ХАНАУСКА Боривоје – драмски редитељ (Крушевац, 11. V 1915 – Нови Сад, 30. III 1968). Рођен је у породици чешког досељеника занатлије. Гимназију у Крушевцу напустио је због болести, рано је изгубио оца и са незараслом раном од операције прихватио се ноћног рада у штампарији и упоредо спремао осми разред и матуру. Од 1935. студирао је право у Бгду и упоредо Позоришни одсек Музичке академије у класи Петра Коњовића, а завршио је и Глумачку школу у класи Јосипа Кулунџића и Јурија Ракитина 1936-1938. Похађао је семинар за позоришну уметност на Филозофском факултету у Прагу, где је на њега нарочито утицао Емил Буријан. Радио је као чиновник 1938-1939, а затим као драматург дечјег „Усменог забавника“, пишући дечје драмске игре и конпонујући мале ревије. За време рата, 1941-1944, наставио је студије на Академији, чији је ректор и декан био Петар Коњовић. У том раздобљу његово латентно обољење се веома погоршало. Непосредно после ослобођења радио је у војном позоришту Јагодинске војне области, на чијој сцени је поставио Цанкаревог Слугу Јернеја. Због болести је демобилисан и марта 1945. упућен на рад у СНП, где је неко време био и в. д. директор Драме, а покренуо је и иницијативу за оснивање позоришне школе и постао наставник у Драмском студију. Од 1948. до 1952. био је редитељ у Драми НП у Сарајеву, где се опробао и као сценограф; режирао је и радио-драме и сатиричне сцене, те извео прву глумачку генерацију у БиХ. У НСад се вратио 1952, за драмског редитеља, да би од 1954. до 1957. био главни уредник „Наше сцене“, али је као гост наставио да режира на сцени СНП. Службено је поново редитељ Драме СНП од 1957. до 15. III 1963, када је отишао у инвалидску пензију. У том раздобљу је две сезоне (1958-1960) био директор Драме, повукавши се са тог положаја због слабог здравља; једно време је био и директор Позоришне школе, а шеф Одсека глуме до његовог укидања; на мизансценској проби у јесен 1961. погодио га је срчани инфаркт; све време је живо деловао у аматерским позориштима. Његове режије на сцени СНП (Нушићеви Народни посланик и Покојник, Шкваркиново Туђе дете, Корњејчукова Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика, Дикенсов Цврчак на огњишту) биле су запажене по брижљивој и тананој анализи текстова, по трагању за актуелношћу поруке у њима, по избору чистих и хармоничних сценских изражаја, по сценској култивираности. У његовој режији комада Цврчак на огњишту (1947) први пут се одређеније испољило, уобличило и затреперило оно најбоље и најдрагоценије што је у себи носио – његов лирски, поетски и хуманом иронијом проткани театар, који ће он потом неговати и даље развијати као свој редитељски стил. У том стилу остварио је своје изванредне, антологијске режије Избирачице (корежија Димитрија Ђурковића), Покондирене тикве, Лоркине Доње Росите, Чиплићевог Трактата о слушкињама и неке друге, које поуздано спадају у врхунске домете СНП. Својим радом у Драми овога позоришта дао је битан допринос формирању њене уметничке физиономије и њеним успесима у земљи и иностранству у послератном раздобљу. Залагао се за неговање савремене домаће драме, уверен да само она може ослободити наше позористе „формализма“ и свих других помодних „изама“ и довести гледаоце у дворане. Својим режијама прилазио је с необичном марљивошћу и страшћу, као омађијан, тражећи и налазећи многа решења и многа одбацујући, понекад мученички лебдећи између малодушности и одушевљења. Није му било премца по трудољубивости, по трагалачкој пасионираности, по спремности да стотину пута зарони да би нашао зрно бисера. Његовим сарадницима није увек било лако да га прате на таквом путу. Публика, о којој је увек брижљиво и са љубављу водио рачуна, али не да јој угоди по сваку цену, враћала му је ову пажњу омогућавајући низу његових представа неуобичајено дуг век. Миленко Шуваковић у његовим представама види „поетичност, пре и изнад свега, преосетљиву осећајност, смисао за дубоко људско схватање комичног преображаја, у позоришту и животу. Поседовао је моћ естетског сагледавања и уобличавања визуелног позоришног израза, и увек присутну тежњу да се продуховљеном позоришном стилизацијом свет позоришта узнесе изнад свакодневног животног сивила, баналности и натуралистичке суровости и нелепости“. Оставио је у рукопису позоришне мемоаре посвећене претежно животу и раду СНП кроз две деценије – са занимљивим оценама, анализама и портретима. Био је вредан сарадник у Стеријином позорју: руководилац Центра за документацију 1965-1966, редактор издања, главни уредник каталога II међународног тријенала „Позориште у фотографској уметности“ и „Алманаха војвођанских позоришта 1966/67“, те члан Главног и Управног одбора. За свој рад добио је многа признања: ордене рада II и III реда, две Стеријине награде (1961, 1967), две награде на Сусретима војвођанских позоришта (1960, 1967), две награде Удружења драмских уметника Србије, Октобарску награду града (1964) НСада и друге.

