САНД Жорж (George Sand)

САНД Жорж (George Sand) – француска списатељица (Париз, 5. VII 1804 – Ноан, област Бери, Француска, 18. VI 1876). Право јој је име Армандина-Лусила-Аурора Дипен, баронеса Дидеван; била је праунука Мориса Саксонског; рано је остала без родитеља, па ју је однеговала госпођа Дипен, ванбрачна ћерка М. Саксонског. Од 1817. до 1920. била је питомица у једном енглеском манастиру у Паризу, где је била смештена због изразите недисциплинованости и где је замало пала у мистицизам и подигла руку на себе. Г. 1920. је отишла у Ноан, где је много читала Русоа, Сент-Пијера и Шатобријана. Удала се 1922. за барона Казимира Дидевана, вулгарну личност медиокритетске природе са којим, још од првих дана, није могла да нађе заједнички језик и да оствари иоле подношљив живот. Напустила га је, са двоје незбринуте деце, после осам г. узајамне нетрпељивости. У Париз се вратила 1830. и тамо најпре пробала свој сликарски таленат, бавећи се новинарством из нужде. Од 1831. почело је њено пријатељство са академиком књижевником Жилом Сандоом (в). Плод њиховог пријатељства је заједнички роман Rose et Blanche (Ружичаста и бела), објављен под псеудонимом Жорж Санд, под којим ће С. касније и самостално објављивати сва своја дела. Г. 1839. се вратила у Ноан и у њему остала до краја живота који се често граничио са скандалима, нарочито у периоду када је, попут немачких студената, као права мушкобања, носила реденгот од црног велура, пушила на лулу и на тај начин пркосила предрасудама свога доба. То је било оно време када је у Писмима једног путника сама себе звала „voyou“ (битанга) и са својим љубавницима поступала као племић са својим метресама. Оно што нарочито изненађује код С. је необична ширина њеног дела, дотад непозната код једне жене, а која обухвата преко сто томова. С. је претежно романописац: Индијана (Indiana, 1831), Валентина (Valentine, 1832), Лелија (Lélia, 1833), Жак (Jacques, 1834), Мопрат (Mauprat, 1836), Спиридон (Spiridion, 1839), Седам струна лире (Les sept cordes de la lyra, 1840), Консуело (Consuelo, 1842/43), Грофица Риделсад (La Comtesse de Rudolstadt, 1843/45), Жана (Jeanne, 1844), Млинар Анжиболт (Le meunier d’Angibault, 1845), Ђавоља бара (La Mare au diable, 1846), Грех господина Антоана (Le péché de Monsieur Antoine, 1847), Мала Фадета (La petite Fadette, 1849), Исповест једне девојке (La Confession d’une jeune fille, 1865); писала је такође и позоришна дела: Франсоа Кампи (François le Champi, 1849), Викторинина свадба (Le Mariage de Victorine, 1851) и Марки Вилмер (Marquis de Villemer, 1864). У жељи да сама себи да оцену, С. је једном приликом рекла: „Ја у себи, сем љубави, немам ничег јаког“. Можда би ово била и најтачнија оцена ње и као човека и као писца, јер је заиста волела целог свог живота, најпре многобројне љубавнике (међу којима је најпознатији Фредерик Шопен), а за време цветања социјалистичких идеја – целокупно човечанство. Волела је сву природу: животиње, у недостатку људи, биљке у недостатку животиња и Бога – у недостатку биљака. У СНП је 1866. изведена драматизација С. романа Мала Фадета под називом Цврчак, а 1877. и њен оригинални драмски текст Марки Вилмер.

В. Б.