ТАРАНОВСКИ Кирил Фјодорович (Кирилл Фёдорович Тарановский) – књижевник (Јурјев, данашњи Тарту, Естонија, 19. III 1911 – Арлингтон код Бостона, САД, 18. I 1993). Дошао је у Југославију са родитељима 1920. Потекао је из чиновничке породице (прадеда по оцу му је био свештеник, деда – официр и војни чиновник, отац – др Теодор, универзитетски професор, познати правник и правни писац, деда по матери – директор гимназије). Основну школу (1921) и гимназију (1929) завршио је у Земуну, а Правни факултет (1933) и славистичку групу Филозофског факултета (1936) у Бгду. Постдипломске студије је одслушао на Карловом универзитету у Прагу (1938–1939). На Филозофском факултету у Бгду одбранио је докторску тезу 1941 („Руски дводелни ритмови“). Најпре је радио као асистент Филозофског факултета (1937-1943), а затим као гимназијски професор (1943/44). Октобра 1944. враћен је на Филозофски факултет, на катедру за руски језик и књижевност, где је био доцент (1945–1951), ванредни (1951–1956) па редовни професор (1956-1959). Предавао је, као гост, на Оксфордском (пролеће 1938) и на Харвардском универзитету (школске 1958/59). Од септембра 1959. до децембра 1962. био је редовни професор славистике на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу, а од јануара 1963. редовни професор за словенске језике и књижевности на Харвардском универзитету (Кембриџ, Масачусетс, САД). Био је члан редакционих одбора међународних часописа: „International Journal of Slavic Linguistics and Poetics“, „Russian Literature“, „PTL“, „A Journal for Descriptive Poetics and Theory of Literature“… Обишао је, пре рата, Чехословацку, Пољску и Италију, а после рата Француску, Енглеску, Норвешку, Шведску, Финску, Данску, Холандију, Белгију, Немачку, СССР, Израел, Грчку, Канаду, Мексико и САД, учествујући на научним конгресима или држећи предавања на универзитетима и у академијама наука. У Совјетском Савезу је као гост Академије наука боравио од 1. II до 1. VII 1976. Први рад је објавио још као шеснаестогодишњак (Из руске лирике, 1927). У младости се бавио поезијом, есејистиком, књижевном и позоришном критиком; ту своју делатност касније није узимао озбиљно и није је уносио у своју библиографију. После Другог светског рата преводио је са руског и пољског, углавном позоришне комаде (М. Ј. Салтиков-Шчедрин, Н. В. Гогољ, А. Н. Островски, А. П. Чехов, М. Горки, В. Катајев, В. Шкваркин, В. Иванов, Б. Чирсков, Б. Лаврењев, С. Пшибишевски, М. Морозович-Шчепковска, М. Тригер, К. Ростворовски). Преводи су му извођени на сценама у Бгду, Скопљу, НСаду, Нишу, Осијеку и другде. Преводио је, у стиху и прози, и дела А. С. Пушкина, А. Н. Толстоја, А. Блока, А. Ахматове, Н. Гумиљова, Л. Леонова, А. Н. Радишчева… У научним радовима се најпретежније бавио питањима српскохрватске и руске версификације. Испитујући структуру и природу стиха, служио се методима модерног научника који зналачки развија своје концепције, духовите и смеле, откривајуци нам у тој области сасвим непознате просторе за дубља истраживања и нудећи нам многа посве нова сазнања о савременој науци о стиху као дисциплини на граници лингвистике и историје књижевности. Његова дубока размишљања у том правцу стекла су и ласкава међународна признања. Сарађивао је у часописима и листовима, нашим и страним: „Летопис Матице српске“, „Мисао“, „Српски књижевни гласник“, „Страни преглед“, „Критика“, „Венац“, „Русское дело“, „Јужни преглед“, „Стожер“, „Политика“, „Штампа“ итд. СНП је играло девет његових превода: Путем цвећа (В. Катајев), Васа Железнова (М. Горки), Женидба (Н. В. Гогољ), Оклопни воз (В. Иванов), Шума (А. Н. Островски) и четири Чеховљева комада (Вишњик, Три сестре, Ујка Вања и Галеб).
БИБЛ: В. Иванов, Оклопни воз 14-69, Наша књижевност, октобар 1946, НСад 1948, Бгд 1957; А. Н. Островски, Изабране комедије I (Сиротиња није грех, Олуја, Кола мудрости – двоја лудости, Шума, Девојка без мираза), Бгд 1946; Б. Чирсков, Победници, Бгд 1947; Б. Лаврењев, За оне на мору, Бгд 1948; А. Н. Островски, Вуци и овце, Бгд 1948; А. П. Чехов, Драме (Иванов, Галеб, Ујка Вања, Три сестре, Вишњик), Бгд 1949; А. Н. Островски, Изабране комедије и драме II (Уносно место, Вуци и овце, Последња жртва, Таленти и обожаваоци, Без кривице криви), Бгд 1950; М. Горки, Достигајев и остали. Васа Железнова, у: Дела, књ. XXVII, Бгд 1952; Н. В. Гогољ, Женидба, Бгд 1952.
ЛИТ: А-м, Материалы для библиографии русских научных трудов за рубежом (1930–1940), выпуск 2, часть I, Бгд 1941, бр. 7, 11, 15, 16, 17, 19; А-м, К 60-летию К. П. Тарановского, Ученые записки Тартуского государственного университета, выпуск 284, Тарту 1971, с. 545-546; J. Bailey, A Selected Blbliography of the Publications of Kiril Taranovsky, in: Slavic Poetics. Essays in honor of Klril Taranovsky, The Hague – Paris 1973, pp. 569–574; К. Р., Преминуо Кирил Тарановски, Политика, 21. I 1993.
Ж. П.