САРТР Жан-Пол (Jean-Paul Sartre&&) – француски филозоф, романсијер и драмски писац (Париз, 21. VI 1905 – Париз, 15. IV 1980). Рано је остао без оца. Његов деда по мајци био је професор немачког језика. Мати му се преудала за једног бродовласника и настанила се у Ла Рошели, где је С. почео да похађа лицеј. Средње образовање је наставио у Паризу у лицеју „Анри IV“. Био је изврстан ученик, обожавао је класичне писце, писао стихове и играо у позоришној групи свог разреда. Као двадесетогодишњак ушао је у Вишу нормалну школу, на хуманистички смер. Агрегацију из филозофије положио је 1928. као први у рангу. Затим је постављен за професора најпре у Лану, потом у Авру. Из Авра је отишао у Берлин, у тамошњи француски институт. У Берлину се упознао са савременом немачком филозофијом. По повратку у Француску постављен је за професора у лицеју „Пастер“, у париском предграђу Неји. Септембра 1939. био је мобилисан, а 1940. је заробљен. У Француску се вратио у пролеће 1941. и запослио се најпре као професор у Нејиу, а затим је предавао у лицеју „Кондорсе“ у Паризу. После ослобођења Француске прешао је у слободне уметнике. Г. 1945. посетио је САД, а 1946. је основао часопис „Les Temps modernes“ („Модерна времена“), један од најугледнијих француских часописа. Филозофска дела и романе је почео да пише и објављује уочи рата и њихов број је временом растао. Као драмски писац јавио се у току рата, 1942, комадом Муве (Les Mouches), који је био илустрација његовог филозофског става, уобличеног у атеистичком егзистенцијализму. СНП је од већег броја његових комада овог смера приказало: 1960. Иза затворених врата (Huit-clos, 1944), 1956. Обзирну блудницу (La putain respectueuse, 1946) и 1962. Прљаве руке (Les Mains sales, 1947), који сви, више или мање, са крупнијим и ситнијим одступањима развијају, допуњујући је и објашњавајући је, његову основну егзистенцијалистичку поставку. Подједнако мислилац и стваралац, С. је доживео судбину свих вишеструко обдарених људи. Филозофи су га сматрали књижевником, а књижевници филозофом. Остављајући филозофију по страни, ваља рећи да је С. изврстан драмски писац. Сви његови текстови ове врсте живе сопственим животом и то дугују неоспорном таленту свога творца. Гледајући или читајући његове комаде човек нема утисак ни предикаонице, ни политичке трибине, ни професорске катедре. Али, залазећи све дубље у њихову срж, стиче уверење да они настављају велику традицију идејне драме, оне коју је засновао Хенрик Ибзен, и коју су, сваки у своме времену, наставили, поред многих других, Бернард Шо и Жан Жироду.

БИБЛ: Двије драме. Несахрањени мртваци, Обзирна блудница, прев. Р. Ившић, Згб 1951; Блудница достојна поштовања, прев. А. В. Стефановић, Бгд 1960; Ђаво и Господ Бог, прев. Д. Андрић, Бгд 1963, 1966.

ЛИТ: С. Марић, Огледи, Бгд 1963, с. 253-316; Ј. Христић, Жан-Пол Сартр, поговор књизи Ђаво и Господ Бог, Бгд 1963, с. 299-307; Н. Милошевић, Негативан јунак, Бгд 1965, с. 62-78; П. Матвејевић, Jean-Paul Sartre, Згб 1965; М. Бегић, Раскршћа, Сарајево 1966, књ. II, с. 112-123; В. Павлетић, Дјело у збиљи, Згб 1971, с. 27-63.

С. А. Ј.