САЈЕВИЋ Александар Шандор

САЈЕВИЋ Александар Шандор – глумац и редитељ (Сисак, 3. I 1843 – Загреб, 30. XII 1891). Потиче из породице лекара у Сиску, где је завршио нижу гимназију. Потом је изучио трговачку школу у Вараждину и спремао се за позив апотекара. Радећи као трговачки помоћник у Згбу, одушевио се позориштем и младом глумицом Иваном Томашевић, будућом Сајевић (в), са којом се касније оженио. По препоруци Димитрија Деметра први пут је наступио на сцени 16. X 1865. као Јуранић у драми Зрински Т. Кернера. Играо је улоге љубавника и јунака, а захваљујући пријатном тенору био је носилац водећих улога и у оперети. По речима Николе Андрића, био је – после Јосипа Племенчића – најпопуларнији хрватски комичар и, лишен афектације и претеривања у игри, један од најдаровитијих загребачких глумаца. Пошто је 1872. тешко оболео, казалишна управа је за његов репертоар ангажовала Тошу Јовановића из Бгда. С. није хтео да се задовољи епизодним ролама, те је, са супругом, крајем 1872, отишао у НСад, где је наступао најпре као гост, а од 13. XII 1872. као стални члан. У СНП је стекао велику наклоност управе и колега као одличан и марљив глумац, а међу пријатељима широм Војводине као човек ведрог срца, весељак и велики патриота. У критици је оцењен као одличан тумач љубавника и јунака, а нарочито карактерно-комичних ликова из народа и доброћудних стараца. Умео је тачно да обележи карактер, да створи одличну креацију и у слабом комаду, да комиком и публику и партнере наведе на смех. Његова игра се одликовала живошћу, природним кретањем на сцени, великим могућностима трансформације и прелива у гласу, а осим тога и „оном фином такозваном вишом комиком која се не толико речма и бацакањем, већ фином нијансом мимике најбоље изражује… Он је прави Протеј: данас бонвиван, сутра фини комичар, данас љубавник сутра одмерен великаш, и све те разностручне улоре приказује тако лако, тако вешто да му се више пута заиста морамо дивити“. Био је омиљен код војвођанске публике и као певач-солист у музичким позоришним програмима. По напуштању СНП, 16. V 1877, вратио се у Згб и посветио се карактерно-комичном фаху, бавећи се и режијом. Г. 1890. је у Згбу прославио 25-огодишњицу уметничког рада, а следеће г. је напрасно умро у казалишној писарници, по повратку са погреба једног музичара.

УЛОГЕ: Мортимер (Марија Стјуартова), Дон Цезар (Дона Дијана), Милан Топлица (Милош Обилић), Дон Цезар од Базана (Дон Цезар од Базана), Антал (Добросрећница), Кесерић (Гушче буковачко), Милан Вукић (Сланик), Густав Грињон (Женски рат), Раде неимар (Зидање Раванице), Артур Ребок (Без женидбе), Цезар (Нервозни), Арманд (Френолог), Освалд (Краљ Лир), Васа Видић (Љубавно писмо), Петко (Циганин), Филип II (Дон Карлос), Лудвик XI (Гренгоар), Арнолд Мелхтал (Виљем Тел), Дароци (Роб), Василије (Живот је сан), Јеврем (Грабанцијаши), Хенрик VIII (Катарина Хауардова), Рондон (Шарлатанизам), Феб од Шатопера (Звонар Богородичине цркве), Чивутин (Марија Тјудорова), Владимир (Сви смо измирени), Меркуцио (Ромео и Јулија), Луцијан (Стари каплар), Гроф Хенрик (Пружај се према губеру), Радлер (Стриц), Виљем (Младенци), Мајор (Госпође и хусари), Бајазит (Бој на Косову), Рипети (Сеоска школа), Уњкић (Уњкава комедија), Дворска будала (Краљ Лир), Морис (Присни пријатељи), Плантроз (Париска сиротиња), Лорд Роланд Рочестер (Ловудска сиротица), Милан (Женске сузе), Камуфле (Шоља теја), Грујица (Војнички бегунац), Која (Пркос), Калб (Сплетка и љубав), Кулишић (Српске цвети), Сен Лис (Црни доктор), Станко (Црногорци), Владислав Заруцки (Марина царица), Лаза Поповић (Пола вина пола воде), Репетилов (Ко много зна много и пати).

ЛИТ: -Л-, „Ловудска сиротица“, Позориште, НСад 1873. бр. 28, с. 111; Ј., „Дон Карлос“, Позориште, НСад 1874, бр. 3, с. 11; Ј., „Присни пријатељи“, Позориште, НСад 1876, бр. 12, с. 47; (Ј.) Г(рчић), „Девојачки завет“, Позориште, НСад 1877, бр. 6, с. 22-23; С., „Максим Црнојевић“, Позориште, НСад 1877, бр. 14, с. 54-55; Б. „Проводаџија“, шаљива игра у три чина, написао Јулије Розен, с немачког превео А. М., Застава, 1877, бр. 72, с. 1, бр. 73, с. 2; М., Дон Цезар од Базана, Позориште, НСад 1977, бр. 29, с. 114-115; А-м, Јубилеј Шаце Сајевића, Бачванин, Сомбор, 1890, бр. 34, с. 3; А-м, Шандор Сајевић (1865-1890), Позориште, НСад 1890, бр. 50, с. 201-204; Н., Прослава 25-годишњег глумовања Шандора Сајевића у Загребу, Позориште, 1890, бр. 51, с. 206-207; А-м, Шандор Сајевић (рођ. 3. јан. 1843. † 30. дец. 1891), Позориште, НСад 1891, бр. 44, с. 177-179; А-м, Шандор Сајевић, Јавор, 1892, бр. 1, с. 15.

С. Ј.