ВАСИЉЕВИЋ Коста–Коча – глумац и редитељ (Београд, 17. XI 1863 – Нови Сад, 14. VI 1926). Одрастао је и школовао се у Бгду, где се одушевио позориштем на представама НП. Глуми се одао у путујућој трупи Михаила Димића, затим у дружинама Михаила-Мике Рисантијевића и Михаила Пешића. Током 1884. наступао је као волонтер на сцени НП у Бгду покушавајући средином 1885. да стекне ангажман, али у томе није успео и поред залагања управника Милорада Шапчанина и драматурга Милована Глишића. Примљен је у СНП у НСаду 28. VI (10. VII) 1885. наступивши први пут у улози Ајленштајна (Робијашева ћерка) током гостовања СНП у Руми. Пошто су старији глумци носили важније роле, појављивао се током првих пет г. у мање значајним епизодним улогама. Критика је 1890. приметила да млади и ревносни В. ретко долази до прилике да увери себе и публику да је пријатна појава на позорници, по којој већ уме гипко да се креће. Захваљујући примећеном дару и лепој сценској појави почео је да стиче истакнуте улоге љубавника, момака и младожења у комедији, а са развијеним слухом и пријатним гласом и оне у комадима с певањем (Шаран, Сеоска лола, Риђокоса, Чаша воде, Саћурица и шубара, Циганин и др.). Упоредо се представљао и као идеалан национални јунак (у Максиму Црнојевићу, Кнезу Иви од Семберије, Хајдук-Вељку, Милошу Обилићу итд.) уживајући репутацију једног од најбољих декламатора у ансамблу СНП. Према мишљењу Јована Грчића, његовом уметничком темпераменту највише су одговарали негативни карактерни ликови, нарочито сумњичави, лукави

и демонски интриганти, чију је психологију темељито проучавао и доносио их необично погођеном маском, гласом и кретњама (у Отелу, Тоски, Краљу Лиру, Слободарки, Васантасени, Задужбини и сл.). Успешно је креирао и типове из градске средине (у Љубавном писму, Пучини, Свету и др.), а окушавао се и у комици (Кир Дима, Сер Чесни у Карловој тетки итд.). Богато сценско искуство је користио у режији, којом се почео бавити почетком столећа. Путовао је у Будимпешту (1910) да види поставу Фауста. У НСаду је прославио 25-огодишњицу уметничког рада  улогом Скарпије у Тоски 1908. и 40-огодишњицу као Шајлок у Млетачком трговцу 1923. Биран је за почасног члана Друштва за СНП 1913, 1922. и 1923. После прекида током Првог светског рата вратио се у СНП 1. I 1919; затим је 8. IV 1925. прешао у НП у Бгду, где је убрзо пензионисан. Следеће г. умро је у НСаду од туберкулозе.

РЕЖИЈЕ: Народни непријатељ, Госпођица Жозета, моја жена, Свет, Као пиле у кучинама, Ђидо, Смрт мајке Југовића, Крадљивац, Добросретник, Ајдук Вељко, Камен међу камењем, Покондирена тиква, Сузе, Сеоска лола, Зец, Ромео и Јулија, Одсудни тренуци, Деспот Ђурађ Бранковић, Милош Обилић, Саћурица и шубара, Обичан човек, Карлова тетка, Женидба Милоша Обилића, О туђем хлебу, Хасанагиница, Протекција, Алилуја, Гаван, Златан паук, Отело, Трилби, Дон Цезар од Базана, Зулумћар, Разбојници, Страдалници, Станоје Главаш, Граничари, Мали лорд, Епидемија, Бог освете.

