ЖИРОДУ Жан (Jean Giraudoux)

ЖИРОДУ Жан (Jean Giraudoux) – француски романописац и драмски аутор (Белак, 29. X 1882 – Париз, 31. I 1944). Син је малог провинцијског службеника. Лицеј је завршио у Шаторуу као стипендист пошто су му родитељи били сиромашни. У Вишу нормалну школу у Паризу ушао је 1903. Идуће г. је дипломирао немачки језик и књижевност. Кроз цело школовање био је увек први у рангу. Неколико месеци 1905. био је прецептор у Минхену, затим је 1906. радио као лектор француског језика на универзитету Харвард у САД, а 1907. је постао уредник књижевне стране у дневном листу „Le Matin“ („Јутро“), у којем је објављивао своје приповетке. У дипломатску службу ушао је 1910, после обављеног конкурса, и овог пута као први у рангу. Учествовао је у Првом светском рату, у којем је два пута био рањен; 1916. је послат у Португалију, а затим у САД као војни инструктор. До 1928. је писао и објављивао романе. Тада се упознао са глумцем Лујем Жувеом. Овај сусрет је био судбоносан. Романописац Ж. је постао драмски писац чија ће дела изводити искључиво Жуве са својом трупом. Пред публику је скоро сваке г. излазило по једно ново његово драмско дело. Париз са својих педесетак позоришта и небројено много драмских аутора живео је у сенци овог тандема. У то доба у Паризу није било блиставијих и успешнијих представа од Ж. комада и Жувеових режија.  Понуђен му је 1956. положај директора Француске комедије, који је одбио. Други светски рат га је затекао у својству владиног комесара за информације, али се одмах по окупацији Француске повукао из јавног живота. Умро је пре завршетка Другог светског рата, под врло спорним околностима. Писац изврсне културе и ретке интелигенције, спајао је у себи песника и мислиоца. Одличан познавалац германске и англоамеричке књижевности, успео је да у своме делу амалгамише најбоље особине националног генија свог народа са највишим достигнућима ове две за Французе доста стране цивилизације. Француској луцидности додао је германске узлете у снове, а англоамерички хумор помешао је са галском духовитошћу. Пресадио је Ибзена и уопште Германе и Нордијце у Француску преточивши их у Раблеове потомке, а Шоову бесмртну проницљивост је помешао са лирским узлетима. Створио је дело заслепљујуће величине које иде до ивица прециозности и које је, у својој бити, ближе човековом духу него његовом срцу. Главни су му позоришни успеси: Сигфрид (Siegfried, 1928), Амфитрион 38 (Amphitryon38, 1929), Интермецо (Intermezzo,  1933), Тројанског рата неће бити (La Guerre de Troïe n’aura pas lieu, 1935), Ондина (Ondine, 1939), Содома и Гомора (Sodome et Gomorrhe, 1943). У нашу земљу је стигао са великим закашњењем и веома окрњен. Комад За Лукрецију (Pour Lucrèce, 1953), који је СНП приказало 1957,  једино је његово дело изведено на овој позорници.

БИБЛ: Амфитрион 38, комедија у три чина, превео Драгослав Андрић, Мостови, Бгд 1971, св. 8, Драмски додатак.

ЛИТ: Т. Манојловић, Жан Жироду и његово дело, предговор књизи Бела, Бгд 1957, с. 5-29: Т. Манојловић, Жан Жироду (1882-1944), Књижевност, 1956, књ. XXII, с. 42-63; Т. Манојловић, Жан Жироду, НС, 1957, бр. 127-128, с. 8.

С. А. Ј.