РОСТАН Едмон (Edmond Rostand) – француски драмски писац (Марсељ, 1. IV 1868 – Париз, 2. XII 1918). Отац му је био угледан новинар и економист. Средње образовање је започео у Марсељу, а наставио у Паризу. Затим се уписао на правни факултет и, по завршеним студијама, постао је члан адвокатске коморе, али се – захваљујући и добром имовном стању породице – адвокатуром никада није бавио. Г. 1890. се оженио песникињом Розамондом Жерар, са којом је имао сина Мориса, такође песника и драмског писца. У књижевности се јавио 1888. комадом Црвена рукавица (Le Gant rouge), који није имао успеха, као ни збирка стихова објављена 1890. Међутим, комедија у стиховима Романтичне душе (Les Romanesques), коју је 1894. прихватила Француска комедија, наишла је на најбољи пријем. Добро су дочекана и следећа два комада, Далека принцеза (La Princesse lointaine, 1895) и Самарићанка (La Samaritaine, 1897), које је написао за Сару Бернар. Но, прави тријумф је доживео историјском комедијом (такође у стиховима) Сирано де Бержерак (Cyrano de Bergerac, 1897), написаном за Коклена. Комад је убрзо преведен на ваљда све европске језике и свугде је био прихваћен са заносом који се ретко среће у позоришту. Ускоро је на скоро истоветан пријем наишао и комад Орлић (L’Aiglon, 1900), чији је главни тумач била незаборавна Сара Бернар. Већ у својој 32. г. живота Р. је досегнуо неслућене висине и 1901. Француска академија уврстила га је у своје редове. Али то је био и његов највиши домет. Запаљење плућа га је оборило у постељу не допустивши му да у Академију крочи пре 1904. Још је горе било на стваралачком плану. Протекла је скоро деценија док се није појавио са новим делом – које је доживело потпуни крах. У међувремену је наш народ задужио поемом Четири вола краља Петра, коју је испевао у славу хомерског прелаза српске војске кроз албанске гудуре. СНП је Сирана де Бержерака, у виртуозном преводу Милана Димовића, приказало 1921, а Романтичне душе 1922. и 1967. Недостаци Р. песничког поступка уочени су још приликом премијерног извођења Сирана. Они су још више пали у очи за време првог приказивања Орлића. Али, независно од тих мана, његова се дела, нарочито Сирано и Орлић, одликују језичким мајсторством, неисцрпним богатством изражавања, вибрантном осећајношћу, сценском спектакуларношћу, идеалистичким узлетима насупрот понижавајућој стварности, суптилном иронијом и, нарочито, вером у човека, да им ни у току девет деценија од смрти њиховог творца сјај није згаснуо.

БИБЛ: Сирано де Бержерак, прев. Милан Димовић, Бгд 1914, 1920, 1946, 1960, 1964, Сарајево 1971; Сирано де Бержерак, прев. Љуб. А. Дабић, Солун 1918; Романтичне душе, прев. Сима Пандуровић, Бгд 1920.

ЛИТ: М. Предић, Сирано од Бержерака…, Српски књижевни гласник, 1914, књ. XXXII, с. 700-706; А-м, „Романтичне душе“, Јединство, 28. II 1922; А-м, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 1925, бр. 24, с. 11-14; А-м, „Сирано де Бержерак“од Е. Ростана, Застава, 7. IV 1925; С. Петровић, У позоришту, Бгд 1928, с. 63-65; И. Хергешић, Страни и домаћи, Згб 1935, с. 74-78; С. (А.) Ј(овановић), О значају Едмона Ростана – Поводом премијере „Романтичних душа“, Српска сцена, 1944, бр. 9-10, с. 12-14; Д. Поповић и С. Бајић, Сирано де Бержерак, Борба, 27. IV 1950; Е. Кош, Едмон Ростан. Сирано од Бержерака, Књижевност, 1950, књ. 10, с. 489-493; Љ. Мирковић, Предговор – Сирано де Бержерак, Бгд 1964, с. 7-13.

С. А. Ј.