АЈВАЗ Милан – драмски глумац (Српски Крстур, 17. III 1897 – Београд, 28. III 1980). Рођен је као десето дете у породици сеоског чизмара Миливоја Ајваза. У родном месту завршио је пет разреда српске и два разреда мађарске основне школе, а затим је, у Сегедину, код обућара Лајоша Балога, изучио занат и постао калфа. У Сегедину је завршио и три разреда вечерње занатске школе. Запослио се у Пешти, где је живео све до почетка Првог светског рата. Још као дечак, уз оца који је био добровољни сеоски ватрогасац, гледао је представе путујућих позоришта која су долазила на гостовање у Српски Крстур. Репертоар српских позоришних дружина тога времена био је изразито национално обојен и пробудио је у младом А. љубав и страсну везаност за родни крај, што ће заувек остати једна од маркантних особености његовог карактера. Боравећи у Сегедину и Пешти гледао је позоришне представе и у њему је постепено почела да се јавља жеља да постане глумац. После избијања Првог светског рата одлази у родно село и запошљава се као надничар на имању сеоског спахије Ледерера. Регрутован је 1916. у аустроугарску војску (Бока Kоторска), а пред крај рата успео је да побегне и да се у родном месту скрива као дезертер све до краја рата. Г. 1919. долази у Бгд и запошљава се у занатској радионици Стојановић–Миловановић у негдашњој Ратарској улици на Палилули. У Бгду све чешће посећује позоришне представе у НП и машта о глумачком позиву. Г. 1921. Министарство просвете расписује конкурс за Глумачко-балетску школу (при НП), на који се, упркос чињеници да није испуњавао услове конкурса, јавља и бива примљен. Током школовања живео је у великој материјалној оскудици. Као ђак Глумачке школе био је, у сезони 1922/23,  привремени хонорарни члан НП. Школу завршава 1924. и исте г. (1. II) постаје редовни члан НП. Прве г. рада у професионалном театру за њега су велика школа. Није било посла којег се стидео: лепио је плакате, статирао, играо најситније улоге. Био је неуморан на послу и сматрао да бина не деградира глумца било шта на њој радио. Али и поред успеха и потврђене даровитости, у репертоару који се правио за водеће глумце НП, није било значајнијих улога за даровитог почетника и амбициозни А. подноси оставку и напушта Бгд 31. VIII 1928. Следеће две г., с новцем који је добио од наследства, путује по Европи (Мађарска, Аустрија, Чехословачка, Белгија, Француска), што доприноси ширењу његових духовних видика. У свим тим земљама посећивао је позоришта и усавршавао своју глумачку вештину. Друга етапа његовог живота и рада везана је за деловање у Н-Оп (од 1. IV 1929. до 31. VII 1929), у НП у Пожаревцу (од 1. VIII 1929. до 31. III 1930), поново у Н-Оп (од 1. IV 1930. до 31. III 1934), ХНК у Згбу (од 1. VIII 1934. до 31. VII 1936), НПДб у НСаду (од 1. VIII 1936. до 6. IV 1941) и СНП у НСаду (од 1. II 1945. до 31. VIII 1947). И те г. биле су испуњене упорним радом и допринеле су његовом коначном глумачком сазревању. У обе етапе рада у НСаду веома је присутан у репертоарском програму и тумачи низ главних улога. Високи уметнички домети које је овде остварио природно су га кандидовали да буде позван у новоосновано ЈДП у Бгду (од 1. IX 1947. до 30. XI 1963, када је пензионисан) за које је везан најзрелији период његовог уметничког деловања. У овом ансамблу одиграо је до 13. III 1976. укупно 57 улога (међу којима су његова најзначајнија остварења: Шербулић, Флатер Гуд, Лука и Господин Берџес) и гостовао на великим светским сценама у Паризу, Москви, Лењинграду, Бечу, Варшави, Ослу и др. Први пут стао је пред филмску камеру као ученик глумачке школе 1924. у недовршеном филму Качаци у Топчидеру Б. Токина и Д. Алексића. Прву филмску улогу одиграо је 1950. у филму Чудотворни мач В. Натановића. Играо је и у филмовима Сви на море С. Поповића (1952), Црни бисери Т. Јанића (1958), Пре рата В. Бабића (1966). Ипак, као филмски глумац остаће упамћен по улози Бакоња фра Брне у истоименом филму Ф. Ханжековића (1951) и поп Ћире у филму С. Јовановић Поп Ћира и поп Спира. Снимао је за радио и телевизију. После повлачења са сцене (са звањем доживотног почасног члана, али без званичне опроштајне представе у ЈДП) играо је Петра у Тврдици Јована Стерије Поповића (представу је припремила самостална позоришна група Удружења филмских глумаца Србије, а премијера је одржана 23. IX 1977. у Пљевљима). Г. 1949. додељена му је Савезна награда Владе ФНРЈ. За улогу Шербулића у Родољупцима Ј. Ст. Поповића добио је 1956. Стеријину награду, а за улогу Бахмајера у На рубу памети Мирослава Крлеже награду уредништва новосадског „Дневника“ (1971). Г. 1971. добио је Седмојулску награду СР Србије као знак посебног друштвеног признања за осведочени стваралачки рад и резултате изузетне вредности у уметности. Одликован је Орденом рада II реда (1949), Орденом рада I реда (1959) и Орденом заслуга за народ са црвеном заставом (1977). Поред многобројних других признања ваља поменути Спомен-повељу поводом 100-годишњице СНП као знак признања за рад и допринос овој установи (1961), плакат на свили представе Ревизор  НПДб из 1937 (1977) и Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ (1971). Улогом Антона Антоновича у Гогољевом Ревизору  (22. VII 1946) прославио је у СНП 25-огодишњицу уметничког рада, а улогом Старца са медаљом за храброст у Открићу Добрице Ћосића прославио је 1971. у ЈДП 50-огодишњицу уметничког рада. А. је ступио у позориште понет нејасном али снажном дечачком љубављу. Без изузетније физичке лепоте (средњега раста, робустан, пун изворних животних сокова и елементарне снаге, са лицем које се памти и на којем су посебно наглашене јагодице, брада и глумачки изражајне плаве очи) и духовних преимућстава која се стичу високим образовањем и свестраном лектиром, он је током целе своје дуге глумачке каријере имао моћно упориште у своме дару и везаности за своју земљу и народ. Рашчлањивање његове дуге и током рада мучне стваралачке лабораторије (улогу усваја постепено полазећи од њене тонске стране, често је раскомада и те делове и детаље богато дограђује својим искуствима, из живота узетим, да би затим, уз обавезну помоћ редитеља чије савете радо прихвата, вршио селекцију тих многобројних могућности и, налазећи праву меру, стварао ликове максималне животне и уметничке уверљивости) доводи нас до уверења да су природни дар, несвакидашња трудољубивост и животно искуство које се добија у оној школи коју Војвођани зову „тринаеста“ основа на којој је изграђена његова глумачка уметност. Он се никада не повлачи пред тешкоћама и не прибегава „техничком прављењу“ лика, тј. решавању проблема помоћу богате сценске рутине. Такав став доводи, понекад, и до прејаких, драстичних боја у неким његовим остварењима, али се и у тим случајевима за глумца може наћи оправдање да је и те боје сам живот створио. Миленко Шербан је 1970. насликао његов портрет (пастел).

