ВЕРТЕП – Сама реч, са значењем пећина, налази се у српским писаним изворима почевши од XIII века, али изгледа да је тек доласком руских учитеља у Бгд и у Сремске Карловце уведен руско-украјински обичај да се о Божићу представља. „Још тридесетих година XVIII века у Београду и Карловцима ученици су о Божићу носили вертеп својим старијима и самоме митрополиту и архиепископу београдском Вићентију Јовановићу“ – каже М. Павић. Има потврда о вертепу у Карловцима 1740, а митрополит Павле Ненадовић је између 1749. и 1769. давао дарове за вертеп. Хоповски манастирски старешина је 1758. даровао ђаке који су му донели вертеп. Ђаци су у Карловцима 1761. певали уз вертеп песму свога учитеља Јована Рајића, који је и доцније писао пригодне стихове уз вертеп. У књизи Песни различнија на господскија празники (издање новосадског књижара Дамјана Каулиција, 1790) објављене су, уз остало, и песме певане уз вертеп. Први, истина непотпун, дијалошки текст сачуван је такође из XVIII века. У г. 1799. и 1800. знамо да се вертеп носио у Сегедину, а у XIX веку је масовна појава у данашњој Војводини и у Србији, па вертепски стихови често улазе и у грађанске песмарице. Као народни обичај сачувао се до наших  дана. Текст вертепа, различит од онога који се изводио у Русији и Украјини, мање-више је устаљен. Аутор му се не зна. Вертепаши, маскирани ђаци, носе макету цркве или пећине (најчешће са два торња и звонима на њима), овећи сандук, богато украшен и обојен, без једне од дужих бочних страна, тако да потпуно подсећа на модел бине. Унутрашњост кутије је осветљена и представља витлејемску пећину – скровиште за овце и козе, са ликовима библијске приче о рођењу Исуса Христа. Пред том покретном сценографијом игра се у две фазе. Прво наступају три цара, мудраци са истока (Гашпар, Мелхиор и Валтазар), који су вођени звездом репатицом дошли на поклоњење новорођеном Христу, донели му дарове, па представљајући се причају о томе. С њима у препирку ступа цар Ирод јудејски, чијом се орацијом завршава први део вертепа, са библијском тематиком и сакралног карактера. Други део је профане садржине, сачувани рани текстови показују чак извесну војвођанску локалну боју. Наступају, огрнути у опаклије, Чобанин и три „губе“ – чича-Ђука, чича-Тодор и чича-Петар (ово су најчешћа, али не и једина имена). Оригиналног текста, са доста импровизација, овај део има хумористичко-сатиричну интонацију. Вертепаши су у прво време обилазили само угледне личности, доцније су ишли од куће до куће.

ЛИТ: Вертеп и звезда о Божићу. Како се носи, шта се говори и поје и приказује. Из старинских записа састављено, НСад, б. г. (више издања из XIX и XX века), с. 33; С. Матић, Белешке о српској црквеној драми, Гласник Историског друштва, НСад 1931, књ. IV; М. Кићовић, Вертепска драма код Срба у вези са сличним страним драмама, Међународни славистички састанак, Бгд 1957 (зборник), с. 619-622; М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба, Бгд 1970, с. 274-278.

Б. Кв.