РЕЖИЈЕ:
Народни посланик, Виноградари из Шартреа, Туђе дете, Фигарова женидба, Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика, Покондирена тиква, Покојник, Цврчак на огњишту, Руско питање, Мећава, Дон Жуан, Музички пајаци, Над попом попа, Шарена лопта, Да ли је овуда прошао млади човек, Власт, Тетовирана ружа, Парастос у белом, Пера Сегединац, Избирачица, Вук Бубало, Физичари, Доња Росита или Говор цвећа, Просјачка опера, Кир Јања, Трактат о слушкињама, Госпођа Бовари.

ЛИТ: Б. Петровић, „Народни посланик“ од Нушића, СВ, 29. IV 1945; Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 22. VII 1945; Б. Ч(иплић), Нушићев „Народни посланик“ у делимично новој подели, СВ, 28. I 1946; Б. Чиплић, Три актовке, СВ, 1. II 1946; Б. Чиплић, Стеријина „Покондирена тиква“ у режији Боре Ханауске, СВ, 31. VIII 1946; М. Рајковић, Премијера Нушићевог „Покојника“, СВ, 17. XII 1946; Б. Ч(иплић), Дикенсов „Цврчак на огњишту“, СВ, 3. II 1947; М. Ђоковић, Гостовање Војвођанског народног позоришта, Политика, 19. III 1947; Е. Финци, Две представе Војвођанског народног позоришта у Београду, Борба, 19. III 1947; Б. Петровић, Руско питање, СВ, 5. X 1947; О. Н(оваковић), „Покојник“ Нушићев, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; Б. Чиплић, „Покојник“ од Нушића, Стражилово, 1952, бр. 4, с. 5; М. Мисаиловић, „Покојник“ у Н. Саду, НИН, 1952, бр. 96; С. Берберски, „Мећава“ Пере Будака на сцени новосадског позоришта, СВ, 30. XII 1952; Б. Ч(иплић), Будакова „Мећава“ у Новом Саду, Стражилово, 1953, бр. 9-10, с. 7; О. Новаковић, Још један Молијер на новосадској сцени, НС, 1953, бр. 61-62, с. 2; Ј. Путник, Зилахијеви „Музички пајаци“ у СНП, 1953, бр. 67, с. 3; Ј. Виловац, „Покондирена тиква“ на новосадској сцени, Дневник, 12. III 1954; О. Новаковић, „Покондирерна тиква“ у Новом Саду, НС, 1954, бр. 77, с. 9; М. Матко (А. Панов), „Над попом попа“, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; Ј. Максимовић, Прочишћен и поетизован Торкаров текст, Дневник, 18. I 1956; О. Н(оваковић), Сновиђење једне генерације, НС, 1956, бр. 108-109, с. 5; Д. Поповић, Игор Торкар: „Шарена лопта“, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 136-139; М. Бабинка, „Да ли је овуда прошао млади човек“, Дневник, 30. IV 1957; Ј. Виловац, Бљештаве и бледе боје, Дневник, 26. I 1958; Ј. Виловац, „Тетовирана ружа“ Тенеси Вилијемса, Дневник, 2. XI 1958; О. Новаковић, Атрактивни почеци, НС, 1958, бр. 136, с. 9; М. Кујунџић, „Парастос у белом“ Мирослава Антића у режији Боре Ханауске, Дневник, 6. X 1959; Ч. Попов, „Парастос у белом“ без парастоса и белог, Индекс, 20. X 1959; М. Кујунџић, Романтично и сликовито, Дневник, 25. III 1960; Ј. Виловац, Вредносна инспирација, Дневник, 18. X 1960; М. Кујунџић, Као стрма поледица, Дневник, 9. I 1962; Ј. Лешић, Оно што се тиче свих само сви могу да решавају, Дневник, 9. XI 1962; Ј. Виловац, Мементо ганутљиве нежности, Дневник, 14. III 1963; В. Дубравчић, Сурово по Брехту, Дневник, 19. IV 1964; М. Кујунџић, Оданост Стерији, Дневник, 25. II 1965; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. X 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Х(арпањ), Трактат о слушкињама, Индекс, 26. XI 1966; П. Поповић, Сценски стрип, Борба, 23. XII 1967; М. Шуваковић, Редитељ Боривоје Ханауска, Позориште, НСад, 25. III 1974.

В. П.