РАНКОВИЋ Светолик

РАНКОВИЋ Светолик – песник, приповедач и романсијер (Моштаница, код Београда, 7. XII 1963 – Београд, 18. III 1899). Основну школу завршио је у селу Гараши (недалеко од Аранђеловца), у којем му је отац био свештеник, а које је сматрао својим истинским завичајем. „Постојбина ми је (тј. где сам одрастао, где ми је очевина и имање) село Гараши, Срез јасенички, Округ крагујевачки“ – писао је. Нижу гимназију и богословију, по очевој жељи, завршио је у Бгду. Оженивши се девојком из угледне трговачке породице, 1884. је заједно с њом отпутовао у Кијев, где је студирао на Духовној академији. О школском распусту 1886. дошао је са женом и дететом у посету родитељима и тада доживео велику породичну трагедију: његовог оца Павла убили су хајдуци, а мајци и сестрама нанели тешке телесне повреде. Када је завршио Кијевску академију понудио се да буде наставник београдске Богословије, али га је министар просвете и вера именовао (1888) за предавача хришћанске науке у Крагујевачкој гимназији. Упркос захтеву Министарства, 1889. је одбио да се запопи. Г. 1890. положио је професорски испит из богословних наука и руског језика; 1892. премештен је у нишку Учитељску школу за катихету „јер је био већ дубоко загазио у радикалне воде“; 1893. постао је професор београдске Богословије, да би 1894. био наименован за вероучитеља Гимназије у Нишу. Тек 1897. је дефинитивно прешао у Бгд, али не у Богословију, како је желео, него за професора Гимназије. Тешко оболео од туберкулозе, током наредне две г. покушао је да се опорави у Гарашима, манастиру Буково и на мору. Све време је писао, отимајући нередиговане странице романа до смрти. Умро је у Бгду, не дочекавши пролеће, као тридесетпетогодишњак. Још као ђак Духовне академије у Кијеву писао је пригодне оде, лирске, поетске и духовне песме, но без већег успеха. Иако је прву причу из паланачког живота, Капетаница, објавио 1885, његовим првим озбиљним делом из области новелистике сматрају се Јесење слике („Отаџбина“, 1892). Без обзира што је многе текстове објавио у „Делу“, „Бранковом колу“, „Искри“, „Слави“, „Звезди“, „Хришћанском веснику“, „Стрељачком гласнику“, „Одјеку“, „Народу“ и крагујевачкој „Потпори“, његова најзначајнија и највреднија дела су романи: Горски цар (писан 1897, објављен као 38. књ. редовног кола Српске књижевне задруге), Сеоска учитељица (штампана 1899. у Коларчевој задужбини) и Порушени идеали (писани пред смрт и објављени као 62. књ. редовног кола Српске књижевне задруге). Писао је и пригодне приповетке за црквене листове (Звонар, нпр.), као и дела намењена богословној књижевности: Упутство за црквено проповедништво, Омилитика, по руским ауторима (1894), и Свештеник и учитељ, њихови односи и задаци у народу (1895). За време студија у Кијеву упознао је и заволео руску књижевност. Изузетно је ценио и поштовао Толстоја-писца, али не и Толстоја философа-мислиоца, чију је Опсаду Севастопоља превео, потом Гогоља и Салтикова-Шчедрина, који у Србији крајем XIX века нису били баш познати. Богослов, накратко либерал, а потом радикал до краја живота, одани поштовалац врхунских вредности оновремене руске литературе, заговорник идеја Светозара Марковића, Р. и личности његових романа – лишене неких, за оно доба важећих, обичајних норми, растрзане између жеља и амбиција, с једне, и животних датости, са друге стране – доспеће на сцену СНП, у режији Радослава Веснића, захваљујући Пецијиној драматизацији Сеоске учитељице. Приказана као комад у пет слика (чинова), који је Петар С. Петровић написао по истоименом Р. роману, Сеоска учитељица је у СНП изведена најпре 2. III 1951. за делегате IX покрајинске конференције КПС за Војводину, а дан касније, 3. III, одржана је њена премијера за грађанство. Суштинска одступања од Р. дела била су повод једној од првих полемика код нас након ослобођења. Непосредно после премијере, Живојин Бошков, тада професор Више педагошке школе у НСаду, објавио је 15. III 1951. у „Нашој сцени“ текст под називом Драматизована „Сеоска учитељица“, на позорници у Новом Саду, у којем, између осталог, каже: „… у преради има и момената који указују на непотребна настојања да се Ранковићев роман посавремени, да се радња романа и карактери и личности подесе према данашњим укусима, да се она социјализирају, ако се тако може рећи. Приређивач је тиме можда желео да угоди жељама наше широке публике, чак и по цену да ствари вулгаризује и да писца романа начини друкчијим но што је. (…) У тој тежњи да комад обоји социјално и политички приређивач је уметао и оно о ’тозиновцима’ ’комунцима’ и штошта друго чега нема у Ранковићевом роману. Речју, приређивач је умногоме изневерио оригинал романа, много мењао и доста додавао, реконструисао и сам конструисао“. На овај текст убрзо је реаговао Петар С. Петровић написом О драматизацији „Сеоске учитељице“ (Одговор Живојину Бошкову), који је „Наша сцена“ објавила у два наставка, 15. IV и 1. V 1951, у којем Пеција поред осталог пише: „Приступајући драматизацији, позабавио сам се студијом Ранковићевог дела уопште, а Сеоском учитељицом нарочито и посебно. Но, већ при првом читању романа био сам збуњен и поражен: ту сам нашао више анализа не много убедљиве психологије нагона и склоности једне младе девојке, но сликање и изобличавање једног друштвеног система и друштвених односа који су ту психологију условљавали и развијали (…) Посматрајући лик учитељичин у светлости друштвених односа у тадашњој Србији, лик ми је изгледао нереалан, литераран, измишљен. (…) За рачун својих литерарних узора Ранковић је све жртвовао и унаказио. Ранковић је био под великим утицајем руских писаца. Он није био само под њиховим утицајем у погледу избора теме и начина обраде, он им је толико подражавао да је чак и психологију јунака руског романа накалемио на србијанског човека. (Све то је, ипак,) некаква болесна достојевшчина!  (…) Двоумећи се да ли да овакав ’литераран’ материјал, лишен историско-друштвених веродостојности, уобличим, прихватио сам се коначно посла, али усвајајући онај трећи начин сценске обраде романског материјала: да самостално но не и без сваког ослонца на Ранковићев текст и личности, задржавајући извесну карактеризацију и ’мирис’ времена, драматизујем роман и да сва збивања у њему, све карактеристике и поступке јунака – не ’социјализирам’, ’вулгаризујем’, како каже Ж. Бошков, већ да их фиксирам у историско-друштвеним односима. Да кроз поступке личности покушам да осветлим једно друштво, а не да га, кроз лажну психологију, запоставим, игноришем или замаглим. Нисам, дакле, пошао од литерарне ’истине’ Светолика Ранковића, већ од историских чињеница: да учитељски сталеж у Србији крајем последњих деценија прошлог века није био само рад људи који је учио децу писмености, већ низ људи, који је и код одраслих утицао на развијање друштвене и политичке свести; да су учитељи били и свесни борци за права свога народа, расадници, спроводиоци народних идеја (идеја Светозара Марковића), и да су као такви били на удару реакционарних режима. Тако сам се, коначно, разишао са Ранковићевим романом и његовим јунацима, па, добрим делом, и са самом фабулом“. Занимљиво је да је Јован Скерлић, рецимо, Сеоску учитељицу назвао „црном и жалосном сликом једне несрећне жене“, а Велибор Глигорић „експозицијом друштвене стварности села крајем XIX века, која се претвара у сентименталну психолошку драму“. Данас, једино оправдање за дијаметрално супротну презентацију, у односу на литерарни предложак, наслућујемо тек и само у шкртом поднаслову драматизације – „по истоименом роману Светолика Ранковића написао Петар С. Петровић“, као и у жељи аутора да драматизацијом, према сопственим могућностима, прикаже збивања у србијанском селу с краја XIX века.

