ВИДМАР Јосип – књижевни критичар и теоретичар (Љубљана, 14. X 1895 – Љубљана, 11. IV 1992). Основну школу и класичну гимназију похађао је у родном граду. Матурирао је са одличним успехом 10. VI 1914. и  ујесен исте г. се уписао на Високу техничку школу у Прагу. Крајем Првог семестра вратио се у Љубљану и 1. III 1915. је мобилисан у аустријску војску. На Дњепру, 13. IX 1915, пребегао је на руску страну. У заробљеништву, углавном у Дњепропетровску, где је радио као технички цртач, остао је до маја 1918, а у Љубљану је дошао 30. XI 1918, десетак дана пре Цанкареве смрти. Убрзо се вратио студијама, уписао чисту филозофију и литературу и студирао у Бечу, Кракову, Згбу, Прагу, Бону, Паризу и Љубљани. Дипломирао је 18. X 1928. на љубљанском Филозофском факултету. Од 11. XI 1934.  до маја 1942. био је драматург СНГ у Љубљани, одакле је 9. V 1942. отишао у партизане. Већ 1940. почео је да сарађује са комунистичком партијом Југославије и један је од организатора Друштва пријатеља Совјетског Савеза. У његовом стану је 27. IV 1941. основан Антифашистички савез радног народа Словеније, који убрзо мења име у Освободилна фронта. В. је најпре члан њеног Извршног одбора, а од 14. I 1943. до 27. IV 1953. и председник. Заједно са Борисом Зихерлом, Иваном Јерманом, Савом Северовом и Бојаном Ступицом, августа 1941, основао је Одбор Освободилне фронте за СНГ. Као већник II заседања АВНОЈ-а 29. XI 1945, у име словеначке делегације, предложио је да се Јосипу Брозу Титу додели звање маршала Југославије. Јануара 1944, на I конгресу културних радника Словеније, одржаном у Семичу, заједно са Борисом Кидричем и Маријаном Брецељем, иницирао је оснивање СНГ, потписао акт о томе и акт о 8. II (дан Прешернове смрти) као словеначком културном празнику. У Чрномељу је 24. II 1944. изабран за председника Народноослободилачког већа Словеније. Од 1945. до 1952. био је председник Президијума Народне скупштине НР Словеније и члан Президијума Народне скупштине Југославије, а од 1945. до 1955. председник Већа народа Народне скупштине Југославије, члан Председништва Народног фронта, односно ССРНЈ, посланик Савезне и републичке Скупштине. Редовни професор теорије драме на Akademiji za igralsko umetnost у Љубљани био је од 1. XII 1945. до 28. II 1950, потом од 19. V 1950. директор Института за књижевност Академије наука, а од 27. X 1952. до 1976. председник Slovenske akademije znanosti in umetnosti. Од 1952. до 1958. био је председник Савеза књижевника Југославије, а као члан Међународног одбора за мир и шеф наших парламентарних и културних делегација боравио је у Енглеској, Француској, Кини, Индији и Совјетском Савезу. За почасног доктора књижевних наука љубљанског универзитета промовисан је 18. X 1966. Од 1966. до 1969. био је председник Савета академија СФРЈ. Члан Председништва СР Словеније био је од 1974. до 1982, а члан Савета Федерације од 1967. до 1974. и од 1982. Био је редовни (1949) и почасни члан (1976) Slovenske akademije znanosti in umetnosti, члан Српске академије наука и уметности (1961), Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (1969), Македонске академије наука и уметности (1969), Академије уметности ДР Немачке (1975), Војвођанске академије наука и уметности (1981), те дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности (1951) и Румунске академије наука и уметности (1965). Још као ђак сарађивао је у гимназијском листу „Бисери“. Први рад објавио је 1911. у гласилу напредне омладине „Naša bodočnost“, а прву критику 1913, у „Ljubljanskom zvonu“, под именом познаника Јосипа Шеста, потоњег редитеља. Сарађивао је у свим значајнијим словеначким часописима тога времена („Naši zapiski“, „Maska“, „Dom in svet“, „Modra ptica“ и др.). Заједно са Маријем Когојем и Антоном Подбевшеком покренуо је часопис „Trije labodi“, чија су једина два броја изашла 1922. У „Domu in svetu“ објавио је 1924. критику драме Veronika Deseniška Отона Жупанчича, којом је васпоставио Левстикову критичку принципијелност и напристрасност и која означава прави почетак