БЕЉАНСКИ Ранко – позоришни фризер, маскер и власуљар (Турија, 12. X 1918 – Нови Сад, Институт у Сремској Каменици, 18. V 1998). Отац Ђука, мати Катица рођ. Гајинов. Фризерски занат је изучио у родном месту код мајстора Славка Јојкића (1935). Од 1. X 1935. до 13. VIII 1937. радио је у приватном салону фризера СНП Боре Бездјековског (в), код којег се обучио специфичностима позоришне фризуре и маске. Од 20. VIII 1937. до 6. IV 1941. био је члан НПДб у НСаду. Ратне г. је провео у Турији бавећи се пољопривредом. На захтев управника Жарка Васиљевића (в) и сценографа Миленка Шербана (в), који су већ децембра 1944. настојали да обнове делатност СНП, демобилисан је из војске и придружио им се у организовању рада техничке службе. У новосадском позоришту је остао све до пензионисања, 15. X 1975. Као главни фризер-власуљар, именован је за шефа фризера-власуљара и маскера 27. X 1962. Био је ожењен чланицом оперског хора Анкицом Јоцић-Русов (в), а у другом браку са рачуноводственом службеницом СНП Живком рођ. Радовановић (в) имао је кћер Катарину удату Лазић, чланицу оперског хора СНП (њени синови Милан и Ранко су чланови балетског ансамбла СНП). Однеговао је велик број стручњака у својој служби, а ученицима глумачких и балетских школа у НСаду предавао је основе позоришне фризуре, власуље и маске. У креирању маски достизао је уметнички ниво помажући глумцима да и овим елементом остваре ликове на сцени. „Изузетне интелигенције, огромне радозналости, незасите жеље за радом и сазнањима, моралне честитости и постојаности – стиче велики углед – као одличан стручњак, омиљени синдикалац и узорни комуниста. Чудесном енергијом сав се посвећује Новом, не заборављајући да – и у својој личности – попуни празнине које су настале из уско специјализованог школовања и окупацијско-ратног вихора. Стиче солидно образовање и писменост; природа га је обдарила и изузетним смислом за зрело и логичко размишљање, селективно разлучивање вредности и реда величина, за организацију послова, за систематични приступ задацима свих врста“ (директор Технике Драгослав Васиљевић, в). Добитник је Октобарске награде града НСада (1973), Ордена заслуга за народ са сребрном звездом (1978) и Медаље „Јован Ђорђевић“ (1985).

ЛИТ: Ж. Бајић, Телефон на позорници, Позориште, НСад 1984, бр. 7-8, с. 15; Ж. Бајић, Предратне и ратне позоришне године, Позориште, НСад 1984, бр. 9-10, с. 17; Ж. Бајић, Послератне позоришне године, Позориште, НСад 1985, бр. 9, с. 15.

В. В.