УЛОГЕ: Тротер (На крају пута), Picotte (Ништа без мушке главе), Друг Флавије (Квадратура круга), George P. Newte (Фани и њена послуга), Томис (Топаз), Стенограф (Процес Мери Дуган), Георг (Рај на земљи), Др Леон Шуцмахер (Лечник у дилеми), Пелегрен (Наш попа код богатих), Распер (Бољи господин), Пера писар (Госпођа министарка), Први казнионички стражар (Бекство), Живота Цвијовић (Др), Кобраћо (Волпоне), Кнез Наришкин (Контушовка), Сељак (Силе), Зјабликов (Нови дани), Начелник (Ревизор), Председник, Судија, Свештеник (Слуга Јернеј), Полоније (Хамлет), Станојло (Ђидо), Прока Пурић (Ожалошћена породица), Мита Крадић (Сеоски лола), Прохор Борисович Храпов (Васа Железнова), Сер Франсис Чесни (Карлова тетка), Димитрије (Браћа Карамазови), Гига Гигић (Моји ђетићи), Јован (Покондирена тиква), Петар (Игра о муци Исусовој), Никола (Вода са планине), Крчмар (Граничари), Начелник (Ослобођење Косте Шљуке), Музичар Милер (Сплетка и љубав), Швејк (Добри војник Швејк), Асесор (Златарево злато), Судија (Периферија), Софра Кирић (Вечити младожења), Срета (Зла жена), Јаблан (Породица Бло), Фајуњин (Најезда), Кир Јања (Кир Јања), Потколесин (Женидба), Жорж Данден (Жорж Данден), Лука (На дну), Дуња (Сан летње ноћи), Антонио (Фигарова женидба), Полухрустов (Свињарка), Маринко (Ђидо), Јеротије (Сумњиво лице), Хаџи Тома (Коштана), Кузман (Ивкова слава), Оргон (Тартиф), Антон Антонович (Ревизор), Жиганов (Свадба), Мацан (Два цванцика), Вершињин (Оклопни воз), Фабрици Глембај (Господа Глембајеви), Восмибратов (Шума).

БИБЛ: Мој први сусрет  са  позориштем, Позориште, НСад, 1970, бр. 4, с. 6; Исусе, учини  чудо, Позориште, НСад, 1971, бр. 8, с. 15; Незаборавни сусрет, Позориште, НСад, 1971, бр. 7, с. 15; Сећање на Милана Дединца, Позориште, 1973, бр. 3, с. 15; Из интимних записа, Казалиште, Осијек, 1975, бр. 76, с. 6.

