ВОЈИНОВИЋ Бранислав– драматург, редитељ и управник позоришта (Пожаревац, 22. VII 1892 – Београд, 1946). Отац Радослав, а мати Перка. Основну школу и пет разреда гимназије завршио је у родном месту. Љубав према позоришту одваја га од куће и школовања. Одлази у Бгд и ступа у омладинско позориште „Нада“, чија је идеја водиља била „енергично ширење позоришне уметности“. Породица не одобрава поступак младог заљубљеника театра, враћа га из Бгда и уписује у Учитељску школу у Алексинцу, коју завршава 1911. За време школовања три г. је био директор Ђачког позоришта учитељаца, које је са успехом давало представе у разним крајевима североисточне Србије. По завршеној учитељској школи јавља се на расписани конкурс НП у Бгду за младе глумце и буде примљен. Поново уследи интервенција породице преко Министарства просвете и он је од 1911. на дужности учитеља у околини Књажевца. Ту такође наставља свој рад на позоришту: оснива позориште учитеља среза загравског и у њему режира и глуми. За време ратова од 1912. до 1916. био је на војним дужностима. Ослобођен је војне дужности 1916. на Крфу и одлази у Париз, где наставља студије и дипломира филозофију на париском универзитету 1919. Остаје у Паризу све до 1921, студирајући позоришну уметност претежно код познатог глумца и редитеља Ф. Жемијеа, слуша његова предавања, прати његове режије у позориштима „Одеон“ и „Антоан“. Враћа се у Југославију 1921, а затим одлази у Праг, где наставља позоришне студије. У то време у Прагу борави ансамбл МХАТ из Москве и В. је стални посетилац њихових проба и представа, те дубље упознаје начин рада, концепције и креације славних руских уметника. У Пољску одлази 1922. и тамо спрема докторат. Интензивно се упознаје са пољском драмском  књижевношћу и позориштем, у Варшави код Шифмана, а затим у Кракову и Лавову, где полаже докторат. Теза му је била „О разликама душе и тела код Декарта“. По неколико месеци, ради позоришног усавршавања, боравио је у Берлину и Минхену. По повратку из иностранства постаје суплент Женске учитељске школе у НСаду, одакле је у изразитом кризном тренутку СНП упућен 30. VIII 1923. да у њему буде секретар-драматург, с тим да врши дужност управника, а за управника СНП постављен је 15. IV 1924. На овој дужности остаје све до 4. IV 1928, односно до спајања СНП са Осјечким казалиштем, када је премештен у Уметничко одељење Министарства просвете да би ускоро био постављен за управника НП у Скопљу крајем априла 1928, у којем остаје седам сезона. Затим је од 10. II 1935. управник НП у Београду у којем остаје до пензионисања, 28. IX 1939. Преузимањем дужности управника СНП морао је најпре да санира материјалне неприлике и да технички побољша услове рада у самој згради, што му је убрзо пошло за руком. Током пет г. окупио је многобројне уметничке сараднике, подмлађивао и освежавао ансамбле новим глумачким и певачким снагама. СНП у том раздобљу представља солидно уређену културну установу на оскудном материјалном постаменту, али са изразитим уметничким амбицијама. Репертоар у том периоду показује сталну тежњу да буде у савременим позоришним токовима, не заборављајући при томе ни потребе публике најширих слојева, а ни жеље и навике вишејезичне средине за опером и оперетом. Треба истаћи да је В. залагањем често долазило до гостовања домаћих и страних уметника у сва три ансамбла, а посебан доживљај значило је вишедневно гостовање МХАТ у НСаду 1924. Стална финансијска криза која је пратила његово руковођење СНП била је проузрокована како општом економском ситуацијом у земљи тако исто и одређеном политиком дискриминације коју је во­дило Министарство просвете према покрајинским позориштима. Резултат тих околности био је крајње неповољан по судбину музичких грана: најпре је одлуком Министарства од 14. X 1924. укинута Опера у НСаду, а две г. касније и Оперета, тако да је са 31. III 1927. отказан ангажман свим члановима и чланицама, што ће у последњој В. сезони (1927/28) радити само Драма. Из кризних превирања, која су захватила сва покрајинска позоришта у земљи, родиће се као једино спасоносно решење – спајање позоришта, а после катастрофалног пожара 23. I 1928, када је до темеља изгорела зграда позоришта Дунђерског и СНП изгубило позорницу, било је само питање дана када ће се предложена фузија позоришта Осијека и НСада обавити, што се и десило два месеца касније – 31. III 1928. В. је као управник-администратор био пун ескпедитивности, такта и разумевања, а савременици сведоче да је домаћински водио бригу о позоришту, проводећи свако вече у њему и настојећи да представе задрже свој „премијерски“ ниво. „Војиновић је, радећи са младалачким пожртвовањем и одушевљењем, реорганизовао позоришну администрацију и рад на сцени, завео строжу сценску дисциплину и одговорност, свесрдније ангажовао све уметничке трудбенике, нарочито редитеље и диригенте, побољшао репертоар и подизао уметнички ниво инсценације, стекао наклоности позоришне критике и повратио поверење новосадске публике, нарочито одабраније“ – закључује историчар позоришта Б. С. Стојковић. Као редитељ највећу пажњу је посвећивао неговању глумачке дикције (пре уласка у СНП био је у њему повремено лектор) и истицао психолошку интерпретацију драмског текста и његове уметничке поруке, али није испољавао изразитију редитељску оригиналност. Режија није била његова дубља уметничка вокација, те су његове сценске поставке биле у гра­ницама коректности и ретко су представљале узбудљивији уметнички доживљај. Од 1923. до 1927. поставио је 17 драмских дела на сцени СНП, 1923 –  три, 1924. и 1926. – по једно, а 1927. чак 12 дела. Када се зна да се позоришно усавршавао у Паризу онда не чуди што је поставио чак 11 драмских текстова француских аутора, а само два српских драматичара и по једног руског, италијанског, мађарског и немачког аутора. Носилац је Албанске споменице (1921), Ордена Светог Саве (1924) и Белог орла (1934) и страних одликовања: пољског Витеза правде (1933), француске Легије части (1936), бугарског Св. Александра (1936) и чехословачког Белог лава (1938).

