РАДЕНКОВИЋ Душан

РАДЕНКОВИЋ Душанглумац, редитељ (Велики Шиљеговац, код Крушевца, 4. VII 1892 – Београд, 21. I 1942). Одрастао је у сиромашној породици: отац обућар и мајка Катарина. Имао је два брата: глумца Добривоја, који је по угледу на њега и сам постао глумац, и Радослава. У Крушевцу је завршио четири разреда гимназије. Почео да ради као штампарски радник, али 1908. бежи од куће и кратко борави у Зајечару, a затим се 1908. придружио путујућој трупи Љубе Рајчића Чврге где је радио као реквизитер и декоратер. У трупу Драгољуба Милошевића Мише одлази 1911. и у њој први пут стаје на позорницу као глумац, а потом постаје члан трупе Драгутина Крсмановића, у којој се задржао до 1912, када је ступио у Повлашћено позориште „Јоаким Вујић”. У њему је учио глуму од управника овог позоришта Косте Делинија. У време мобилизације 1914. био је члан Повлашћеног позоришта „Стерија” у Шапцу. За време рата је био у војничком позоришту у Бизерти. После рата кратко је играо у Скопљу, а затим је отишао у приватно позориште Емила Надворника у Сарајево, где је играо од 1918. до 1919. Од 1. IX 1920. до 1. IX 1923. био је члан НП у Сарајеву, где је почео и да режира; од 13. XI 1924. је ангажован у НП у Бгду, прво као глумац, а од 1937. и као редитељ; до смрти је остао у Бгду са изузетком две сезоне (1931–1933), које је провео у НП Врбашке бановине у Бањој Луци. Учествовао је у организовању овог позоришта и радио као управник, редитељ и глумац. Трудио се, као редитељ, да унесе музику и балетске тачке у представе овог позоришта. Прославио је 25 година рада 11. III 1937. улогом Човек с ногом у Путу око света, коју је играо преко 200 пута. Нушић је за ту прилику, као израз поштовања, написао епилог за ову представу. Својим присуством почаст су му указали највиши државни званичници, представници удружења, установа и институција и колеге уметници из читаве Југославије: НСада, Згба, Љубљане, Крушевца, a бугарски министар културе послао му је честитку, док су га бугарски глумци наградили сребрним ловоровим венцем (у Бугарској је био веома популаран јер је гостовао у Народном театру у Софији). Током глумачке каријере гостовао је у многим позориштима: НП у Бањој Луци, СНП, ХНК у Згбу, НПМб у Нишу, СНГ у Љубљани, Дубровачком казалишном друштву, ХНК у Осјеку, пиротском Повлашћеном позоришту, Соколском дому у Великом Бечкереку, као и у многим београдским сценама: НП, у Повлашћеном позоришту за децу и омладину „Рода” и Повлашћеном позоришту Удружења глумаца; наступао је и на Радио Бгду. Био је глумац изузетних стваралачких могућности: маштовит, снажног темперамента, упечатљиве сценске појаве, изванредне дикције, широког дијапазона карактеризације комичних и драмских ликова. Тумачио је ликове из националног репертоара, посебно ликове из Нушићевих дела. Од оснивања Удружења глумаца 1919. био је његов функционер у свим срединама у којима је радио и био активан у решавању многих проблема у области статусног, социјалног и пензионог обезбеђења. Од 1929. до 1940, био је члан Централне управе као генерални секретар. Као истакнута личност у друштву, често је учествовао у добротворним приредбама. Одликован је 1937. Краљевским орденом Белог орла V степена за достигнућа у области уметности и ангажовање на побољшању социјалног и економског положаја глумаца, а био је носилац Ордена Св. Саве V и IV степена и Ордена Југословенске круне IV степена. Умро је изненада – за време првог чина поподневне представе Јанка Веселиновића Ђидо, коју је режирао. Сахрањен је на Новом гробљу у Бгду. Од 1943. улица у Бгду на Савском венцу носи његово име.
УЛОГЕ: У СНП: Човек с ногом (Пут око света); Рама Циганин (У затишју); Кулин-капетан (Кнез Иво од Семберије); У другим позориштима: Агатон (Ожалошћена породица), Аћим Кукић (Протекција), Живота Цвијовић (Др), Јеврем Прокић (Народни посланик), Арифага, Селимбег (Зулумћар), Иво (Максим Црнојевић), Калча (Ивкова слава), Кантор (Краљ Бетајнове), Краљ Вукашин (Урош Немањић други и задњи цар србски), Игњат Глембај (Господа Глембајеви), Лазар (Моји ђетићи), Маринко (Ђидо), Марко (Нечиста крв), Мита Крадић (Сеоска Лола), Митар (Покондирена тиква), Митке (Коштана), Нико Мариновић (Еквиноциј), Поп Спира (Поп Ћира и поп Спира), Смрдић (Родољупци), Станоје Главаш (Станоје Главаш), Хаџи Замфир (Зона Замфирова), Хајдук Вељко (Хајдук Вељко), Хасанага (Хасанагиница), Брут (Јулије Цезар), Витез ди Рипафрата (Мирандолина), Дулитл (Пигмалион), Едип (Цар Едип), Магбет (Магбет), Тезеј (Сан летње ноћи), Градоначелник (Ревизор), Љапкин Тјапкин (Ревизор), Муров (Без кривице криви), Поткољесин (Женидба).
ЛИТ: А-м, Гости у „У затишју“, Застава, 1926, бр. 252, с. 3; А-м, „Пут око света“, комедија од Б. Нушића, НСад 1926, бр. 37, с. 2; Ј. Лешић, Раденковић Душан, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 103; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 154; Београдске општинске новине, Бгд 1. VI 1936, 525; 1. IV 1937, 368; 1. X 1940, 859; Ново време, Бгд 23. I 1942, с. 3; 16. I 1943, с. 4; Бразда, часопис за књижевност и умјетност, Сарајево 1951, бр. 1, с. 70, бр. 3, с. 199; П. Циндрић, Хрватски и српски театар, Згб 1960, с. 185; Народно позориште Сарајево 1921–1971, зборник, Сарајево 1971, с. 449–450; Ј. Лешић, Раденковић Душан, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 103; 125 година Народног позоришта у Београду, зборник, Бгд 1997, с. 307, 308, 543; В. Марковић, Театри окупиране престонице 1941–1944, Бгд 1998, с. 154, 447, 469.

М. Л.