БАТИ Леон (Léon Battu) – француски драмски писац (Париз, 1829 – Париз, 22. XI 1857). Мало је радио сам; више је волео књижевну заједницу, чак и када су били у питању једночини комади. Лако је ступао у књижевни ортаклук чим би му се понудила згодна идеја, употребљива досетка, комична ситуација. Понајвише су му одговарале једночине комедије и једночина либрета. Његова општа вредност као драматичара, према томе, тешко се може оцењивати издвојено, да се не узме у обзир удео његових многобројних сарадника (Е. Лабиш, Л. Алеви, А. Жем-Син, Ж. Барбије, М. Каре, А. Декурсел, Х. Кремије, Н. Дезарбр, Ж. Моано, Локроа и многи други). Либрета је писао углавном са Жилом Барбијеом и Мишелом Кареом, познатим писцима либрета за опере Јованчини сватови (В. Масе), Фауст и Ромео и Ђулијета (Ш. Гуно), Мињон, Хамлет и Сан летње ноћи (А. Тома). Важнија су му дела: Двоје чине пар (1848, с М. Кареом), Крајности се додирују (1848, као сарадник А. Декурсела), Пепито (1853, са Ж. Моаноом), Сребрни прстен (1855, са Ж. Барбијеом), Коса моје жене (1855, са Е. Лабишем), Луција Дидијерова (1856, са А. Жем-Сином), Чудотворни доктор (1857, с Л. Алевијем), Женидба при фењерима (1857, као сарадник М. Кареа). СНП је играло његове текстове: Луција Дидијерова (са А. Жем-Сином) и Женидба при фењерима (као сарадник М. Кареа).

ЛИТ: Ђ. Малетић, „Луција Дидјерова“, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 299-301.

Ж. П.