ПОЗОРИШНИ ОДСЕК ДРУШТВА ЗА СНП – Према одредбама Устава ДСНП, усвојеног 1862. а коначно одобреног 1865, главни органи Друштва су били Главна односно Ванредна скупштина и Управни одбор (УО). Према одредбама § 9 Устава, УО чинила су два бројем једнака одсека – Позоришни (ПО) и Економски (ЕО). Сваки од ова два одсека држао је одвојене седнице; у заједничким пак седницама оба одсека заседала су и одлучивала као УО. Скупштина ДСНП бирала је чланове УО на три г., у саставу од најмање 24 а највише 36 чланова (не рачунајући начелника односно председника) и већ приликом избора је означавано у који се одсек УО члан бира – ПО или ЕО. За изабране чланове изван НСада бирани су и њихови заменици из седишта СНП, НСада. Чланови УО изван НСада позивани су само на заједничке седнице УО, док су их у седницама ПО и ЕО заступали заменици. На првим двема редовним, главним скупштинама одржаним после ступања на снагу Устава, коцком је одређивано да у УО престане мандат једној трећини чланова Одбора; доцније је из УО „испадала“ једна трећина чланова са најдужим одборничким стажом. На место тих чланова бирани су нови а могли су поново бити изабрани и дотадашњи чланови. ПО је извршавао закључке УО, руководио књижевно-уметничким пословима СНП и управљао Позориштем, постављао редитеља и глумце и одређивао им плате; утврђивао репертоар и распоред представа, разматрао и подмиривао потребе српске народне позоришне дружине; набављао оригинална и преведена дела за потребе репертоара и одобравао комаде који се могу узимати у припрему; пратио рад на пробама, уметнички развитак и понашање глумаца и спроводио над њима дисциплину; изрицао глумцима казне у дисциплинском поступку, сем казне отпуштања из дружине, о чему је одлучивао УО на заједничкој седници. ПО је могао, кад нађе за сходно, одредити једног свог члана да одређено време обавља надзор над Позориштем и позоришном дружином и помаже редитељу у обављању позоришних послова и у управљању српском народном позоришном дружином. Редитељ и позоришна дружина, дакле, били су под непосредном управом и надзором ПО, особито његовог председника. ПО ДСНП постојао је и радио и пре но што је Устав ДСНП ступио на снагу (1865), дакле све време докле год је Позориште било под окриљем новосадске Српске читаонице. Већ 16/28. VII 1861, на седници на којој је Позориште основано, изабрана су два одсека СНП, Литерарно-артистички и Економски, који ће доцније бити озваничени и у Уставу ДСНП. У Литерарно-артистички одсек изабрани су Јован Ђорђевић за председника, и Ђорђе Поповић – Даничар, Јован Јовановић (потоњи Змај), др Јован Андрејевић – Јолес, лекар, и Емил Чакра, поседник, – за чланове. На Оснивачкој скупштини ДСНП, одржаној 29. и 30. (10. и 11. VI) 1862, на којој је усвојена и прва редакција Устава ДСНП, у ПО ДСНП били су изабрани: Јован Ђорђевић (председник по положају, као подначелник ДСНП), и др Јован Андрејевић – Јолес, лекар из НСада, и Ђорђе-Ђура Вукичевић, новинар, доцније адвокат, из НСада; Јован Јовановић (потоњи Змај), књижевник из НСада, Светолик Лазаревић, штампар из НСада, др Ђорђе Натошевић, лекар, надзорник српских школа, Стеван Павловић, адвокат из НСада, Ђорђе Поповић – Даничар, уредник „Данице“ из НСада, Новак Радонић, сликар из НСада, Ђорђе Радић, уредник „Сељака“ из НСада; Љубомир Стојадиновић, професор и економ из НСада, Илија Христић, адвокат из НСада, и Емил Чакра, поседник из НСада, – сви као