ТЕАТАР НА ЂУМРУКУ – Почетком 1841. из Крагујевца у Бгд прелази државна управа па с њоме и Лицеј. Наслањајући се на крагујевачка искуства Атанасије Николић (в) и Јован Стерија Поповић (в) припремају се за позоришне представе у Бгду. Од „правитељства“ добијају на употребу један овећи магазин у згради Царинарнице (Ђумрука) на Сави. Сакупили су трупу дилетаната, махом млађих чиновника, али су успели да придобију и дилетанткиње. Административни управник био је, од 4. XII 1841. до 26. VIII 1842, Петар Радовановић, професор и секретар Министарства просвете. Радовановић је рођен у НСаду, где је завршио основну школу, а филозофију у Пешти. Радио је као адвокатски помоћник у Сремској Митровици, положио адвокатски испит 1830, па је четири г. био адвокат. Средином 1834. прешао је у Србију. Био је професор у Крагујевачкој гимназији, а од 1836. управник свих основних школа у Србији. Од 1838. је радио као секретар Министарства просвете, па професор на Лицеју и опет секретар Министарства. После Вучићеве буне 1842. премештен је у Чачак за председника суда, али је ускоро враћен на место управника основних школа и у том звању је умро 3. III 1857. у Бгду. Уређивао је „Новине Читалишта београдског“, писао књиге из антропологије и историје. Уметничку управу, па и режију, водио је Атанасије Николић са Ј. Стеријом Поповићем. Од почетка су сва тројица имали на уму да дилетантски театар постепено претворе у професионални, па су крајем децембра 1841. у „Новинама србским“ објавили конкурс тражећи глумце. Представе су почеле 7. XI 1841. извођењем мелодраме А. Николића Краљевић Марко и Арапин у част имендана кнеза Михаила у згради Совјета. Следила је (4. XII) представа Стеријине драме Смрт Стефана Дечанског, већ у згради на Сави, где је репризирана Николићева драма 7. и 11. XII. Следећа драма је Тврдица (14. и 18. XII), а 21. и 28. XII даје се Артело Екартсхаузена у преводу Мојсеја Игњатовића. Како се види, представе се устаљују двапут недељно, четвртком и недељом. Нова година почиње Стеријиним комедијама Женидба и удадба и Превара за превару (1. I), Стефановићев Урош V даје се 6. I, Голдонијев Карташ у преводу Марка Карамате, канцелисте у Министарству спољних послова, даје се 14. I, Стеријина Зла жена 18. I. Крајем јануара (25. и 29) понављају се Урош V односно Артело, а 5. II је нова Стеријина премијера Ајдуци. Стеријин Волшебни магарац и Вујићев Слепи миш испуњавају вече 8. II; 15. II је Стеријин Владислав, а 19. II Женидба цара Душана А. Николића. Марко Карамата је на репертоару 22. II са драмом Пријатељство и љубав, а дилетантски период закључује се 25. II репризом Владислава. Не може се са сигурношћу рећи ко су били извођачи у овом периоду рада Т. на Ђ. Боривоје Стојковић наводи следећа имена: Никола Христић, Димитрије Матић, Сретен Поповић, Димитрије Миланковић, Васа Ђорђевић, Алекса Ђурић, Милан Давидовић, Јован Печеновић, Тома Живановић, Сава Јовановић, Марко Карамата, Матија Матић, Цветко Рајовић млађи, Васа Грујовић, Андрија Стаменковић, Стеван Груборовић. Он, међутим, не наводи свој извор, па се може претпоставити да изводи аналогије према ранијим крагујевачким представама. Извесно је да у дилетантском периоду играју жене: Марија и Љубица Стефановић и Катарина и Софија Лекић. Оне су већ у аматерској фази добијале новчану накнаду (па их по рачунима и знамо), а Стефановићке су глумиле и доцније са професионалцима. С њима је, извесно, у професионалну трупу прешао и Љубомир Јовановић, учитељ. О подели улога не зна се ништа; обичај критичара у новинама није био да говоре о игри глумаца појединачно, а ако су то и чинили помињали су имена драмских ликова а не глумаца. Расписани конкурс био је успешан. Јавили су се глумци из Згба, послата им је попутнина и они су пошли из Згба 4/16. II 1842. Стигли су, путујући по жестоком зимском времену, четири дана касније. Били су то Новосађани из Летећег дилетантског позоришта (в): Тома Исаковић, Јован Капдеморт, Сава Пурђе Марковић и Димитрије Грујић, а с њима и Загрепчани: Јулијана Штајн рођ. Маретић, Никола Бадлај и Јосип Ткалац. Трупа ће се постепено попуњавати – на платним списковима читамо и имена глумаца: Љубомира Јовановића, Катарине Јовановић, Марије и Љубице Стефановић. Имали су и сталне статисте: Лазара Дамјановића, Николу Ђорђевића, Петра Илића, Мојсеја Милетића и Гаврила Поповића, а у три представе у априлу 1842. неку мању улогу имала је и извесна Терезија Личанин. Суфлер и преписивач улога био је Стефан Добрић, гардеробер Ђорђе Станковић, а билетар Венцел Шварц. Театру се нудио и учитељ из Пожаревца Мануил Камачки, који је одраније имао извесног глумачког искуства, али се ангажман није остварио. Театар је, како видимо, имао професионалну организацију: израђивани су кулисе и костими, штампани плакати, примана претплата и, разуме се, наплаћиване су улазнице. Упркос хладноћи, удаљености зграде, помрчини по улицама, не баш угодном мирису у сали