцит у Корушкој. Потом је до смрти живео у Бгду као пензионер. Одликовао се широком културом и знањем страних језика. Бавио се музиком. Волео је књижевност и историју. Највише под псеудонимом „Стари Београђанин“ – сарађивао је у периодичним публикацијама „Правда“ (1912), „Српски књижевни гласник“ (1921) и „Политика“ (1921–1926), те у сарајевској „Домовини“ (1921). Као посебна књига издати су му Записи Старог Београђанина (Бгд 1923, 1925, 1937), који имају и књижевну и историјску вредност. Од 1870. бавио се и превођењем. Превео је позоришна дела француских писаца: Ежена Скриба (Кромвелов син, 1870. и Адријена Лекуврер, 1872), Александра Диме-Оца (Кин, 1872), Ежена Лабиша (Штедионица, 1884), Викторијена Сардуа (Рабагас, 1882. и Вештица, 1904), Жана Екара (Чика Лебонар, 1907). На премијери Рабагаса 28. IV 1882. у НП у Бгду приређене су демонстрације против конзервативне владе Милана Обреновића, које су се пренеле и на београдске улице. У СНП у НСаду изведени су Х. преводи: Кин, драма у 5 чинова А. Диме-Оца (1875), Адријена Лекуврер, драма у 5 чинова Е. Скриба и Е. Легувеа (1884), Штедионица, комедија у 5 чинова Е. Лабиша (1895), Вештица, драма у 5 чинова В. Сардуа (1907), и Чика Лебонар, драма у 4 чина Ж. Екара (1920).
ЛИТ: (Ж.) М(илићевић), Коста Н. Христић, Мисао, Бгд, 1927, бр. 7–8, с. 502; Н., Коста Н. Христић, Воља, Бгд, 1927, бр. 3, с. 237; А-м, Ноћас је умро Стари Београђанин, Политика, 1927, бр. 6775, с. 3; М. Јовановић, Над одром Старог Београђанина. Успомене једног његовог друга, Политика, 1927, бр. 6776, с. 1; А-м, Коста Н. Христић, Правда, 1927, бр. 63, с. 1; О., Коста Н. Христић, Српски књижевни гласник,  1927, бр. 7, с. 563–564.

М. Н.