В. континуираног бављења критиком и позориштем. Од марта 1925. до фебруара 1927. издавао  је и, углавном, сам испуњавао часопис „Kritika“, први те врсте у Словенији. Од 1928. до 1930. полемисао је у „Ljubljanskom zvonu“ са католичким песницима и књижевним идеолозима о мишљењу, моралу и уметности залажући се за рехабилитацију словеначке критичке мисли, која је после Левстика и Цанкара запала у озбиљну кризу. Посебно значајне идеолошке спорове изазвао је чланком „Божја мисао и откровење“. Објавио је 1932. прву књигу, Културни проблем словенства, којом је изазвао кризу у „Ljubljanskom zvonu“ јер је цела револуционарна група напустила редакцију. Слично се догодило и са часописом „Dom in svet“. На В. књигу оштро је реаговао Едвард Кардељ објављујући у љубљанској „Književnosti“, из броја у број, расправу под називом „Nacionalno vprašanje kot znanstveno vprašanje“ (Национално питање као научно питање), да би коначни суд о њој („субјективно прихватљива – објективно реакционарна“) уобличио у свом значајном делу „Razvoj slovenskega vprašanja“ (Развитак словеначког националног питања), објављеном 1939. под псеудонимом Sperans. Много г. касније, поводом основне Кардељеве замерке да се националном питању мора прићи са гледишта научне социологије и марксистичке мисли, а не лирски медитативно, В. је написао: „Морам да напоменем да ни до данас нисам схватио зашто до националне свести треба долазити научним путем“. Са групом књижевника која је напустила „Ljubljansko zvono“ (Фердо Козак, Фран Албрехт и Станко Лебен) 1933. покреће, издаје и уређује часопис „Sodobnost“ активно сарађујући све до 1940. Доласком на дужност драматурга СНГ уређује од јесени 1935. до маја 1942, дакле од првог до седамнаестог броја, „Gledališki list“ објављујући текстове о нашим и иностраним драматичарима и њиховим делима. Иако усредсређен на решавање најодговорнијих задатака које је нови живот постављао пред њега, В. се одмах по ослобођењу земље враћа литерарној критици, позоришту, али и полемици. У часопису „Sodobnost“ штампао је 1956. медитацију о Лењину и Толстоју, која је била повод полемици о улози погледа на свет у уметности са Борисом Зихерлом и совјетским теоретичарем Михаилом Лифшицом. Редовно објављује есеје, чланке, студије, позоришне критике и преводе са руског, француског (између осталог, целокупна Молијерова дела), српскохрватског, чешког и немачког. Библиографија В. дела издатих на словеначком, српскохрватском, македонском, мађарском, француском, чешком, албанском и немачком језику прелази 1300 јединица. В. везе са НСадом, СП и СНП датирају још од јесени 1955, када је искрено и здушно подржао концепт о установљењу ЈПИ и прихватио молбу делегације новосадских културних радника (Радомир Радујков, Младен Лесковац, Бошко Петровић, Милош Хаџић), подстакнутих предлогом Ива Андрића, да стане на чело СП. За председника СП именован је Одлуком Градског већа НСада 29. III 1956, а са ове дужности, на лични захтев, повукао се 2. VI 1983. После тога је члан Главног одбора СП. Дубоко уверен у мисију позоришта у култури и духовном животу у целини сваког народа, В. је у прилог постојања Позорја писао „да се велика позоришна уметност може развити само из значајне домаће драматике, односно да национално позориште и није ништа друго до значајна национална драмска литература и њене сценске реализације. Стога Позорје и јесте сасвим јединствен и у историји културних народа сасвим усамљен пример целисходног и промишљено организованог рада за унапређење и развој целог сектора културног живота који обухвата креативан рад од литерарне драмске продукције до сценских реализација драмских дела преко којих се може живо и интензивно развијати и ширити укус и културност наших народа“. Први пут, у својству председника СП, посетио је СНП 12. IV 1956. Том приликом га је Р. Радујков, управник СНП и потпредседник СП, упознао са историјом Позоришта, а посебно са садржином Позива на оснивање СНП из 1861, чије су се основне идеје у потпуности подударале са В. ставовима о улози и бићу