РЕЖИЈЕ: Заузеће тврђаве, Главна ствар, Госпођа с камелијама, Крадљивац, Лаф, Каботени, Ташана, Игра у дворцу, Чучук Стана.

БИБЛ: Новосадско народно позориште, Вечерње време, 22. VII 1925; Зашто се у Новом Саду укида оперета, Нови Сад, 1927, бр. 1; Све ће то народ позлатити (драматизација истоимене приповетке Лазе К. Лазаревића), Скопље 1930; Позориште и људи,  Живот и рад, Бгд 1931, књ. IX, св. 54.

ЛИТ: А-м, Акција за спасавање Позоришта, Застава, 19. III 1923; А-м, За глумачки хлеб, Јединство, 5. IX 1923; А-м, Питање управе Новосадског Нар. Позоришта, Застава, 8. X 1923; Ми, Ниво новосадског Нар. позоришта се лагано, али сигурно диже, Застава, 11. I 1924; Б. Прешић, Око позоришта, Јединство, 26. VII 1925; A., Vojnovicz Brana dr. nem tavorik a szinház élérol, Délbácska, 17.  IX 1925; А-м, Др Брана Војиновић, Нови Сад, 20. XI 1926; А-м, Рад новосадског Нар. позоришта у минулој сезони, Нови Сад, 1927, бр. 24; А-м, Промена у позоришној управи, Застава, 3. IX 1927;  А-м, Др Брана Војиновић, Нови Сад, 1929, бр. 29.

З. Т. Ј.