ТОШИЋ Славка – драмска глумица (Бијељина, 20. IX 1914 – Нови Сад, 27. XII 1996). Завршила је четири разреда гимназије у Бијељини; била је слушалац глумачког студија у Панчеву, под руководством А. Верешчагина. Глумачку каријеру започела је маја 1931. у Државном повлашћеном позоришту београдско-врачарском, под управом Мике Ристића, и у њему остала до 30. IX 1933; од 1. X 1933. до 30. IV 1936. била је у Државном повлашћеном позоришту за Хрватску, под управом Роберта Матијевића; од 1. V 1936. до 31. VII 1937. припадала је ансамблу Повлашћеног позоришта Душана Животића у Бгду; од 1. VIII 1937. до 31. VII 1938. је била ангажована у НП Врбашке бановине у Бањој Луци, од 1. VIII 1938. до 31. VII 1939. поново у Животићевом позоришту, од 1. VIII 1939. до 30. IV 1941. у НП Зетске бановине на Цетињу, од 1. V 1941. до 31. I 1945. у Позоришту Удружења глумаца у Бгду. После рата, од 1. II 1945. до 31. VIII 1947. била је чланица НП у Панчеву, од 1. IX 1947. до 31. VIII 1953. у СНП, од 1. IX 1953. до 31. VII 1954. у НП у Суботици и од 1. IX 1954. до пензионисања, 31. XII 1965, поново у СНП. За улогу Госпође Ане у Дубровачкој трилогији похваљена је на V Сусрету војвођанских позоришта у Сомбору, 1951. Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ добила је 1991. Свакако ни сама није била свесна кад се отела од цивилног и подала варљивим чарима мукотрпног живота путујућег позоришног глумца. Наоко смирена, достојанствена и чврста, та лепотица складног изгледа и маркантног гласа, противно многим глумачким путевима променљиве среће, водила је свој професионални живот према сталном успону. Заједно са мужем Миланом (в) дуго је кусала је горку путујућу кашу. Истрајна, непробирљива, знала је ненадано да украси својим даром и неочекивани лик. Јован Путник је направио велики догађај Лоркином Бернардом. Та представа, у свим појединостима и глобалном изразу, обрадовала је Новосађане. На њену велику радост она је, по други пут, о истом поводу била срећан глумац, пошто је Народни дивадло из Прага приказао своју прослављену представу истога писца овде у НСаду. Видело се да та друкчија, чвршћа и тамнија Бернарда, сва из густих, тамних слојева, сврстава Т. међу глумце од првог и правог значаја. Пошто је пример најбоље и најизворније педагошко средство, Т. је узорно сугерисала новим глумицама шта је човек у позоришту.

УЛОГЕ: Дока (Зона Замфирова), Госпођа Ане (Дубровачка трилогија), Сика (Ивкова слава), Бернарда (Дом Бернарде Албе), Ана Павловна (Живи леш), Филамента (Учене жене), Ката (Еквиноцио), Персида (Путујуће друштво), Ана (Нора), Просјакиња (Крвава свадба), Кристина Вошњак (Парастос у белом), Мати (Вучјак), Јунона Бојл (Јунона и паун), Сока (Фамилија Софронија А. Кирића).

ЛИТ: Ј. Виловац, „Дубровачка трилогија“ на новосадској сцени, СВ, 22. IV 1951; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 9, с. 2; А-м, Похвале редитељима и глумцима који су се истакли на фестивалу, НС, 1951, бр. 13-14, с. 8; А-м, Обнова „Ивкове славе“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 28, с. 4; Ј. Виловац, Поводом премијере „Дом Бернарде Албе“ на новосадској сцени, СВ, 7. III 1952; Б. Чиплић, Размишљања о Путниковој режији Лоркиног „Дома Бернарде Албе“, НС, 1952, бр. 41-42, с. 4; А-м, Молијерова комедија „Учене жене“, СВ, 23. V 1952; О. Новаковић, Коме припада жена, НС, 1955, бр. 94-95, с. 5; О. Новаковић, Варијације на представу „Крвава свадба“ од Лорке, НС, 1955, бр. 96-97, с. 5; Н. Дугошија-Максимовић, Два струка јоргована, Дневник, 24. II 1970; М. Татић, Говори брачни пар Тошић, Позориште, НСад, 1971, бр. 6, с. 12; М. Радоњић, Славка Тошић (1914-1996), Алманах позоришта Војводине, 1998, бр. 31, с. 134-135.

М. Хћ