РОЖЕ Жан-Франсоа (Jean-François Roger)

РОЖЕ Жан-Франсоа (Jean-François Roger) – француски писац и политичар (Лангр, 17. IV 1776 – Париз, 1. III 1842). У време Терора ухапшен је зато што је писао контрареволуционарне песме. У време Директоријума је радио у Министарству унутрашњих послова; 1807. је био члан Законодавног одбора, а у време Царства и Рестаурације је постигао бриљантну административну каријеру (као саветник Универзитета и као генерални секретар пошта). Под Рестаурацијом је два пута био и народни посланик. Позоришним радом је почео да се бави 1798. Написао је знатан број комада који се одликују вештом конструкцијом и добрим дијалозима. Одсуство комике и непрофилисан стил наводе се као његови главни недостаци. За члана Француске академије изабран је 1817. Комедије Адвокат (L’Avocat, 1806), писана по угледу на Голдонија, и Одмазда (La Revanche, 1809), настала у сарадњи са К. де Лесером, имале су највише успеха. Ову другу је, под насловом Мило за драго, посрбио (са немачког?) Коста Трифковић. Та посрба је у СНП играна 1870. (Библиографска белешка: са овом Трифковићевом посрбом направљена је прилична збрка у нашој књижевној историографији. Као њен почетни аутор наводи се извесни Рогер који, по свим знацима, никада није у овом облику постојао. Каже се, такође, да је посрба изведена према немачком тексту – који може бити и превод с француског! Затим је, 1879, у попису Трифковићевих дела, као основа комедије Мило за драго дато немачко дело Ein Glass Wasser oder dir wie mir без навођења пишчевог имена. У Поменику НП у Бгду, објављеном поводом 30-огодишњице од оснивања ове установе, 1898, као писци комедије Мило за драго наводе се Сироден, Тибу и Делакур, а као наслов оригинала: La Veuve au camélia. Павле Поповић је дошао на мисао да је поменути Рогер у ствари француски Роже. Поповић је прихватио и могућност посрбе са немачке прераде, што је за ондашње прилике било нормално. Ми ћемо овим сумњама додати још једну. Како се Коста Трифковић неко време школовао на Ријеци, он је могао доћи и до италијанског превода Рожеових комада, који су већ почетком XIX века постојали на овом језику. Нада Савковић, пак, ослањајући се на Злату Бојовић, која сматра да је Мило за драго пример драмске обраде пословица, заговара тезу да је овај комад у ствари оригинално Трифковићево дело и да је из француске, или немачке – свеједно, драмске литературе, он преузео само мотив.)

ЛИТ: П. Поповић, Расправе и чланци, Бгд 1939, с. 224; В. Милинчевић, Коста Трифковић – Живот и дело, Бгд 1968, с. 211.

С. А. Ј.