ТУРГЕЊЕВ Иван Сергејевич (Иван Сергеевич Тургенев) – руски писац, приповедач и романсијер (Орел, 9. XI 1818 – Буживаљ, Француска, 3. IX 1883). Племић по пореклу, велике културе, зналац француског језика (дуго је живео у Паризу), Т. је књижевни рад почео песмама и поемама (које је одмах запазио критичар Бјелински), али је убрзо прешао на прозу, објавивши много приповедака и неколико романа (Руђин, 1856; Племићко гнездо, 1859; Уочи нових дана, 1860; Оцеви и деца, 1862; Пролећне воде, 1871, Дим, 1867; Новина, 1877). Његови Ловчеви записи, који су се појављивали од 1847. до 1852, представљали су велико изненађење свежином реалистичких портрета сељака, упечатљивошћу сеоских пејзажа и хуманошћу која је кроз цело дело провејавала према богатству и лепоти руских сељака. При крају живота, 1882, написао је Песме у прози, које се истичу језгровитошћу и поетском снагом песничког језика и изграђеним схватањем о смислу живота: носталгији, пролазности и лепоти. Огледао се и на плану драме, написавши неколико драмских дела, међу којима су најпознатија: Готован (1848) и Месец дана на селу (1850). Многи његови романи су драматизовани и радо извођени на сцени. У свим својим делима Т. је највише описивао живот племића и људе карактеристичне за једну етапу тог живота, тзв. „сувишне људе“ (има и приповетку са насловом Дневник сувишног човека). Појавом сваког свог дела изазивао је бурне реакције у руској критици јер је описивао савремени живот и у њему истицао најактуелније проблеме времена: положај и улогу људи из племства, сувишност живота и бесциљност јалових размишљања, припреме за велике друштвене преображаје, сукоб очева и деце на идејној основи, привид отаџбине и недостатак правих људи који би живот преобразили набоље. Његови романи одликовали су се извесном лирском резигнацијом, а у њима је било и сентименталних описа стварности, тежње, промашених љубави, недоречених визија и нејасних идеја. Живећи дуго у иностранству и дружећи се са француским писцима (Проспер Мериме, браћа Гонкур, Алфонс Доде, Емил Зола, Ги де Мопасан и надасве Флобер), постепено је „губио везу“ са стварним животом Русије и на њега гледао, како су му понекад пребацивали, „из своје дивне даљине“. Некад врло познат и сматран великим светским писцем, данас не ужива такву светску славу. Велика популарност Толстоја, Достојевског и Чехова допринела је да се Т. нађе „у сенци“ и да не буде „актуелан“ као у доба XIX века. Али, и данас, кад се са његових дела одбаци известан „сентиментални покров“, занемари помало романтични садржај и отклони ауторова разнеженост над појединим ликовима, остаје још увек много ликова који су развијени до типова и карактера и који, по уметничком обликовању, представљају значајну вредност (Руђин, Лаврецки, Базаров, много изванредних женских ликова и сељака). Његове приповетке и новеле, које се нису довољно запажале од популарности његових романа, вероватно су, као уметничка целина, за савременог читаоца, пуније и потпуније од његових романа и, у својој врсти, чине јединствен образац добрих приповедака и новела у светској књижевности (Асја, Муму, Преписка, Авети, Степски краљ Лир, Фауст, Прва љубав, Затишје и др.). У нашој књижевности Т. је врло познат и превођен писац. У доба реализма, средином и крајем XIX века, његова дела су се систематски преводила и важила за узор по реалистичности животних ситуација, по симпатијама према добродушним сељацима, по социјално-психолошким анализама ликова и по сугестивној снази и осећајности песничког језика. Највеће признање које се могло дати једном нашем писцу било је назвати га „српским Тургењевим“ (односно хрватским), што су часно понели у српској књижевности Лаза К. Лазаревић а у хрватској Шандор Ксавер Ђалски. На сцени СНП изведена су Т. дела: О туђем хлебу (1913), исто дело под другим насловом  – На белом хлебу (1919) и Племићко гнездо (1929).

В. Кл.