чланови. Јован Ђорђевић је од 16/28. VII 1861. до 16/28. IX 1868, када прелази у Бгд, био стварни председник ПО и управитељ српске народне позоришне дружине; уз то, од 11. VI 1862. и подначелник ДСНП. Од 16/28. IX 1868. до 29. XII 1905. (11. I 1906) подначелник ДСНП био је Антоније-Тона Хаџић (в) и, по положају, председник ПО. Он се, међутим, у објављеним списковима УО ДСНП свега једанпут наводи као председник ПО: у бр. 12 „Позоришта“ од 11. IV 1887; од 1889, међутим, откад „Позориште“ редовно објављује спискове свих органа ДСНП, све до 1905. Хаџић се наводи у списку УО као подначелник одмах иза начелника ДСНП др Лазе Станојевића, а посебно у списку ПО само као члан, под редним бројем 1. Из записникā ПО који су остали сачувани (1875-1903) види се да су у том раздобљу (а вероватно и раније) седницама Одсека председавали тадашњи начелници ДСНП – Михаило Полит-Десанчић, Стеван Павловић и Лаза Станојевић; они су, сваки у своме мандатном периоду, потписивали и седничке записнике, а међу присутнима се у записницима бележи и А. Хаџић као подначелник ДСНП. У одсуству начелника ДСНП, он је чак неколиким седницама ПО и председавао али не као његов председник него као подначелник ДСНП. Ова околност може се објаснити подацима сачуваним у архивским документима. На Главној скупштини ДСНП, 29. XII 1907 / 11. I 1908. критикован је Устав од 1862, односно 1865, као застарео у многим својим одредбама; поред тога, констатовано је да се многи његови прописи не поштују, заобилазе се, па чак и крше. Тако је, на пример, наведено да за време начелниковања др Лазе Станојевића (1881-1905) ПО и ЕО неретко нису ни решавали предмете из своје надлежности на одвојеним седницама него на заједничким, као УО. Тајник ДСНП је, изгледа, у тим случајевима састављао три записника: у записник УО уносио је све предмете о којима је на седници расправљано, а у записнике ПО и ЕО само предмете из њихове надлежности. На Главној скупштини ДСНП, одржаној 29. XII 1905 / 11. I 1906, после оставке др Станојевића, за начелника ДСНП изабран је Антоније-Тона Хаџић а за подначелника др Гедеон Дунђерски. У тој ситуацији ни искусни али преморени и истрошени Хаџић, који је већ био зашао у осму деценију живота, ни др Дунђерски као привредник и послован човек али без неопходних знања о драмској књижевности и сценском стваралаштву и имало искуства из те области, нису могли бити погодне личности за председника ПО, којем је предстојао крупан задатак да реформише рад Одсека и српске народне позоришне дружине, да у све његове послове уведе модерне методе рада а репертоар и представе дигне на виши уметнички ниво; утолико пре што је на челу српске народне позоришне дружине био Пера Добриновић, несумњиво велики глумац и, мирне душе се може рећи, генијални сценски стваралац кад је реч о глуми, али дозлабога конзервативан, неспретан и без неопходне спреме за избор репертоара и неговање вишег извођачког нивоа представа које су биле у припреми или су већ биле припремљене. Због тога је на седници УО ДСНП 6/19. VI 1907. за председника ПО изабран Тихомир Остојић, професор Српске велике гимназије новосадске, који је био на челу младих али већ истакнутих и довољно искусних културних радника (Милутин Јакшић, Јован Радонић и Станоје Станојевић) који су се од краја XIX века залагали да се целокупан културно-просветни и научни живот Срба у Аустро-Угарској реформише, модернизује и унапређује у складу са дотле