националног театра. Истовремено су му предочени и радни и сценски услови у којима делује СНП а у којима ће се убудуће одржавати и ЈПИ. Од тог тренутка па све до отварања зграде СНП, 1981, В. је у свим приликама истицао да СНП, па самим тим и СП, морају добити прикладну зграду која ће обезбеђивати услове за нормалан рад. Са овим проблемом он је 1969. упознао и друга Тита, поново 30. V 1970. приликом посете Председника Републике представи СНП (Село Сакуле, а у Банату), изведеној на XV ЈПИ. Тадашња Титова изјава да СНП после сто и више г. постојања треба коначно да добије своју зграду, спремност и напори Скупштине САП Војводине и Града НСада за изградњу позоришног здања које би „трајно служило уметности и доприносило остваривању најплеменитијих људских тежњи“ у потпуности су се поистоветили са његовим вишегодишњим залагањима. В. приврженост СНП и људима који су га водили умногоме је утицала да често буде неформални, изузетно срдачни домаћин појединцима, солистима и ансамблима СНП приликом њихових боравака и гостовања у Љубљани. У знак поштовања СНП га је изабрало за члана Одбора за прославу 125-огодишњице свога постојања и рада. Уважавајући и ценећи његов изузетни допринос унапређењу савремене југословенске драмске књижевности и популарисању позоришне уметности у граду у којем је основано прво професионално позориште код нас, делегати свих већа Скупштине општине НСада донели су 1. VI 1970. посебну законску одредбу којом су В. прогласили за Почасног грађанина. Једином почасном грађанину НСада, од његовог ослобођења до данас, уручени су тада Повеља и Златни кључ Града. Додељене су му (1980) Повеља Града НСада и спомен-значка, а 1983. Почасна повеља Града НСада, „града који је толико заволео да се у њему, одмах после Љубљане, осећа као код куће“. В. је добитник Стеријине награде за нарочите заслуге на унапређењу домаће драмске позоришне културе (1965), Прешернове награде (1966), Награде АВНОЈ-а (1967),  Награде „Бранко Гавела“ (1971), Признања СР Словеније (1975), Жупанчичеве награде (1975), Кидричеве награде (1975), Златне плакете илегалца (1975), Златне плакете и Повеље Борштниковог сречања (1977) и Његошеве награде (1981). Носилац је Партизанске споменице 1941, те орденā народног ослобођења I реда (1944), братства и јединства I реда (1944), заслуга за народ I реда (1944), југословенске заставе I реда (1955), јунака социјалистичког рада (1960), Републике са златним венцем (1968), југословенске заставе са лентом (1968), југословенске звезде са лентом (1975), Chevalier (1964) и Comandier (1985) des Arts et des Lettres, Polonia restituta (1968) и Ordre national de la Légion d’honneur (1975).

БИБЛ: Културни проблеми словенства, Љубљана 1932; Др Франце Прешерн, Љубљана 1954; Медитације, Љубљана 1954; Записи и критике, Згб 1954; Књижевне критике, I, Бгд 1955; Dramaturški listki, Љубљана 1962; Дробни есеји, Марибор 1962; Полемике, Љубљана 1962; Srečanje z zgodovino, Марибор 1963; За и против, Бгд 1963; Мисли, Љубљана 1964; Књижевне критике, II, Бгд 1964; Литерарни есеји, Љубљана 1966; Dnevniki, Љубљана 1968; Gledališke kritike, Љубљана 1968; Драматуршки записи, НСад 1968; Иван Цанкар, Љубљана 1969; Одговори, Љубљана 1970; Slovenske razprave, Љубљана 1970; Прешерн, Цанкар, Жупанчич, НСад 1972; Избрана дела, Марибор 1975; Разумијевање књижевног стварања, Сарајево 1977; Монографија „Отон Жупанчич“, Љубљана, 1978; Критичка размишљања, Бгд 1978; Образи, Љубљана 1979; Presoje, Љубљана 1980; Есеј о лепоти, Трст 1981; Моји савременици, Сарајево – Згб 1981; Mrtvaški ples, Љубљана 1982; Два разговора, Љубљана 1983, Медитације, Титоград 1985.

ЛИТ: В. Бартол, K kritikam Josipa Vidmarja, Razgledi, Трст 1952; М. Крлежа, Једро све умјетности је човјек, Књига и свијет, IV, Згб 1960; Ј. Јаворшек, Spremna beseda k „Mislim“, Љубљана 1964; Е. Кардељ, Josip Vidmar in revolucija, Delo, Љубљана, 15. X 1975; Б. Новаковић, Критичка мисао Јосипа Видмара (у В. књизи Критика размишљања, с. 281-295), Бгд 1978; Ф. Задравец, Јосип Видмар, НСад 1981.

М. Р.