ТОЛСТОЈ Лав Николајевич (Лев Николаевич Толстой)

ТОЛСТОЈ Лав Николајевич (Лев Николаевич Толстой) – велики руски писац, један од највећих светских писаца, приповедач, романсијер, драмски писац и теоретичар уметности (Јасна Пољана, 9. IX 1828 – Астапово, 20. XI 1910). Гроф пореклом, борац у одбрани Севастопоља, васпитач народа у Јасној Пољани, проповедник нарочитог учења које се састоји у непротивљењу злу насиљем и у прилагођавању животу, Т. је имао необично разноврсно и богато животно искуство које му је помогло да, и у уметничком делу, буде писац разноврстан и дубок. У многим својим делима обрађивао је догађаје из властитог живота, а у некима од познатих ликова износио своје идеје. Такав је случај са трилогијом Детињство (1851), Дечаштво (1852–1854) и Младост (1855–1856), у којој је описао развој психолошког сазревања дечијег и младићског доба. Ценећи изузетно ово своје дело, Т. га је упоређивао са Хомеровом Илијадом. У ликовима Олењина (Козаци, 1863), Љевина (Ана Карењина, 1875–1877) и Нехљудова (Васкрсење, 1889-1890) оцртао је многе своје одлике и саопштио најинтимније своје мисли о срећи и несрећи, раду и благостању, религији и цркви, љубави као главној вези међу људима, смирењу као врсти јачања духа и отпору као одбрани човекове индивидуалности. Његов роман Рат и мир (1863-1869) једно је од највеличанственијих дела светске књижевности са грандиозном сликом ратовања и мирног живота, са мноштвом ликова које је тешко замислити у једном књижевном делу, са схватањем улоге народа у рату као нечега што је исконско и несавладиво. У сенци његових великих романа налазе се тзв. „мања дела“ (Смрт Ивана Илића, 1886; Отац Сергије, Крајцерова соната, 1887-1889; Хаџи-Мурат, 1896-1904), која су, тематски и композиционо, а и по снази психолошког удубљивања у судбине људи и по схватању живота, нешто најбоље у својој врсти уопште. Т. драмско стваралаштво садржи мали број де­ла: Царство мрака (1886), Плодови просвећености (1886-1889) и Живи леш (1900). У њима је обухватио најважнија питања своје епохе – однос породице и друштва, просвете и народа, човека и његове среће. Интересантно је напоменути да је у некима од ових дела (посебно у Живом лешу) „одступио“ од неких ранијих уверења која је категорично проповедао у својим великим романима. Тако он показује велико разумевање за лик Феђе Протасова, који тражи излаза у страсним животним радостима а не у смирењу, који се буни против прописаног породичног морала, тежећи драматичном и пуном, планском, људском живљењу. У овом делу Т. је отворено стао на страну пуноће животних догађаја, оне „врелине“ која избија из љубави слободне и неспутане брачним оковима. Све његове драме одликују се једноставном, реалном радњом, а ликови су стварносни, по поступцима и изгледу. Наравно, оно што је карактеристично за овог великог романописца дошло је до изражаја и у драмама: широко обухватање живота, велики проблеми пред којима се човек налази, једноставност израза. Налазећи мноштво супротности код Шекспира, написао је једну од најопширнијих и најоштријих расправа о Шекспировим делима. Доказивао је и анализирао „нереалност“ Шекспирових ликова и ситуација у којима се налазе и делују, оспоравао психолошка „претеривања“ у понашању личности и у драмским сукобима, а „препричавајући“ садржину појединих дела (нарочито Краља Лира), доводио је до „апсурда“ конкретне појединости, врсте кретања и начин размишљања, сматрајући их „немогућим“. Без обзира на жестину којом се окомио на Шекспира, у овој његовој расправи не треба гледати само хир једног генијалног „особењака“, него и схватање књижевног метода који се заснива на једноставности, животној уверљивости и користи од утицаја. И у његовим естетичким написима о уметности основне идеје су баш те. Т. није одобравао модернистичку „неразумљивост“, „искључивост“ и бављење „уметношћу ради уметности“. Зато је писао негативно о Бодлеру, Малармеу и другим писцима исте или сличне оријентације. Његови написи о Пушкину, Гогољу и Чехову показују колико је дубоко разумевао и схватао уметност других писаца и био спреман да је прихвати, велича и пропагира. Т. дневници су један од интересантних начина на који се велики писац бавио собом, својим моралним „очишћењем“ и усавршавањем, али су значајни и по забелешкама о лектири и настајању његових великих дела. У нашој књижевности био је рано превођен и изузетно добро познат писац. Готово сва његова дела су преведена, и то у сабраним делима по неколико пута. У репертоару СНП био је значајно заступљен, како оригиналним драмама тако и драматизацијама: Царство мрака (1921),  Живи леш (1924, 1952), Крајцерова соната (1926, 1956), Васкрсење (1924), Ана Карењина (1927).

В. Кл.