постигнутим резултатима у тим областима не само у Хабзбуршкој монархији него, још више, у осталим развијеним европским земљама. Ти реформисти су притом у првом реду имали у виду МС, СНП, српске средње школе и остало школство Срба у Аустро-Угарској, потребу за добрим уџбеницима на народном језику, издавачку делатност, стварање нових библиотека у местима где их нема и њихово непрекидно попуњавање, књижевне листове и часописе, издавање и начином обраде и ценом популарних књига за народ и добро уређиваних а садржином разноврсних и занимљивих календара. Прихвативши се дужности председника ПО, Остојић се вредно и савесно бави свим проблемима Одсека и српске народне позоришне дружине који су били од виталног значаја за позориште. У самом ПО, пак, код већине чланова Остојић не наилази на разумевање, неретко појединци испољавају незаинтересованост па чак и отпор према променама и новинама које је намеравао да уведе. Разочаран стањем у којем се налазило ДСНП и у људе на чију је подршку рачунао, Тихомир Остојић 12/25. III 1908. подноси оставку на положај председника ПО. „Дошао сам до уверења“ – каже он у оставци – „да су прилике у нашем позоришту много несређеније и теже него што сам из далека мислио. Дошао сам до уверења, да ја позоришту у овом замршеном стању не могу помоћи, али да не могу ни примити одговорност за оно што се у њему збива. Ја бих желео да је много шта друкчије, мислим, многе ствари не би смеле бити овакве, а како немам могућности да их изменим, дужност ми је да изведем конзеквенције… Моје је мишљење, да… наше Народно Позориште… има много недостатака и слабости, има и крупних мана. Пре свега, наша је уметност много застарела, она се укалупила, шаблонизирала. Ми се не развијамо, не напредујемо“. Убрзо затим Остојић одлази на вишемесечно лечење у Беч, а УО ДСНП његову оставку не решава; чека да се председник Одбора врати са боловања. За то време с њиме је у непрекидном контакту путем преписке Душан Радић, члан и перовођа ПО. Тек 15. IV 1909. уважена му је оставка на председнички положај, када је он, по повратку из Беча, остао при наводима које његова оставка садржи, али је и даље остао члан ПО. Истога дана за председника ПО ДСНП изабран је Аркадије Варађанин, уредник „Женског света“, који ће на тој дужности остати само до 5. IX 1909, када је УО на својој првој седници одржаној после Главне скупштине ДСНП од 16/29. IX 1909. за председника ПО изабрао др Ђуру Трифковића, који је на том положају био до избијања Првог светског рата. На тој Скупштини су у ПО изабрани и нови чланови: Исидор Бајић, Милан А. Јовановић, др Милан Поповић из Старог Бечеја (са замеником др Душаном Шпиртом) и Никола Петровић из Старе Пазове (са замеником др Стеваном Адамовићем). Незадовољни новим саставом Одсека, Тихомир Остојић и др Лаза Марковић – Мргуд подносе оставке на чланство у ПО због тога „што је Позоришни одсек тако попуњен да они не налазе услова за рад нити гаранције да ће се реформа позоришта наставити у оном правцу у ком је правцу започета“. Л. Марковић је 1911. пристао да буде поново изабран за члана ПО. За време рата ДСНП није радило, па према томе ни ПО, који су ратни догађаји 1914. затекли у овом саставу: председник др Ђура Трифковић, а чланови др Славко Милетић из Вршца (његов заменик Љубомир Лотић), др Гедеон Дунђерски, др Стеван Малешевић, др Душан Радић, др Јован Радивојевић-Вачић из Земуна (заменик др Јефта Стојаковић), др