САНДИЋ Александар – преводилац, уредник, фељтониста, публициста (Велики Бечкерек, 26. V 1836 – Нови Сад, 28. IV 1908). Основну школу је похађао најпре у родном граду а потом у Темишвару. Г. 1857. добио је стипендију Матице српске, па је, до 1861, у Бечу студирао право и словенску филологију (код Франа Миклошича). Истовремено је, пуних седам г., био читач и писар код Вука Караџића. Именован је 1861. за помоћног наставника у Карловачкој гимназији, али није био изабран за професора. Од 1862. је радио у редакцији листа „Ost und West“ као помоћник уредника Имбре Ткалца, а после његовог одласка сам је уређивао тај словенофилски лист радикалних начела, због чега је био прогањан и затваран. Од 1866. је као професор предавао језик и књижевност у Новосадског гимназији. Пензионисан је 1900. У књижевности је дебитовао као деветнаестогодишњак (1857). У почетку је у листу „Световид“ писао књижевно-филолошке, патриотске, а понекад и политичке чланке. Исто то је чинио и у „Србском дневнику“ Светозара Милетића. Укључивши се активно у покрет Срба занатлија, С. је 1872. покренуо стручни лист „Глас занатлије“. Неко време је, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, уређивао „Беседу“ и „Духовни зборник“. Био је члан ПО ДСНП од 1875. до 1887. Мада се целог живота бавио књижевним радом, није објавио ни једну књигу нити збирку, али је више његових текстова објављено посебно у виду брошура. Преводио је и писао уџбенике, а био је запажен и као оригинални фељтониста. Сматра се да за три и по деценије није изоставио ни један значајнији културни и друштвени догађај. Важио је за доброг стилисту и радо је читан. Превео је Каницово дело Византијски споменици у Србији, Бартенштајнов Извештај о илирском народу, те Пацову Историју света. Сакупљао је грађу о старој српској књижевности и добар део објавио у „Летопису Матице српске“, док му је грађа о народном покрету 1848. остала у рукопису. Радо је и успешно преводио позоришне комаде. На сцени СНП приказано је пет С. превода: Надри-адвокат (1870), Френолог (1873), Драгомира или Крст и некрст (1874), Марина царица (1875) и Ко много зна, много и пати (1876).

Д. М.