БИБЛ: Сеоска учитељица, Бгд 1899; Целокупна дела, I, II, III, Бгд 1928; Сабрана дела, I и II, Бгд 1952; П. С. Петровић, Сеоска учитељица, комад у пет слика (чинова), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 467.

ЛИТ: Ј. Скерлић, Светолик Ранковић, Бгд 1904; А. Гавриловић, Успомене на Светолика Ранковића, Бранково коло, 1912; П. Стевановић, Светолик П. Ранковић, живот и рад, Бгд 1928; А. Хумо, Реализам Светолика Ранковића, Млада култура, 1939, с. 198-204; М. Поповић, Ранковићева „Сеоска учитељица“, Младост, 1947, с. 68-77; Ђ. Јовановић, Прави смисао Ранковићевог песимизма, у: Критике и студије, Бгд 1949; Ј. Скерлић, Историја нове српске књижевности, Бгд 1953, с. 377-379; О. Н(оваковић), „Сеоска учитељица“ од Светолика Ранковића, у драматизацији Петра С. Петровића, НС, 1. III 1951; А-м, Пред премијеру „Сеоске учитељице“, СВ, 2. III 1951; А-м, Са јучерашње премијере „Сеоске учитељице“, СВ, 4. III 1951; Ж. Бошков, Драматизована „Сеоска учитељица“ на позорници у Новом Саду, НС, 15. III 1951; Ј. Виловац, Поводом премијере „Сеоске учитељице“ у Војвођанском народном позоришту, СВ, 20. III 1951; П. С. Петровић, О драматизацији „Сеоске учитељице“ (Одговор Ж. Бошкову), НС, 15. IV 1951, 1. V 1951; Б. Чиплић, Поводом пет драмских представа Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 114-121.

М. Р.