Лаза Марковић – Мргуд, Јован Грчић, др Милан Поповић из Старог Бечеја (заменик др Павле Јанковић), Никола Петровић из Старе Пазове (заменик др Миладин Величковић Свињарев), Исидор Бајић и Милан А. Јовановић. Од 1861. до 1914. ПО је као саставни део УО ДСНП, поред послова који су му били прописани Уставом, у неколико махова морао да решава и ванредне случајеве који су могли озбиљно угрозити опстанак СНП. То су: сукоб Коларовић – Телечки 1865, попуна српске народне позоришне дружине после одласка Ј. Ђорђевића и десоторо глумаца у београдско НП 1868, потрес изазван афером Андрије Лукића и Иване Сајевић 1877. и побуна глумаца против Пере Добриновића као управитеља српске народне позоришне дружине 1908. ПО је, такође, морао да расправља и спорове са неким месним позоришним одборима који су покушали да утичу на његове чланове у вези са ексцесним случајевима неких глумаца (Сомбор и Вршац за Андрију Лукића, Велика Кикинда за српску народну позоришну дружину у целини, Вршац за М. Матејића, Светислава-Буцу Стефановића и Николу Сланкаменца што су као бивши редовни чланови СНП при поновном ангажовању добили звања привремених чланова). ПО је, разуме се, ставио до знања месним позоришним одборима да немају права да се мешају у послове који нису у њиховој надлежности. Почетком XX века ПО је имао дугу и замршену расправу око тантијема извесног броја страних аутора које је заступала једна бечка агенција. Узимајући у обзир и саставе Артистичког односно ПО који су били бирани 1861. и на Оснивачкој скупштини ДСНП 1862, у ПО ДСНП је до 1914. био ангажован знатан број вредних и савесних друштвених радника и искрених родољуба. Највише их је било из НСада, али и из других места. Наводе се азбучним редом (где год је било познато, као и њихова занимања и места сталног боравка, а свугде и време када су били чланови ПО): др Стеван Адамовић, адвокат из НСада, заменик члана 1909-1912; др Јован Андрејевић – Јолес, лекар из НСада, од 16. VII 1861. и од 11. VI 1862. до смрти, 1864; Владан Арсенијевић, професор Српске учитељске школе у Карловцу (Хрватска), заменик члана 1872, члан 1874-1876; Исидор Бајић, композитор, професор музике из НСада, 1909-1914; Јован Бошковић, професор Велике школе из Бгда, 1873-1875, 1882-1887, 1891-1892; Аркадије Варађанин, управитељ Српске више девојачке школе у НСаду, заменик члана од 1902. до марта 1909; члан отада до 1911; др Јован Велимировић, лекар из НСада, заменик члана 1889-1901; др Миладин Величковић Свињарев, лекар из НСада, заменик члана, 1912-1914; др Ђорђе-Ђура Вукичевић („Баћушко“), новинар и адвокат из НСада, од 11. VI 1862, 1865-1867; др Илија Вучетић, адвокат из НСада, 1877-1889; Глигорије Гершић, правник из НСада, заменик члана 1865; Јован Грчић, професор из НСада, 1878-1904, 1910-1914; др Ђорђе Дера, професор из НСада, 1902-1906; Миша Димитријевић, политичар и новинар из НСада, 1878-1889; др Гедеон Дунђерски, велепоседник из НСада, као подначелник, по положају, 1905-1914; др Веселин Ђисаловић, професор из НСада, заменик члана, 1907-1909; Јован Ђорђевић, уредник „Србског дневника“ из НСада, од 1868. био у Бгду на разним дужностима, од 16. VII 1861. до 1868; 1882-1900; Јован Живојновић, професор из НСада, 1907-1910; др Павле-Паја Јанковић, адвокат из НСада, заменик члана 1891, члан 1894-1904; заменик члана 1911-1914; Александар-Бранко Јовановић („Муша“), адвокат из НСада, 1864-1875, 1882; др Јован Јовановић