ПУЧИНИ Ђакомо (Giacomo Puccini) – италијански композитор (Лука, 22. XII 1858 – Брисел, 19. II 1924). Пореклом је из породице у којој је и пре њега било неколико музичара. Музичко образовање је стекао у родном граду и на миланском Конзерваторијуму, где су му учитељи били А. Бацини (Bazzini) и А. Понкијели (Ponchielli). После завршених студија, 1883. својим првим делима (Capriccio Sinfonico и опера Виле) стиче глас даровитог симфоничара и перспективног оперског композитора. Позитивне оцене његових првих дела скренуле су пажњу чувеног издавача Рикордија, са којим је остварио пословну везу, што му је касније омогућило да се бави искључиво компоновањем. Ради првих извођења својих дела путовао је у Лондон, Њујорк и друге градове. Превасходно оперски композитор, П. је написао укупно 12 опера. Његове прве опере, Виле (1884) и Едгар (1889), биле су веома добро примљене од публике и критике, али истинску популарност у Италији и ван граница земље донеле су му опере: Манон Леско (1893), Боеми (1896), Тоска (1900), Мадам Батерфлај (1904) и Девојка са Запада (1910). Његова комична опера Ластавица (La Rondine, 1917) није на нивоу поменутих, док је у тзв. Триптихону (начињеном од три једночинке: Плашт, Сестра Анђелика и Ђани Скики, 1919) тражио нове путеве оперског стваралаштва. П. је умро не успевши да заврши своју последњу оперу Турандот, коју је према постојећим скицама 1926. довршио италијански композитор Франко Алфано. Близак покрету у италијанској литератури XIX века познатом под именом веризам, П. је у савременим садржајима из свакодневног живота обичних људи (понекад у егзотичним амбијентима Истока и далеког Запада) тражио и налазио материјал за оваплоћење животних драма заснованих на оштрој љубавној колизији. У својим делима, која се одликују дубоком људскошћу и снагом осећања, представио се као мајстор вокалног писма, штедри мелодичар и изванредни познавалац закона сцене. Његова дела уз то карактеришу брз развој акције и стално присутни драмски набој. Он је у опери тражио поезију, лирска осећања, и у тој тежњи стварао је оригиналне ликове, специфичан пучинијевски оперски стил у којем заправо има релативно мало веристичког, јер реалност, поготову она грубља, није била блиска његовом уметничком темпераменту. Сва његова дела, иако се садржајно разликују, тематски су начелно блиска, јер је свугде главно лице жена, а покретач радње љубав. П. није увек наилазио на симпатије и признања критичара који су му приговарали неспособност за оцртавање јаких страсти, упадање у манир, као и мелодијску и хармонијску укалупљеност, рачунање са ефектима и угађање укусу публике. Међутим, позитивне особине његовог стваралаштва, као што су изванредно познавање оркестра и постизање најсуптилнијих финеса у дочаравању расположења и контраста, одлично вођење певачких деоница уз коришћење најлепших белкантистичких традиција, савршен осећај за развој акције у музици, за описивање људских карактера музиком и истанчано осећање мере, обезбедиле су му светски углед и славу. Опус овог истинског мајстора оперске музике не представља само тренутне успехе у времену у којем је настао, него је по општој оцени прерастао у сведочанство свога доба. Готово све што је написао за сцену уврштено је у стандардни светски оперски репертоар. Његова слава је и данас остала непомућена. Због тога је П. један од најпопуларнијих оперских композитора свих времена, признат за достојног наследника Ђ. Вердија. У СНП су извођена његова оперска дела: Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска, Манон Леско, Турандот и Ђани Скики.

М. Х.