поред које је магазин за коже, публика је здушно прихватила позориште. А управа се трудила да репертоаром придобије и умножи публику. Играло се редовно, са репертоаром популарним и веома богатим. Прва представа професионалаца била је Стеријин Милош Обилић (у четвртак 26. II 1842), а последња Несрећне џумбушлије Јохана Непомука Нестроја у преводу Ј. Стерије Поповића (у недељу 16. VIII 1842). Заказана је и плакатима оглашена и представа у четвртак 20. VIII (Николићева Аделаида), али се није одржала јер је избила Вучићева буна. Одиграно је 45 представа, две су отказане – једна због слабе посете (2. VII), а премијеру Кукуљевићеве драме Јуран и Софија или Турци под Сиском (21. VI) забранио је београдски паша, наредивши уједно да међу будућим представама не сме бити драма у којима се представљају Турци. Дакако, то је увелико сузило репертоар. Четрдесет драма дали су премијерно, четрнаест пута игране су репризе. Једночинке су увек игране по две, исте вечери. Већ и сам број представа сведочи о професионализму трупе. Толико премијера свакако не би могли дати да није било претходног искуства из Згба, где је већ била одиграна већина потоњих премијера Т. на Ђ. Уосталом, и велик број текстова донет је из Згба. Представљено је једанаест домаћих драма (од тога осам Стеријиних) и 29 страних аутора, међу којима се често понавља Коцебуово име, али су играни и Голдони, Шилер, Кернер, Иго и Кишфалуди. Глумачке задатке је тешко идентификовати јер је сачуван само један плакат, а новине су, истина, говориле о игри глумаца, али ретко помињући појединачне улоге. Ипак, неке од глумачких задатака данас можемо реконструисати. Тома Исаковић, „најстарији актер“, како за њега каже директор Радовановић, посрбљивао је текстове из Згба (Бретислав и Јута, Јуран и Софија), режирао с времена на време, а и играо је веома много. Сем улога из Згба, идентификујемо улоге Федора (Невин стид), Милете (Ајдуци) и Љубивоја (Владимир и Косара). Јован Капдеморт загребачким улогама додаје Христодула (Невин стид), Суканина (Стрелци), Мрчића (Награда истине), Јевту (Раскошник), Јована (Ајдуци) и Емира (Крстоносци). Знамо поуздано само за две нове улоге Саве-Пурђе Марковића: Алексија (Невин стид) и Артуса (Гризелда), мада је и он све време уредно играо у Т. на Ђ. Димитрије Грујић се изгледа није тако често појављивао на сцени јер је критичар Владислав Стојадиновић написао, говорећи о представи 2. IV, када су игране Пожарина и Нумера 777: „овај се сада први пут на театру нашем дао видети“. Плату је, међутим, Грујић примао као и остали. Уз две поновљене загребачке улоге (Стрелци, Милош Обилић), знамо за још једну нову његову улогу: Вруга (Невин стид). Катарина Јовановић се накнадно прикључила трупи; први пут је играла 9. IV 1842. као Анка у представи Лајбкучер Петра Великог; она је дакле раније отишла из Згба, а касније дошла у Бгд. Знамо још за следеће њене улоге у Т. на Ђ.: Марија (Невин стид), Катарина Брадгани (Анђело), Краљица (Гризелда), Љубица Божићева (Љубоморна жена), Зелида (Ајдуци), Девојка (Расејани), Дивјачица (Ла Перуз). Љубомир Јовановић био је учитељ пре и после глумовања у Т. на Ђ. Успеси које је имао придобили су га за позориште, али није имао прилике да настави. А покушавао је. Марта 1843. тражио је дозволу за „Летњи Театер-Арену“ у дворишту (и сали) пиваре, тражећи од Т. на Ђ. гардеробу и декор. Доцније, децембра исте г., обновио је молбу, потписујући је заједно са Ђорђем Малетићем (в), али су били одбијени. Његове улоге за које поуздано знамо су: Тисјашчник (Невин стид), Осиков (Стрелци), Самуило (Владимир и Косара), а има потврда да је играо и у комадима Стана, Светислав и Милева, Раскошник и Симпатија и антипатија. За Марију Стефановић утврдили смо да је играла у представама Невин стид (Ангела), Удовац и удовица (Пава), Крстоносци (Игуманија Босиљка), Отпадници, Раскошник, Симпатија и антипатија (Агница), Заручник и заручница у једној особи, Светислав и Милева и Нумера 777 (Цифрановићка). Њена сестра Љубица, доцније позната београдска амамџика, играла је са за нијансу мањим успехом, па је зато теже утврдити њене улоге. Има јој трага у комадима Симпатија и антипатија (Марта Црнокравић), Пожарина (Марија), Нумера 777 (Божана Цифрановићка), Гризелда (Елеонора). Представе Т. на Ђ. биле су праћене и критиком, највише, разумљиво, у београдским „Новинама србским“, али су о њима писале и „Сербске народне новине“ из Пеште, и „Даница илирска“ из Згба, и „Пештанско-будимски скоротеча“, а један напис појавио се и у бечком листу „Das Ausland“. Од критичара ваља поменути Ј. Ст. Поповића, Владислава Стојадиновића, Павла Арс. Поповића и Димитрија Деметра, који је писао из друге руке. Т. на Ђ. није успео да се одржи као прво стално професионално позориште. Имао је све предуслове да то постане, чак и државну субвенцију, али су несрећне историјске околности то спречиле.

ЛИТ: М. Т. Николић, Театар на Ђумруку, Бгд 1971.

БКв