РИШПЕН Жан (Jean Richepin) – француски песник, романсијер и драмски писац (Медеа, Алжир, 4. II 1849 – Париз, 12. XII 1926). После рата 1870, у којем је учествовао као добровољац, дошао је у Париз и почео да сарађује у разним листовима. Брзо се прочуо као боем своје врсте. До краја живота ће презирати друштвене конвенције и непрестано ће трагати за настраношћу. Неко време ће бити истоваривач на броду. То је иначе био песник у чијим се стиховима даје маха, како је оштро уочено – „помами вербалне инвенције“. У његовој поезији, по речима Гистава Лансона, може се наћи реализма тек „овде-онде, случајно“. У питању је песник код којег „чудесни ефекти речника и метрике, у суровом ништавилу осецањā, представљају последње стање чистог романтизма“. Постао је један од бесмртника, ушавши у Француску академију (1909). Објавио је збирке стихова: Песма убогих (La Chanson de Gueux, 1876, добивши за збирку месец дана затвора и плативши 500 франака глобе), Миловања (Les Caresses, 1877), Богохуљења (Les Blasphèmes, 1884), Море (La Mer, 1886), Моји рајеви (Mes paradis, 1894) итд. Оставио је већи број романа и приповедака. За позориште је писао комедије и драме у стиховима: Звезда (1873, са А. Жилом), Лепак (La Glu, 1881), Нана-Сахиб (Nana Sahib, 1883; и сам играо у комаду поред Саре Бернар), Господин Скапен (M. Scapin, 1886), Флибистије (Le Flibustier, 1888), Пас чувар (1889), Маг (1891), Мачем (Par le glaive, 1892), Ка радости (Vers la joie, 1894), Скитница (Le Chemineau, 1897), Мучеништво (La Martyre, 1898), Тријанови (Truandailles, 1899), Циганка (1900), Дон Кихот (Don Quichote, 1905), Лепотица у уснулој шуми (1907, са А. Кеном), Смарагдни пут (1909, према роману Е. Демолдеа), Звонар (Le Glas, 1913, према роману Ж. Роденбаха). На жалост, од Р. се није могла очекивати никаква анализа осећања, никаква студија карактера, нарави, чак ништа што би било стварно и живо – иако то звучи парадоксално кад је у питању позориште. Он је у својим позоришним комадима само уметник. Али је он, у накнаду за оно чега у њима нема, мора се признати – изврстан уметник, као што је утврђено, и ни један песник његовог времена не би могао с њиме да се мери у плодности израза и богатству реторике. Од његових великих драма, које блистају од богатог декора и величанствених тирада, могу се издвојити дела као што је, на пример, Скитница, извесна врста рустичне епопеје у којој има много мање опсена а много више искрености и истинске поезије. Његов син Жак (1880-1946) такође се истакао комедијама у стиховима. У СНП је изведено само његово Мајчино срце, али се он ту појављује само као писац основног текста.

Ж. П.