ВЕЛИКАНОВИЋ Исо – књижевник и преводилац (Шид, 29. III 1869 – Загреб, 21. VIII 1940). Полазио је гимназију и матурирао у Винковцима, студирао у Бечу филозофију и медицину, но студије није завршио. Рано објављује књижевне радове у алманаху „Звонимир“ (1889) и часописима „Виенац“ и „Нада“. Војску је одслужио 1894. Од 1904. до 1906. издавао је у Сремској Митровици сатирички часопис „Кнут“; од 1918. до 1922. је тајник Матице хрватске у Згбу. Живио је и дјеловао као слободан књижевник. Писао је пјесме, лирске и епске, цртице и приповијетке, хумореске, фељтоне и комедије, често под псеудонимом Николај Воскресенски. У ХНК приказивана је 1896. његова шала Просци, а1900. шала Посватовци. Као преводилац књижевних дјела у прози и стиховима са славенских и неколико свјетских језика заузима значајно мјесто у тој књижевној грани. Ремек су дјела његови пријеводи Сервантеса (Дон Кихот), Сабраних дјела Достојевскога, те Гогоља, Пушкина и Толстоја. У ХНК извођена су, у његовим пријеводима, драмска дјела Калдерона, Молијера, Дикенса, Островског, Тургењева, Андрејева, Шенхера, Шоа, Пањола и др. У НП у НСаду приказивани су његови пријеводи Онај што добија шамаре (Л. Н. Андрејев, 1922) и Муж на лутрију (Р. Ј. Џонсон, 1924) а у Н-Оп Квадратура круга (В. Катајев, 1931).

БИБЛ: Отмица, комични еп, Згб 1901; Кнез од Лудије, Хрватско коло, Згб, 1908, с. 382-400; Сријемске приче, Згб 1919; Гете, Фауст, пријевод, Згб 1919; Весели циркуски живот, Згб 1923; Жене и враг и друге приче, Згб 1924; Шта је шта, стварни хрватски рјечник у сликама, у сурадњи с Николом Андрићем, Згб 1938.

ЛИТ: П. С(кок), Don Quijote у хрватском пријеводу, Хрватска њива, Згб 1918, бр. 51-52; Н. Шкргић, Исо Великановић, Правда, Бгд 1939, бр. 12.418; Б. К(овачевић), Смрт Исе Великановића, СКГ, 1940, књ. 61, бр. 2; А-м, Хрватски књижевници о Иси Великановићу, Новости, Згб 1940, бр. 241; А-м, Смрт Исе Великановића, Хрватска ревија, Згб 1940, бр. 10; И. Есих, Исо Великановић, Обзор, Згб 1940, бр. 194; Х. П(етрис), Животно дјело Исе Великановића, Хрватски дневник, Згб 1940, бр. 1550; Ј. Бенешић, Великановић је умро, Новости, Згб 1940, бр. 241.

С. Б.