АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија – драмска глумица (Кошице, Словачка, 13. VI 1822 – Београд, 13. II 1875). Пореклом је Словакиња. Почела је да глуми у Пожуну, на немачком (1846), променивши тада породично презиме Пецко у Аделсхајм. Боравиће у Бечу као чланица једне немачке позоришне дружине док је Димитрије Деметар не буде позвао у Згб. Ту се 1864. удала за глумца Лазу Поповића (в). У лето 1867. са мужем одлази у НСад и у СНП глуми до 26. IX 1868. као стална гошћа. Београђани су је на сцени гледали још 1862, приликом чувеног гостовања загребачких глумаца, који ће, мада у невољи (због турског бомбардовања Бгда), бити прихваћени са великим одушевљењем и као уметници и као браћа. На београдским позоришним листама појављивала се и као Гђа Вељковићка. Када је, 26. VII 1862, на сцени Театра у Великој пивари („иако је Београд био испод грла турских топова“) тумачила Мејриму у истоименој драми М. Бана, позоришни критичар „Видовдана“ ју је издвојио као „прву вештакињу у великом али несрећном и раздвојеном народу нашем“, изјавивши чак да она „може себи ласкати да је својом савршеном игром учинила да јој се диви публика београдска“. Од априла 1869. неколико месеци игра у НП Бгд, а од јесени исте г. до јесени 1874. путује по југословенским крајевима са позориштем свога мужа, којем ће „чергарење“ све више постајати страст. У првом глумачком нараштају београдског НП она се, уз Марију Јеленску, истицала лепим образовањем и смислом за педагошки рад, што је нарочито користило младим глумцима. П. Добриновић је увек истицао да за свој нагли глумачки успон може да захвали највише њој.

УЛОГЕ: Јелисавета (Марија Стјуартова), Херцогиња (Чаша воде), Фадета (Цврчак), Софија (Два наредника), Мати (Крштено писмо), Марта (Балканска царица).

ЛИТ. Н. Андрић, Спомен књига Хрватског земаљског казалишта при отварању нове казалишне зграде, Згб 1895, с. 32, 59, 79; Н. М. Симеоновић, Зачетак и развитак Хрватског казалишта са стручног становишта, Згб 1905, с. 24, 100, 110, 125, 126, 138, 147, 153, 165; Ј. Грчић, Несрпкиње на српској позорници, Позориште, НСад 1907, бр. 10, с. 85-87; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936.

Ж. П.