Змај, лекар и књижевник, биран у ПО 11. VII 1861, 11. VI 1862. и 1865-1904; др Милан Јовановић („Морски“), професор из НСада, 1872; Милан А. Јовановић, професор из НСада, 1885-1914; Александар Јорговић, наставник Српске више девојачке школе у НСаду, заменик члана, 1903-1909; др Александар Кода, лекар из НСада, заменик члана 1883-1904; др Лаза Костић, песник, 1865-1868, 1875, 1875-1876; Светолик Лазаревић, штампар и књижар из НСада, од 11. VI 1862. до 1866; Љубомир Лотић, епархијски школски референт из Темишвара, заменик члана, 1910-1914; др Стеван Малешевић, адвокат из Сенте, 1889-1904, 1910-1914; др Лаза Марковић – Мргуд, лекар из НСада, заменик члана, 1904-1909, члан ПО 1911-1914; Аксентије Мародић, сликар из НСада, 1901-1903; Андрија М. Матић, професор из НСада, заменик члана 1888-1903, 1906-1907; др Славко Милетић, лекар из Вршца, 1904-1914; Стеван Милованов, професор из НСада, заменик члана 1890-1904, 1909-1910; др Ђорђе Натошевић, лекар, надзорник српских школа, од 11. VI 1862. до 1865; Петар Нинковић, професор и директор Гимназије из НСада, 1866-1867, 1873; Филип Оберкнежевић, професор из НСада, заменик члана, 1866-1869, 1873-1904, 1906; др Тихомир Остојић, професор из НСада, 1904-1909; др Стеван Павловић, адвокат из НСада, 1865-1878; Јован Петрановић, 1866; др Душан Петровић, адвокат из Суботице, 1896-1906; Јован Петровић, професор из НСада, заменик члана, 1865; Никола Петровић, велепоседник и трговац из Старе Пазове, 1907-1914; др Михаило Полит-Десанчић, адвокат из НСада, 1860, 1872, 1878-1909; Ђорђе Поповић – Даничар, уредник „Данице“, од 16. VII 1861. до 1864; др Милан Поповић, лекар у Старом Бечеју, 1903-1914; Стеван В. Поповић, управитељ Текелијиног завода у Будимпешти, 1877-1879, 1882-1889, 1892-1904; др Јован Радивојевић-Вачић, адвокат из Земуна, 1905-1914; др Љубомир Радивојевић, лекар из Сремске Каменице, 1886-1896; др Душан Радић, професор из НСада, 1904-1914; Ђорђе Радић, уредник „Сељака“, кооптиран у ПО закључком УО 8. VI 1862; био члан, до 1865; др Јован Радонић, библиотекар МС у НСаду, заменик члана, 1904-1906; Новак Радонић, сликар из НСада, доцније у Молу, од 11. VI 1862. до 1866, 1866- 1868, 1883-1889; Коста Ј. Рајић, адвокат из НСада, заменик члана, 1885-1889; Ђорђе Рајковић, књижевник из НСада, 1866-1868; др Милан Савић, професор, доцније секретар МС у НСаду, 1878-1905; 1908-1910; Светозар Савковић, професор из НСада, заменик члана 1865-1867, 1873, 1875-1888, члан 1888-1906; Александар Сандић, професор из НСада, заменик члана, 1873, 1875-1887; др Лаза Секулић, народно-црквени тајник из Сремских Карловаца, 1893-1907; Љубомир Стојадиновић, професор и економ из НСада, од 11. VI 1862-1865; др Јефта Стојаковић, лекар из НСада, заменик члана 1905-1914; др Јован Суботић, потпредседник Хрватског сабора у Згбу, 1865-1868, 1882-1885; др Ђура Трифковић, лекар из НСада, 1906-1914; др Јован Туроман, професор из НСада, заменик члана, 1865-1868, 1875; др Сима Ћирић, адвокат из НСада, 1905-1910; Антоније Хаџић, секретар, доцније председник МС у НСаду, 1865-1905; Јован Хаџић, велики бележник новосадског Магистрата, 1866-1867; Илија Христић, адвокат из НСада, од 11. VI 1862. до 1867; Емил Чакра, поседник из НСада, од 16. VII 1861. до 1866; Јустин М. Шимић, варошки поткапетан у НСаду, заменик члана, 1874-1875; др Душан Шпирта, лекар из НСада, изабран је 1909. за заменика члана, али је изјавио да се из здравствених