ТАНХОФЕР Томислав – глумац, редитељ, преводилац, педагог, позоришни писац и руководилац (Антуновац, код Пакраца, 21. XII 1898 – Сплит, 21. VI 1971). У Бечу и Згбу је студирао филозофију и редовно гледао позоришне представе. Театарску делатност отпочео је у НК у Осијеку 1921, најпре у управи Казалишта, а затим као глумац и редитељ, али и покретач и уредник „Казалишног листа“ (излазио од 15. VIII 1922. до 30. V 1926). Од 1928. до 1934. био је члан Н-Оп (у сезони 1933/34. је обављао и дужност управника). Од 1934. до 1936. био је ангажован у ХНК у Згбу као секретар (тајник) и помоћник директора Драме. Од 1. IX 1936. до 31. VII 1940. радио је у НПДб као глумац и редитељ. Период од јесени 1940. до 1945. провео је углавном у Згбу, повремено радећи у руководствима позоришта у Бањој Луци, Нишу и Осијеку. Од 1. VII 1945. био је интендант и директор Драме сплитског НК – до 31. VIII 1947, када је прешао у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Истовремено је, од 1949. до 31. VII 1957, предавао на београдској Академији за позоришну уметност; затим је поново био директор Драме у Сплиту, у којем се пензионисао 1965. и живео до смрти. У сезони 1957/58. једно време је водио и дубровачко НК. „Био је интелигентан глумац, више интелектуалне снаге него емотиван, узорно студиозан, продубљен, контемплативан, у свему одмерен и складан, са дикцијом увек тачно интонираном, са правилном артикулацијом. Као свестрани редитељ посвећивао се свим елементима игре, нарочито дикцији и свим чиниоцима инсценације, односно декоративно-техничкој и костимској опреми и маскирању. То га је чинило узорно студиозним и брижљивим без претеране педантерије. Његове режије нису надахњивале глумце, али су их подстицале на озбиљан и студиозан рад“ (Д. Попов у Енциклопедији Новог Сада, књ. 27, с. 314-315). Изузетно је значајна његова грандиозна инсценација Есхилове Орестије на Сплитским летњим играма. Насупрот овом монументалном режијском стилу великих, узбудљивих потеза, крикова, помало и патетичних, али лепих ефеката, тежио је да смири глумце у узбурканости драмског текста, као у врло успелој инсценацији Шилеровог Дон Карлоса у ЈДП у Бгду. Рецензент Ели Финци је истицао да је Т. „изванредно интелигентно осетио покретне снаге Шилеровог идеалног света… Редитељ је настојао да разбарушену песникову реч, елиптичну у својој крилатој полетности, увек чврсто угнезди у психолошка стања личности, да јој увек нађе бар нијансу конкретности и предметности, да је функционално одреди у развитку збивања. Тај форсирани аналитичко-психолошки поступак дао је, у оквиру замисли и могућности, изванредно плодних резултата“. За режију Глорије Ранка Маринковића 1957. је добио Стеријину награду. Свестран и студиозан ерудита-театролог, објавио је више чланака и есеја на позоришне теме а бавио се и превођењем драмских дела. За загребачко ХНК превео је комаде Бог освете Ш. Аша и Игра смрћу А. Аверченка, као и Вилнер-Рајхертов либрето за Лехарову оперету Фраскита. Новосадски театар (Н-Оп, НПДб и СНП) је извео десетак његових превода (углавном са немачког и енглеског): Бољи господин В. Хазенклевера, Витез Чеп Ф. Арнолда и Е. Баха, Занат госпође Уорн Џ. Б. Шоа, Игра о муци Исусовој К. Шенхера, На лондонском мосту Р. Шервуда, Првак у боксању О. Шварца и М. Матерна, Ривијера Ф. Молнара, Три пута Маргарета Ф. Швиферта, Улични свирачи П. Шурека, Чудновати доживљаји малог Ђурице П. Голије (са Ј. Ракушом), Наполеон (Човек судбине) Џ. Б. Шоа и Велика Катарина и Џ. Б. Шоа.  Супруга му је била глумица Ивица Т., рођ. Бранковић (в). О стогодишњици рођења, 1998, Позоришни музеј Војводине је уприличио симпозијум о Т., а радови са тог скупа објављени су у „Зборнику Матице српске за сценске уметности и музику“ 2004, бр. 30-31: Р. В. Јовановић, Томислав Танхофер у Југословенском драмском позоришту, с. 119-126; Д. Михаиловић, Хамлет – Томислав Танхофер, с. 127-129; Ј. Буљовчић, Томислав Танхофер на суботичкој сцени, с. 131-141; Ђ. Ђурђевић, Спомен на Томислава Танхофера, с. 143-146; В. Маренић, Сликар и сценограф Томислав Танхофер, с. 147-149; А. Цвијановић-Јајчанин, Мој професор Томислав Танхофер, с. 151-163; М. Веселиновић, Томислав Танхофер свестрана позоришна личност, с. 165-167; Б. Петрић, Кад срце запишти, мисао је крива, с. 169176; А. Цвијановић-Јајчанин, Писма професора и редитеља Томислава Танхофера, с. 177-196; О. Савић, Писма Томислава Танхофера, с. 197-200.

РЕЖИЈЕ: Кројцерова соната, Др, У агонији, Чарли, Ривијера, Смрт мајке Југовића, Златарево злато, Насилно уконачивање, Квадратура круга, Фани и њена послуга, Лечник у дилеми, Непријатељица, Бољи господин, Ружна девојка, Пред заласком сунца, Напаст у долини шентфлоријанској, Волпоне, Отац, Силе, Зелени фрак, Занат госпође Уорн, Покојник, Ожалошћена породица, Сумњиво лице, Браћа Карамазови, Матура, Господа Глембајеви, Без трећег, Чаша воде, Ђидо, Кокосов орах, На леђима јежа, Уметници, Грађанска комедија, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Вечити младожења.

УЛОГЕ: Сатин (На дну), Хамлет (Хамлет), Волпоне (Волпоне), Леоне (Господа Глембајеви), Валтер (Сплетка и љубав), Мирко Барић (Без трећег), Алцест (Мизантроп), Стефан Хофнрајх (Матура), Бурмаз (Силе), Судија (Вода са планине), Г. Понца (Шта је истина), Иван (Браћа Карамазови), Исус (Игра о муци Исусовој), Карло Тахи (Госпођа полаже матуру), Др Крижовец (У агонији).

ЛИТ: С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осјечко позориште у Сомбору, Застава, 1928, бр. 102; К. Николић, „У агонији“, драма у 2 чина од Мирослава Крлеже, Нови Сад, 1928, бр. 47; К. Николић, „Чарли“, комедија у 3 чина од Јагершмита, превео Ј. Бенешић, Нови Сад, 1928, бр. 47; А-м, Премијера Беговићеве драме „Без трећега“, Нови Сад, 1931, бр. 42; А-м, Наше Народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1932, бр. 22; А-м, Gerhart Hauptmann – Feiler „Vor Sonnenuntergang“, Deutsches Volksblatt, 1932, бр. 3906; А-м, Успела премијера „Матуре“, Нови Сад, 1937, бр. 5; С. А., Гостовање позоришта Дунавске бановине, Правда, Бгд, 1938, бр. 12.085; М. Црнобори, Томислав Танхофер, Позориште, Тузла, 1971, бр. 4, с. 500; А-м, Улоге и режије Т. Танхофера у СНП-у, Позориште, НСад, 1971, бр. 2, с. 9.

В. В.