ЛИТ: А-м, Наш попа код богатих, Нови Сад, 8. XI 1931; (ZSa.),

A Ministerné önagyságe, Hiradó, Велики Бечкерек, 1932, бр. 103, с. 3; А-м, A revizor, Hiradó, Велики Бечкерек, 1932, бр. 113, с. 4; А. П., Лечник у дилеми, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 15. VIII 1932; („а“),

A Kör négyszögesitése, Hiradó, Велики Бечкерек, 1932, бр. 158, с. 3; А-м, Кавдратура круга, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 15. VIII 1932; А-м, Драма Л. Андрејева „Дани нашега живота“, Нови Сад, 8. X 1932; А-м, Гостовање Народног позоришта у Суботици, Невен, Суботица, 1937, бр. 4, с. 3; М. Хћ, Ћосић-Димић: Силе, Суботичке новине, 1937, бр. 18, с. 2; Gor., Jernej a szolga, Napló, Суботица, 1937, бр. 287, с. 12; У. Чоб(анов), Велики успех Чапекове „Беле болести“ на новосадској сцени, Дан, 27. I 1938; А-м, „Сеоска лола“ од Тота и Дескашева, Невен, Суботица, 1938, бр. 13, с. 2; А-м, „Хамлет“ од  Шекспира, Наше слово, Суботица, 1938, бр. 214, с. 3; С. Ф(илиповић), Портрети у светлу уметности, Банатска пошта, Петровград, 1938, бр. 117, с. 3; А-м, Прва недеља гостовања позоришта у Суботици,  Невен, Суботица, 1939, бр. 11, с. 3; В., „Игра о муци Исусовој“ од Карла Шенхера, Наше слово, Суботица, 16. IV 1939; Л. Дотлић, Премијера „Породице Бло“ од Љубинке Бобић, Дан, 7. XI 1940; Л. Дотлић, Кад је среда петак је,  Дан, 21. XI 1940; Л. Дотлић, „Чикина куда“ од И. И. Мјасницког, Дан, 7. II 1941; Л. Дотлић, Стерија: „Зла жена“, Дан, 21. II 1941; Др К. Георгијевић, Премијера „Најезде“,  СВ, 19. III 1945; Б. Петровић, „Женидба“ од Н. В. Гогоља на летњој позорници, СВ, 27. VIII 1945; Б. П(етровић), Молијер „Жорж Данден“,  СВ, 30. VIII 1945; Б. Чиплић, Две домаће премијере, СВ, 11. III 1946; Б. Чиплић, Молијеров „Тартиф“ у режији Јурија Ракитина, СВ, 4. VII 1946; Л. Д(отлић), Милан Ајваз у животу и уметности, ВС, 1946, бр. 3, с. 7; Б. Ч(иплић), Милан Ајваз прославио је 25 година глумачког рада, СВ, 27. VII 1946; Б. Чиплић, „Господа Глембајеви“ од Мирослава Крлеже, СВ, 29. XII 1946; А-м, Милан Ајваз прославио је на свечан начин 25-годишњицу свога уметничког рада, ВС, 1946, бр. 4, с. 8; М. Дединац, Смрдић и Шербулић продају Војводину, Књижевне новине, 13. VI 1950; Л. Дотлић, Деведесет година Српског народног позоришта у Новом Саду, ЛМС, 1952, књ. 369, с. 73; Е. Финци, Чежња за животом, Политика, 8. V 1971; П. Марјановић, Милан Ајваз – глумац већи од своје славе, Позориште, Тузла, 1971, бр. 1-2, с. 150-154; С. Станић, Најзад без испита…, Борба, 29. V 1971;  А-м, Милан Ајваз глумац (Београд), Велики мајстор сцене, Дневник, 29. V 1971; В. Глигорић, Глума Милана Ајваза, Портрети глуме, НСад 1973, с. 87-97; С. Врговић, Импровизације, Позориште, НСад, 1974, бр. 9, с. 12; П. Марјановић, Ђак тринаесте школе, Политика (додатак Култура-Уметност), 12. II 1977; К. Шукуљевић, Ајваз, Бгд 1977; М. Кујунџић, Банатски сатир, Дневник, 29. III 1980; М. Влајић, Калфа „врућег срца“, Вечерње новости, 29. III 1980; А. П., Дах глуме, Експрес, 29. III 1980; А-м, Умро Милан Ајваз, Борба, 29. III 1980; А-м, Умро Милан Ајваз, Вјесник, Згб, 30. III 1980; А-м, Сахрањен Милан Ајваз, Вечерње новости, 1. IV 1980; А-м, У Београду сахрањен Милан Ајваз, Дневник, 1. IV 1980; В. С., Последњи опроштај од Милана Ајваза, Политика, 1. IV 1980; (Д. С.), Сахрањен Милан Ајваз, Борба, 1. IV 1980; К. Шукуљевић-Марковић, Позоришно дело Милана Ајваза 1897-1980, Бгд 1997.

П. М.