ТАПАВИЧКИ Феодор – драмски глумац (Загреб, 12. II 1931 – Београд, 27. III 2011). Отац му је био трговачки путник. Основну школу је завршио у Петровграду (данашњи Зрењанин) и у Панчеву се уписао у средњу електротехничку школу, коју је 1951. напустио да би у НСаду код Јована Путника учио глуму. Још у средњој школи а затим као службеник бавио се позоришним аматеризмом и волонтерски играо у панчевачком луткарском и НП. После завршене Државне позоришне школе у НСаду (1955) постао је члан Драме НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину и њему је, са прекидом за време одслужења војног рока (22. IV 1956 – 1. VII 1957), био ангажован од 1. IX 1955. до 15. VIII 1961. У СНП је прешао 16. VIII 1961. и у њему радио до пензионисања, 7. VI 1990. У представама СНП је учествовао још као ученик Позоришне школе (Бока Јанош – Јунаци Павлове улице и у малим неименованим улогама у драмским представама: Број 72, Еквиноцио, Дон Жуан, Ђидо, Хајдук Станко, Отело). За улогу Марка (Поглед с моста) добио је Похвалу Удружења драмских уметника Србије (1970); носилац је и глумачке награде на 22. сусрету војвођанских позоришта (Зрењанин, 1972) за улогу Ћировића у Кесаровој комедији Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?. За три деценије рада у СНП остварио је око седамдесет улога у широком распону од класичне до модерне драматургије, како херојских, драмских и психолошких, тако и рола комедијског фаха; посебно успешан је био у војвођанском репертоару и у представама које захтевају певачке предиспозиције. Као пензионер са породицом се преселио у Бгд, у којем је живео до смрти.

УЛОГЕ: Милисав, Жика (Сумњиво лице), Лукач (Вучјак), Каран (Вук Бубало), Едо анђелак (Просјачка опера), Петар (Кир Јања), Милт (Љубав), Шарл (Госпођа Бовари), xxx (Село Сакуле, а у Банату), Марко (Поглед с моста), Ћировић (Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?), Прохор Виргински (Зли дуси), Албрехт (Гастарбајтер опера), Нића боктер (Поп Ћира и поп Спира), Хорстер (Непријатељ народа), Пепино (Субота, недеља, понедељак), Поп Антим (Пасквелија), Симон (Афера), Достојанственик (Венчање), Ватрогасац (Бидерман и паликуће), Исповедник (Обешењак), Министар (Протекција), Наредник (Виолиниста на крову), Чиновник погребног предузећа (Роман о Лондону).

ЛИТ: М. Кујунџић, Сумњива вредност „Сумњивог лица“, Дневник, 23. XI 1961; М. Кујунџић, Као стрма поледица, Дневник, 9. I 1961; О. Новаковић, Између карикатуре и сатире, Дневник, 21. III 1965; М. Кујунџић, Ревија добрих улога, Дневник, 18. XII 1967; М. Кујунџић, Сицилијанци у Бруклину, Дневник, 5. II 1970; М. Мирковић, Вучјак није галеб, Политика експрес, 10. I 1974; С. Божовић, Између спектакла и психолошке драме, Вечерње новости, 11. I 1974; Л. Геролд, Bárany a farkasok között, Magyar Szó, 13. I 1974; М. Кујунџић, Хумор тамних тонова, Дневник, 9. X 1975; В. Мићуновић, Нова верзија „Хасанагинице“, Политика, 20. I 1976; М. Кујунџић, Враћање у зору, Дневник, 20. I 1976; М. Кујунџић, Радовање гњилом семену, Дневник, 26. I 1977; С. Божовић, На путу до резултата, Вечерње новости, 28. I 1977; Ф. Пашић, Свуда пођи кући дођи, Вечерње новости, 28. I 1977; М. Кујунџић, Тешки кораци догме, Дневник, 5. IV 1980; К. Савић, Нису сви Војвођани лале, у: Глумцима, с љубављу, Ириг 1980, с. 90-92.

Д. В.