ВИХОЂИЛ Ладислав (Ladislav Vychodil) – чехословачки сценограф (Хачки, Литовел на Морави, Чехословачка, 28. II 1920 – Братислава, 20. VIII 2005). После матуре (1938) започео је студије на Високој школи архитектуре у Прагу, које је прекинуо због рата. Све ратне г. провео је као физички радник у фабрици цемента. По ослобођењу (1945) именован је за руководиоца сценске опреме Словачког народног позоришта у Братислави. Од 1951. радио је као педагог на Високој музичкој школи – професор на Катедри за сценско ликовно стваралаштво. Многи његови студенти данас су успешни сценографи и костимографи у чехословачким позориштима. Као сценограф гостовао је широм Европе (Краков, Софија, Саратов, Лајпциг, Берлин, Стокхолм, Малме, Антверпен, Будимпешта), те у САД (Санта Барбара). У Југославији, осим у НСаду, гостовао је у Згбу и Љубљани. Као сценограф, узгред и повремено и костимограф, В. има опус од преко 300 опрема представа савремених чехословачких и иностраних драма, класика светске драмске литературе, те опере, балета и осталих музичко-сценских жанрова. За свој уметнички и педагошки рад добио је многобројна признања: Државна награда (1951), звање Народног уметника (1975) и Орден рада (1980). За сценографију драме Коме откуцава часовник на 29. сусрету војвођанских позоришта (Вршац, 1979) заслужио је специјално признање. На сцени СНП први пут је гостовао у словачкој опери Крутњава (1968), већ 1970. радио је сцену и костим за Милеров Поглед с моста и оперу Тајни брак. Одмах затим, почетком 1971, дао је сценографска решења за драму Наш град Т. Вајлдера и оперу Лучија ди Ламермур, 1972. поново две сценографије – Белинијева Норма и Хашеков Добри војник Швејк; коначно, после дуже паузе, појавио се осми пут на новосадској сцени у драми Коме откуцава часовник савременог словачког писца Освалда Захрадника. В. је био водећи словачки сценограф и са Свободом из Прага главни представник у Европи признате чехословачке сценографске школе; његова сценографија се одликује поетском ширином и лирском ме­коћом у транспозицији сценског простора; на најбољи начин следио је основне идеје дела и режијског концепта, неуморно трагао за новим материјалима и њиховој примени у обликовању простора; као одличан зналац технологије сцене постизао је завидне визуелне ефекте у ритмичким променама волумена простора или финог амбијентирања малих целина. Те особине нарочито је испољио у својим решењима за Наш град, Лучију ди Ламермур и Норму.

ЛИТ: Б. Рушкуц, Талас свежине, Дневник, 20. X 1968;  О. Панди, Évadnytas a siker vegyében, Magyar Szó, 22. X 1968; Б. Рушкуц, Добар избор, добро остварење, Дневник, 11. I 1970; Е. Гвоздановић, О комичној опери и….осталом уз премијеру „Тајног брака“, Позориште, НСад 1970,  бр. 4; М. Кујунџић, Сицилијанци у Бруклину, Дневник, 5. II 1970; С. Божовић, Гледа се лако – памти дуго, Вечерње новости, 19. I 1971; Л. Геролд, Szerelem, házasság halál, Magyar Szó, 20. I 1971; М. Кујунџић, Живот и умирање у једном Пејтону, Дневник, 27. I 1971; М. Милорадовић, Идиличне слике и млада гарда, Политика, 9. III 1971; Б. Рушкуц, Два добра потеза, Дневник, 7. II 1971; М. Кујунџић, Љупко и хуморно, Дневник, 6. II 1972; С. Божовић, Између комедије и сатире, Вечерње новости, 8. II 1972; И. Рацков, Норма Винченца Белинија, Руковет, Суботица 1972, књ. 35, св. 3-4, с. 203-204; М. Кујунџић, Лифт-бој и остали, Дневник, 18. I 1979; В. Мићуновић, Прича о генерацијама, Политика, 18. I 1979.

Д. В.