УЛОГЕ: Арнаутски ага (Лазарево васкрсење), Министар (Протекција), Крашемски (Госпођа са сунцокретом), Страфорел (Романтичне душе), Шајлок (Млетачки трговац), Ибрахим ефендија, Пера Пилулић (За круну), Дојчин Петар (Дојчин Петар), Васа Видић (Љубавно писмо), Станојло (Ђидо), Лехишоар (Цезаров тестамент), Комла (Лажни цар Димитрије), Др Ранк (Нора), Роберт (Нитуш), Сељак (Јованчини сватови), Драгонац (Пустињаково звоно), Птипре (Дете), Исак (Трикош и Каколе), Харпагон (Харпагон), Поп Жућо (Два цванцика), Осип, Шчепкин (Ревизор), Абдул ага (Молитва), Граф Штамберг (Анђео поноћи), Потколесин (Женидба), Лекар (Страдалници), Граф Деринкур (Мали лорд), Флерио (Госпођа Икс), Параклет (Главна ствар), Братковски (Ашантка), Светозар Ружичић (Покондирена тиква), Ричард III (Ричард III), Живан (Подвала), Мешем (Чаша воде), Митар (Саћурица и шубара), Хајдук Вељко (Чучук-Стана), Валентин (Фауст), Милош (Милош у Латинима), Пустињак (Задужбина цара Лазара), Гроф Кефелд (Кин), Станко (Шаран), Лорд Лортн (Лепеза), Иван Огарев (Царев гласник), Први глумац (Хамлет),

Себастијан (У долини), Станко (Балканска царица), Бевалан (Роман сиромашног младића), Милош Обренбеговић (Максим Црнојевић), Санстанака (Васантасена), Тахир бег (Краљевић Марко и Арапин), Доктор Ружић (Пучина), Јулије Флотвел (Распикућа), Тривулцио (Мона-Вана), Јаго, Лодовико (Отело), Анђелоти (Тоска), Јона (Отаџбина), Педро (Прециоза), Богумир (Суђаје), Милан (Сеоска лола), Стева (Ђула), Љубибратић (Шокица), Вук Бранковић, Југ Богдан (Милош Обилић), Поп (Дебора), Швајцер (Разбојници), Макса (Циганин), Влајко (Вампир и чизмар), Кир-Дима (Кир Јања), Доловић (Војнички бегунац), Иво Кнежевић (Кнез од Семберије), Бан трогирски (Добрила и Миленко), Клод Фрело (Звонар Богородичине цркве), Ренар (Стрелан).

