ТОШИЋ Милан – драмски глумац (Ваљево, 6. IV 1906 – Нови Сад, 15. VI 1981). Завршио је четири разреда гимназије у Штипу 1928; потом је похађао глумачки студио у Панчеву под руководством А. Верешчагина. Од септембра 1923. до јула 1925. био је члан Државног повлашћеног позоришта за Тимочку област под управом Петра Христилића; од августа 1925. до фебруара 1927. налазио се на одслужењу војног рока; од фебруара 1927. до маја 1931. био је у Државном повлашћеном путујућем позоришту за Топличко-Косовску област под управом Николе Јоксимовића; од маја 1931. до 30. IX 1933. био је ангажован у Државном повлашћеном позоришту београдско-врачарском под управом Мике Ристића; од 1. X 1933. до 30. IV 1938. радио је у Државном повлашћеном позоришту за Хрватску под управом Роберта Матијевића; од 1. V 1936. до 31. VII 1937. глумио је у Повлашћеном позоришту Душана Животића у Бгду; од 1. VIII 1937. до 31. VII 1938. био је члан НП Врбашке бановине у Бањој Луци; од 1. VIII 1938. до 31. VII 1939. поново је био у Животићевом позоришту у Бгду; од 1. VIII 1939. до марта 1941. наступао је у Позоришту Удружења глумаца у Бгду; марта 1941. је мобилисан и већ у априлу исте г. прикључио се Позоришту Удружења глумаца у Бгду (до октобра 1944); од октобра 1944. до фебруара 1945. активно је учествовао у народноослободилачкој борби. Од 1. II 1945. до 31. VIII 1947. био је ангажован у НП у Панчеву; од 1. IX 1947. до 31. VIII 1953. је био у СНП, од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954. у НП у Суботици и од 1. IX 1954. до пензионисања, 15. VIII 1961, поново у СНП. За улогу Лопахина у Вишњику награђен је на IV сусрету војвођанских позоришта у Зрењанину, 1950. Не зна се како би изгледало српско позориште без легије мученичких живота и немирних биографија тако надвлађујуће страсти над животом а све у славу позоришне игре. Пролазећи кроз безброј приватних трупа, пролазећи варошице и паланке, Т. је овај занат пекао и испекао на врло скуп начин. Чак и буквално гладујући и бежећи од власника кафана због неплаћених рачуна, истрајао је у свом позоришном веку да прошета своју робусну природу и свој непредвидив карактер кроз читаво царство најлепших страница светске и наше литературе, па до најефемернијих и с правом заборављених пискарала, која је у том тренутку свет хтео да чује. Несумњиво је да је онај стабилни и чврсти део каријере на изразит и жилав начин провео по сценама најпре Панчева, а затим и коначно НСада. По природи леп, стасит, а одличан певач, употребљив у многим жанровима, а пун силине, узнемиравао је многа срца. Пожртвован и истрајан напунио је животопис многим успелим ликовима непатворене врсте и животне снаге. Иако се за позив школом није спремао, остварио је свој живот на потпун глумачки начин. Супруга Славка Т. (в) такође је била глумица.

УЛОГЕ: Штанцика (Избирачица), Жутилов (Родољупци), Сади (Дундо Мароје), Спира (Поп Ћира и поп Спира), Ђура Кујунџић (Максим Црнојевић), Кармон (Хвалисави војник), Нико Мариновић (Еквиноцио), Милосав (Сумњиво лице), Нилс Крогстад (Нора), Сима Благојевић (Власт), Жика (Песма), xxx (Страдија), Отац (Вучјак), Леоне (Волпоне), Лопахин (Вишњик), Протасов (Живи леш), Спасоје Благојевић (Покојник).

ЛИТ: В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 380; Ј. Виловац, „Волпоне“ на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 17. III 1950; М. Лесковац, Нушићева „Ожалошћена породица“ и Чеховљев „Вишњик“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 2; Б. Чиплић, „Волпоне“, комедија од Бен Џонсона, прерадио Стефан Цвајг, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 224; Б. Чиплић, „Вишњик“, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 241; В. Поповић, Фестивал војвођанских позоришта у Зрењанину, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 313; С. Костић, Толстојев „Живи леш“, НС, 1952, бр. 41-42, с. 3; О. Новаковић, „Покојник“ Нушићев, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; О. Новаковић, „Еквиноцио“, НС, 1953, бр. 59-60, с. 2; Ј. Виловац, „Власт“, Дневник, 26. X 1958; М. Кујунџић, Успела обнова „Песме“, Дневник, 21. IV 1959; М. Татић, Говори брачни пар Тошић, Позориште, НСад 1971, бр. 6, с. 12.

М. Х-ћ