ЂОРЂЕВИЋ Владан – лекар, књижевник и преводилац (Београд, 21. XI 1844 – Баден код Беча, 31. VIII 1930). Право име му је било Ипокрит. Медицину је завршио у Бечу 1868. Од 1871. је у Бгду, најпре као војни лекар, затим лични лекар кнеза, односно краља Милана. Основао је Српско лекарско друштво (1872), покренуо „Српски архив за целокупно лекарство“ (1874), био иницијатор за оснивање Српског друштва Црвеног крста (1876). За време српско-турског рата био је начелник санитета Моравско-тимочке војске, па начелник Санитетског одељења Врховне команде (1877/78). Израдио је и спровео кроз Народну скупштину Закон о народној санитетској служби (1879) и Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља (1881). Покренуо је и уређивао часопис „Отаџбина“ и недељни лист „Народно здравље“, основао Београдско друштво за гимнастику и борење. Заступао је Србију на међународним хигијенским конгресима у Торину, Женеви и Бечу. Двапут је био владин повереник у Народној скупштини, једном и посланик, а председник Београдске општине био је 1884. У српско-бугарском рату био је начелник санитета Врховне команде, а потом министар просвете и црквених послова и заступник министра народне привреде од априла 1888. до фебруара 1889, када је пензионисан. Од 1891. до 1894. је посланик Србије у Атини, а од 1894. до 1897. у Цариграду. Од 1897. до 1900. је председник владе и министар иностраних дела, од 1900. до 1905. живи у Бечу. Од 1906. је поново у Бгду. За време Првог светског рата био је конфиниран у Аустрији. Промовисан је 1925. за почасног доктора Београдског универзитета. Био је члан Српске академије наука, најпре дописни (1888), па редовни (1892). Сарађивао је у многим листовима и часописима, где је објављивао приповетке, драме, путничке црте, успомене, књижевне студије и критике, радове из политичке, дипломатске и ратне историје, природних наука, медицине и хигијене. Преводио је са немачког, француског, руског и новогрчког. У СНП је 1870. изведена његова драма Народ и великаши, а 1920. његов превод Молијеровог Тврдице.

БИБЛ: Народ и великаши, драма, Бгд 1868; Ж. Б. П. Молијер, „Тартиф“ и „Тврдица“  (превели Ј. Ђорђевић и В. Ђ.), Бгд 1895.

ЛИТ: В. М. Суботић, Доктор Владан Ђорђевић. Педесетогодишњица књижевнога рада 1860-1910, Бгд 1910; М., Др Владан, Вечерње новости, 1910, бр. 56, с. 1-2; С. Јовановић, Смрт Владана Ђорђевића, Правда, 1930, бр. 235, с. 3; Р., Успомене на Владана Ђорђевића, Правда, 1930, бр. 236, с. 1-2.

В. В.