ТАТИЋ Павле – политичар, новинар, преводилац и драмски писац (Нови Сад, 1881 – Нови Сад, 1944). Као млад човек, око 1905, определио се за социјалдемократске идеје. Тада је почео и да пише. Објављивао је песме у „Невену“ и „Гласу народа“, а касније у „Илустрованој ратној хроници“ (1912–1913) и у „Слободи“ (1911–1919). У зрелијем добу више се није бавио поезијом. Од почетка 1910. до последњег броја, маја 1911, био је одговорни уредник „Радикалне речи“, коју су покренули следбеници Јаше Томића у НСаду. Када је лист „Слобода“, орган Српског агитационог одбора Социјалдемократске странке Угарске, прешао из Будимпеште у НСад, био је одговорни уредник (1911–1913), а и после тога је сарађивао са овим листом. У време рата уређивао је краткотрајни хумористички лист „Стођаво“ (1917), а после ослобођења сличан лист „Бич“ (1919). Био је главни сарадник и одговорни уредник (1918), касније само сарадник обновљене „Слободе“, социјалдемократског листа који је убрзо скренуо удесно, у компромисе са националистичким буржоаским странкама. Због опортунизма и министеријалистичке политике лист је осуђен на Социјалистичком конгресу у Суботици марта 1919. Са групом око „Слободе“ учествовао је на Конгресу уједињења, али се лист одмах оградио изјавама да је Конгрес анархистички и да се упућује реформистичким правцем. Централно партијско веће социјалистичке радничке партије Југославије је 1919. искључило групу око „Слободе“ из чланства а лист осудио као издајнички. Покрајински одбор је стога 1920. основао „Раднички лист“. Т. је после Обзнане био секретар Радничке коморе у НСаду. Име листа промењено је у „Радничка слобода“ (1926), као знак тобожњег враћања комунистима, али је ускоро угашен. Без много успеха, издавао је и „забавну, шаљиву рекламну ревију“ „Европа“ (1928), а исте г., у НСаду, и опозициону политичку брошуру на 39 страница под називом На рубу Нирвана – залажући се за слободу избора и штампе; писао ју је „за време овогодишњег летњег одмора који сам ради штампарског преступа, одлежао у затвору Новосадског окружног суда“. Мада веома критична према десетогодишњем билансу нове државе, брошура није на позицијама социјалистичког радничког покрета, а понајмање на линији Комунистичке партије Југославије. Политичком новинарству вратио се 1935. „независним гласилом јавног мишљења“ „Јавност“. Лист је убрзо скренуо ка крајњој десници и постао орган Југословенске народне странке Светислава Хођере. Т. је том приликом дао изјаву да после 28 г., разочаран, напушта социјалистички покрет – мада је то стварно већ давно био учинио. Његова сарадња са „борбашима“ ипак није трајала дуго и лист „Јавност“ се угасио. Повремено је објављивао своје радове с литераним претензијама који су, међутим, квалитетом такви да свога аутора не могу квалификовати као књижевника. За време Првог светског рата штампао је латиницом „у Задружној штампарији у Ујвидеку“ своје „ратне песме“ Борбе у Карпатима, у којима је, вели, сам учествовао. Убрзо после рата (б. г., са ценом у крунама) књижара Св. Ф. Огњановића издала је три његове књижице: Колера, шала у једном чину, Искушење, шала у једном чину, и Четири шаљива монолога (После женидбе; Ратоборни Куза, витез без мамуза; Будући човек и Стражар стари, Моша Албахари). Као 18. свеска „Књижнице Здравственог одсека у Н. Саду“ штампана је Последња чаша, драма у једном чину, са антиалкохоличарским поговором др Лазе Марковића „Радници и опојна пића“. „Алегорија у једној слици“ Орао кликће са висине штампана је поводом подизања споменика Светозару Милетићу (1939). Следеће г. изашла је Српска мајка, драма у три слике, са стихованим прологом у којем се славе „бесмртни вођи – Карађорђевићи“. У невреме, за време окупације 1942, издао је књижицу козерија Пајин Паја. Његову драму Живот без живота СНП је играло 1920.

ЛИТ: Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918-1941, НСад 1983, с. 228–231.

Б. Кв