разлога не може примити избора. Из овог списка се види, колико је досад могло бити утврђено, да је од 1861. до 1914. на пословима ПО ДСНП било ангажовано укупно 70 људи. Другим речима, за 53 г. постојања и рада ПО свега 70 јавних и друштвених радника и угледних интелектуалаца, највећим бројем Срба, били су чланови овог одсека. Тај број родољуба изнео је на својим плећима огромне послове и веома одговорне друштвене задатке којима се ПО бавио кроз више од пола столећа своје егзистенције, захваљујући само чињеници да је немали број њих провео у активном раду у УО односно ПО по једну, једну и по, па и преко две деценије; има међу њима и таквих који су били чланови УО и ПО чак и три деценије, па и више, као на пример Антоније-Тона Хаџић. Записнике о седницама ПО састављали су актуари, перовође односно тајници (секретари) ДСНП (већ према томе како су се ови, углавном симболично хонорисани, службеници ДСНП у појединим раздобљима називали). За време Првог светског рата, после смрти начелника ДСНП Антонија Хаџића (17. I 1916), послове начелника преузео је да води Милан А. Јовановић – Бáба, професор Српске велике гимназије новосадске, један од најстаријих чланова УО; у ратним приликама ДСНП није хтело да сазива ванредну скупштину ради избора новог начелника, него су о томе договорно одлучили новосадски чланови ДСНП који нису били мобилисани или интернирани. ПО за време рата такође није држао седнице; његов председник, др Ђура Трифковић, био је све до завршетка рата на војној дужности. По завршетку Првог светског рата ДСНП, понајвише захваљујући Милану А. Јовановићу и др Ђури Трифковићу, обнавља рад већ крајем 1918. И ПО је до подржављења СНП, 22. XII 1919, сазиван шест пута; разуме се, позивани су на седнице преживели чланови из састава од 1914, али се ПО ни једанпут није могао састати, као што је и констатовано на седници УО ДСНП од 6. VIII 1919. Због тога је тада било закључено да до Главне скупштине послове ПО обавља УО. Сачувани су записници III, IV и V седнице из 1919, на којима су расправљани предмети из надлежности ПО. После тога, подржављењем глумачког ансамбла, ДСНП више није имало потребе до води бригу о њему, па су из програма ДСНП престали задаци и обавезе које је Одсеку наметао Устав од 1862, односно 1865. Доношењем новог Устава ДСНП (1920) мењају се карактер, циљеви и задаци ове организације и у његовом саставу нема више ПО и ЕО. Отада ће ДСНП имати само УО, а нешто доцније и Надзорни одбор. Са та два органа ДСНП ће дочекати и 1941, да би у ратном вихору нестало после раздобља тешке кризе и грчевите борбе за опстанак (1937-1939).

ЛИТ: А-м, Управа Срп. нар. позоришта и позоришна дружина пре 25 година и сад, Позориште, НСад, 1887, бр. 12, с. 45; А-м, Друштво за Српско народно позориште, Позориште, НСад, 1889, бр. 6, с. 28; 1890, бр. 47, с. 192; 1891, бр. 6, с. 28; 1892, бр. 19, с. 80; 1893, бр. 7, с. 34; 1894, бр. 8, с. 38; 1895, бр. 47, с. 198; 1896, бр. 47, с. 194; 1897, бр. 13, с. 74; 1898, бр. 44, с. 206; 1899, бр. 9, с. 78; 1900, бр. 50, с. 243; 1901, 10, с. 95-96; 1902, бр. 27, с. 181-182; 1903, бр. 11, с. 125; 1904, бр. 32, с. 183; 1905, бр. 27, с. 157-158; 1906, бр. 11, с.109; 1907, бр. 27, с. 186; 1908, бр. 1, с. 27; А-м, Извештај о раду и стању Српског народног позоришта, НСад 1909, с. 44; 1910, с. 80; 1911, с. 42; 1912, с. 34; 1913, с. 32; Споменица Друштва за Српско народно позориште, НСад 1921, с. 16.

Л. Д.