ЛИТ: М. С. М., „Наши сељани“, позоришна игра из народног живота у 3. чина, написао Мита Поповић, музика од Ј. Пачуа, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91; А-м, Две изврсне креације, Наше доба, 1886, бр. 17, с. 3; -О-, „Рат у мирно доба“, шаљива игра у 5 чинова од Мозера и Шентана, Браник, 1887, бр. 136, с. 3-4; К-ћ, Фауст, Позориште, НСад 1887, бр. 35, с. 163; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 6, с. 3; А-м, Диран и Диран, Позориште, НСад 1891, бр. 14. с. 58; Т. О(стојић), „Разбојници“ од Шилера, Браник, 1891, бр. 133, с. 4; -н, Циганин, Позориште, НСад 1891, бр. 33, с. 134; Ј. Хр(аниловић), Дојчин Петар, Позориште, НСад 1892, бр. 1, с. 2-3, бр. 2, с. 6-7; М. О., Врањево, у понедељак је представљено: „Доктор Робин“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 30, с. 3; Ј. Хр(аниловић), „Дојчин Петар“, драмски спев у три одељка, написао Милан Савић, Браник, 1892, бр. 7, с. 4; М. Д., „Љубавно писмо“ од К. Трифковића,  Весник, Панчево 1893, бр. 11, с. 2; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Застава, 21. XII 1893; Нил,Српско народно позориште у Карловцима, Застава, 16. II 1894; А-м, СНП у Суботици, Суботичке новине,  29. IV 1894; Ј. Хр(аниловић), Досадан свет, Позориште, НСад 1895, бр. 6, с. 22; Ј. Грчић, „Млетачки  трговац“ од В. Шекспира, Браник, 1895, бр. 24, с. 1; А-м, О одржаној представи „Ђидо“, Стража, НСад 1895, бр. 11, с. 4; Т. О(стојић), Доктор Робин, Позориште, НСад 1896, бр. 16,  с. 63; Ј. Хр(аниловић), „Нора“, позоришна игра у три чина, написао Хенрик Ибзен, Браник, 1896, бр. 19, с. 1;  Ј. Хр(аниловић), „Цезаров тестамент“, комедија у три чина, написали Адолф Бело и Едмунд Виљтар, Браник, 1896, бр. 28, с. 1; А-м, Српска (новосадска) дружина у Београду, Бранково коло, 1897, бр. 16, с. 510-511; Ј. Хр(аниловић), Карлова тетка, Позориште, НСад 1898, бр. 9, с. 46-47; Ј. Грчић, Сезона Српског народног позоришта 1898, ЛМС, 1898, књ. 195, с. 174; А-м, Српско народно позориште, Српство, Вршац 1898, бр. 90, с. 3; С., Златан паук, Позориште, НСад 1900, бр. 37, с. 146; М., „Задужбина цара Лазара“, слика из српске про­шлости, Застава, 11. I 1900; А-м, Јуче, у недељу, била је представа „Сеоски лола“, Застава, 7. III 1900; -а, У недељу 18. новембра гледасмо први пут „Станоје Главаш“, Застава, 21. XI 1901; А-м, У четвртак, 24. јануара, гледасмо шалу „Љубавно писмо“, Застава, 27. I 1902; Ј. Хр(аниловић), Дворска милошта, Позориште, НСад 1904, бр. 11, с. 78-79; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Ревизор“, шаљива игра у 5 чинова, написао Николај Гогољ, с руског превео П. Тодоровић, Браник, 1904, бр. 270, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Ђидо, Позориште, НСад 1905, бр. 2, с. 6-7; А-м, Чланови српске народне позоришне дружине у Сарајеву, Земуну и Новом Саду, Позориште, НСад 1905, бр. 28, с. 162-164; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Карлова тетка“, шала у 3 чина од Томе Брандона, Браник, 1907, бр. 282, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Задужбина, Позориште, НСад, 1907, бр. 21, с. 137-138; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Женидба“, комедија у два чина од Н. В. Гогоља, Браник, 1908, бр. 9, с. 2; Ј. Грчић, Коста Васиљевић, Браник, 1908, бр. 37, с. 1; (Ј.) Г(рчић), Ајдук Вељко, Позориште, НСад 1909, бр. 6, с. 22-23; А-м, „Зулумћар“, Браник, 1912, бр. 2, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Сарајеву, Браник, 1912, бр. 52, с. 3; А-м, „Наши сељани“ од Мите Поповића, Браник, 1913, бр. 213, с. 2-3; А-м, Косовска трагедија – на позорници, Застава, 9. XII 1915;  А-м, „О туђем хлебу“, Застава, 18. IV 1919; А-м, „Мали лорд“, Застава, 8. IV 1920; А-м, „Женидба“, Застава, 25. X  1921; А-м, „Трикош и Каколе“, Застава, 20. IX 1922; А-м, Ревизор, Истина, НСад 1922, бр. 1, с. 13; А-м, 40-годишњи јубилеј Коче Васиљевића, Слобода, 1923, бр. 9, с. 6; Ј. Грчић, Коста Васиљевић, ЛМС, 1923, књ. 301, с. 107-109; А-м, Глумачки јубилеј, Застава, 31. I 1923; А-м, Васиљевићева прослава, Застава, 1. III 1923; А-м, Признање нашим новосадским глумцима, Застава, 30. IV 1925; О. С(уботи)ћ, Смрт Коче Васиљевића, Застава, 16. VI 1926; А-м, † Коча Васиљевић, Видовдан, НСад 16. VI 1926; М. Савић, Наши стари – Коча Васиљевић, Застава, 3. IV 1928; М. Савић, Коча Васиљевић, Књижевност, 1962, књ. XXXIV, с. 554-555.

С. Ј.