САЛАКРУ Арман (Armand Salacrou)

САЛАКРУ Арман (Armand Salacrou) – француски драмски писац (Руан, 9. VIII 1899 – Париз, 23. XI 1989). Син је фармацеута из Авра, у који се породица доселила 1902. и где је С. изучио основну школу и 1910. пошао у гимназију, истовремено похађајући и часове клавира и композиције. Први део матуре положио је 1916, када је почео и да објављује прве књижевне радове. У зиму 1916/17. нашао се међу оснивачима Социјалистичке омладине у Авру. Пошто је положио и други део матуре, није уписао фармацију по очевој жељи него медицину у Паризу, што му је био само изговор да пређе у престоницу и посвети се уметности и књижевности; ипак је дипломирао 1920, али се већ увелико и радије бавио новинарством („Иманите“, „Ентернасионал“). Затим је, наизменично, радио као асистент реализатор кино-романа и као генерални секретар позоришта „Атеље“ под управом Шарла Дилена. Јула 1921. стекао је диплому филозофије (са тезом о Бенедету Крочеу). Јуна 1922. се оженио; завршио је права 1924, али се већ опробао као драмски аутор и убрзо се посветио искључиво писању позоришних комада. На самом почетку Другог светског рата мобилисан је (1940), али се већ 1941. вратио у Париз. После рата, 1947, одбио је понуђени положај администратора Француске комедије; 1949. је ушао у Академију Гонкур. Тридесетогодишњицу позоришног рада прославио је 1956, у позоришту „Сен-Жорж“, а поздравни говор му је држао Марсел Ашар. Примљен је за члана Француске академије. Написао је врло велик број лаких комедија надреалистичке фантазије и грађанских драма. Опробао се скоро у свим драмским врстама. Најуспелије су му сатиричне комедије. Његова су дела: Лармаџија (1923), Мост Европе (Le pont de l’Europe, 1925), Помамници (Les frénétiques, 1929), Пачули (Patchouli, 1930), Хотел „Атлас“ (Atlas-Hôtel, 1931), Девичански живот (La vie en rose, 1931), Слободна жена (Une femme libre, 1934, први пут под називом Лиси Блондел), Незнанка из Араса (L’inconnue d’Arras, 1935), Човек као други (Un homme comme les autres, 1936), Земља је округла (La terre est ronde, 1939), Прича о смеху (Histoire de rire, 1939), Војник и чаробница (Le soldat et la sorcière, 1943), Маргерита (La Marguerite, 1944), Вереници из Авра (Les fiancés du Havre, 1944), Ноћи гнева (Les nuits de la colère, 1946), Архипелаг Леноар или Не треба дирати непокретне ствари (L’archipel Lenoir, 1947), Зашто не ја? (Pourquoi pas moi?, 1947), Бог је то знао или Живот није озбиљан (Dieu le savait, 1950), Забрањено осецање (1953), Званице доброга Бога (Les Invité du bon dieu, 1953), Огледало (Le Miroir, 1956), Булевар Диран (Boulevard Duran, 1961). После Тристана Бернара, Робера де Флера, Жоржа Куртелина и Жоржа Фејдоа, који су својим делима у знатној мери оживљавали француску сцену између 1890. и 1920, већи број комедиографа ће обогатити репертоар свакојаким врстама. С., који припада истој генерацији, у комедији је доспео понајдаље и понајдубље од свих, посветивши се углавном изразито филозофској комедији, прожетој бритком друштвеном сатиром. Његово позориште се не јавља као обична игра или као уобичајено и произвољно стварање; напротив, оно је сушти израз филозофије, у најширем значењу, употпуњене јетком сатиром против друштвених предрасуда. Он је дубоко одан позоришту, и као да му је суђено да се бави њиме: „Ја пишем јер не умем да говорим. А драмска уметност нам, заиста, нуди глумце да говоре уместо нас“. Личности његових комада су „само забелешке његове душе“. Он, истина, признаје: „Нисам спретан, радим с муком“, али је изврстан техничар и не воли да се понавља. „Салакруова техника није извештаченост. Потпун драмски инструмент који је она усавршила одговара колико захтеву писца толико и потребама сцене“ (П.-Л. Мињон). Намењујући их првенствено сцени, С. је писао и комаде за читање. На сцени СНП је 1956. под насловом Да се насмејемо играна његова комедија Прича о смеху.

ЛИТ: Е. Финци, Више и мање од живота, I, Бгд 1955, с. 329; II, Бгд 1961, с. 13; III, Бгд 1963, с. 75; V, Бгд 1977, с. 64.

Ж. П.