СТРАВИНСКИ Игор Фјодорович (Игорь Фёдорович Стравинский)

СТРАВИНСКИ Игор Фјодорович (Игорь Фёдорович Стравинский) –  руски пијанист, диригент и композитор (Ораниенбаум, код Петрограда, 17. VI 1882 – Њујорк, 8. IV 1971). По завршетку гимназије дипломирао је на Правном факултету у Петрограду 1905. Као син знаменитог оперског певача Фјодора Стравинског, веома угледног члана Петроградске опере, композицију и оркестрацију је учио приватно код Н. Римског-Корсакова. Јавности се као композитор први пут представио 1901. Након првих успеха у земљи упутио се у иностранство – живео је „номадским животом“ широм Швајцарске и Француске. У Русију се повремено враћао све до 1914, када је за стално боравиште одабрао Париз. У својству диригента и пијанисте често је гостовао по Европи и Америци. Г. 1959. иселио се у Америку; 1945. настанио се у Калифорнији недалеко од Холивуда. Његова међународна афирмација уследила је као резултат сарадње са Сергејем Дјагиљевим, организатором трупе „Руски балети“ („Ballets russes“), за коју је написао балет Жар-птица, успешно изведен у Паризу 1910. Са Дјагиљевим је сарађивао пуне две деценије. Од појаве првог дела па све до наших дана име и стваралаштво С. налазе се у средишту пажње и занимања међународне музичке јавности. Током шест деценија композиторске делатности С. је написао велик број инструменталних, оркестарских, камерних, вокалних и вокално-инструменталних дела, 10 балета и 8 вокално-сценских или оперских дела, од којих су најпознатија: балети – Жар птица, Петрушка, Посвећење пролећа, Пулчинела, Игра карата; опере – Мавра, Живот развратника, бајка Прича о војнику, опера-ораторијум Краљ Едип. У његовом обимном опусу налазе се и 3 симфоније, 5 концерата, 6 оркестарских свита, 10 композиција за камерне саставе, 6 кантата и преко 30 песама. Инструментална дела су му не само многобројна него и веома разноврсна, док се у неким вокално-инструменталним остварењима сусреће и одраз религиозних осећања аутора. Иако опера није била у средишту С. пажње – јер је написао мало оперских дела – његови прилози оперском стваралаштву носе печат настојања да се опера усмери другачијим путевима, супротним онима које је трасирао Вагнер. Светску славу донели су му балети које је писао за ансамбл Дјагиљева. Главне карактеристике С. стваралаштва су: снага ритма у којем живи необузданост сељачких плесова, религиозне визије паганских времена, фантастични покрети бића из бајки и моторична музика XX века, као и раскош оркестарске палете, чар инструменталних боја које у срећном стапању са револуционарно слободним хармонским склоповима постају блистави тумачи идеја и порука дела. Ту су још склоност ка гротески, карикатури, заједљивом сарказму и иронисању традиције, која се каткада огледа у замаху бруталног примитивизма, и, коначно, наглашени контраст дионизијске сензуалности и типичног руског песимизма. Радећи стално на обнављању свог уметничког израза који га је кроз различите еволутивне фазе водио ка веома различитим и разноврсним поступцима у решавању уметничких задатака, С. је значајно утицао на младу генерацију музичара у Европи и Америци, па се сматра једним од највећих композитора двадесетог столећа. СНП је 1969. извело његов балет Жар птица.

М. Х.