Reditelj	IVA MILOŠEVIĆ
Dramaturg	SVETISLAV JOVANOV
Scenograf	GORČIN STOJANOVIĆ
Kostimograf	MAJA MIRKOVIĆ
Kompozitor	VLADIMIR PEJKOVIĆ
Asistent režije	Maja Marčeta
Organizator	Elizabeta Fabri
Asistent kostimografa	Snežana Horvat
Asistent scenografa	Ivana Krnjić
Saradnik asistenta scenografa	Nada Danilovac
Inspicijent	Snežana Radovanov-Kuzmanov
Sufler	Srđan Stojnović
Majstor svetla	Mladen Bukarica
Majstor tona	Dušan Jovanović

Predstava traje sat i petnaest minuta Premijera: 18. decembar 2008.  Kamerna scena

Vladimir Pejković, kompozitor Rođen 1976, u Beogradu. Apsolvirao na odseku za kompoziciju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Zorana Erića. Pored kompozitorskog rada, bavi se i dizajnom tona i produkcijom, a nastupa i kao izvođač - bas gitarista i pijanista, pre svega sa svojim triom Ravno nebo (Flat Sky) s kojim je nastupao na značajnijim festivalima savremene muzike u zemlji. Trenutno, glavna delatnost mu je komponovanje muzike za pozorišne predstave. Učestvovao je i u “Indifference” projektu, kao kompozitor i dizajner tona, s trupom “LaMaMa” u Spoletu, 2000. Komponovao je muziku za prvi srpski igrani film Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa, proizveden 1911, u režiji Ilije Stanojevića, i nagrađen je za to na Petom bijenalu scenskog dizajna. Dobitnik Sterijine nagrade 2005, zajedno sa Zoranom Erićem, za muziku u predstavi Smrtonosna motoristika A. Popovića, u režiji Egona Savina. Sa Ivom Milošević sarađivao u predstavama: Kazimir i Karolina, Razvaljivanje, Mala sirena, Vuk i sedam jarića, Fedrina ljubav... Pronaći zvuk predstave je prvi zadatak... odatle sve ide lakše... Međutim, ovde je bilo potrebno dokazati da je, u ovom trenutku, u moru već postojeće muzike koja je potencijalni izbor za ovaj komad, autorski pristup tj.  rekreiranje tog žanra, jedini mogući način da se ovoj predstavi da autentični zvuk. Vladimir PEJKOVIĆ

Dramski prvenac mlade beogradske spisateljice Nede Radulović Painkillers govori ironično, kritički i istovremeno melanholično o dilemama, samoispitivanjima i lutanjima moderne, štaviše post-moderne, naizgled emancipovane individue, a posredstvom originalno izabranog ugla tumačenja muško-ženskih odnosa. Teme izgubljenosti, frustracija, usamljenosti i (samo)obmana kao karakteristike pomenutih odnosa, autorka posmatra iz dva ugla koji se organski nadopunjuju: reč je o samodovoljnoj usamljenosti “oslobođene žene”, ali i o izgubljenosti “jakog” muškarca - u ambijentu konvencija građanskog braka, ali i u kontekstu sveta modnih i kozmetičkih brendova i čudesa plastične hirurgije. Protagonisti Painkillers-a su tri žene – nazvane Nećedaseuda, Udata i Labilna – predočene u jednom sloju kao tri samostalna, karaktera, ali istovremeno one  predstavljaju i tri tipa, tačnije tri razvojne faze u životu savremene urbane žene: konvencionalno, buntovno-romantično i izgubljeno (frustrirano) biće. Pored njih, tu je i Muž, figura s tipskim crtama autoritarnog menadžera, ali i osobe koja ima odnos gotovo erotske potčinjenosti šefu. Tako dobijamo svojevrstan autentičan pejzaž moderne samoće i (rasipanja) iluzije: likovi su predstavljeni s minimalnim brojem crta psihološke individualnosti, ali je ta individualnost neprestano u opasnosti da se raspadne u niz uloga i maski – a ponekad i u čisti diskurzivni (no time ne manje zabavni) “ispad” same autorke iznad površine “postdramske” naracije. Čitav jedan dosledno sproveden sloj u drami predstavlja gorko i suptilno parodiranje različitih “mitova”: ne samo konvencija braka, kičerske romantike ili imidža nove ženske samostalnosti koji proizvode mainstream mediji, već i potrošačkih mitova – kozmetike, fitnes-bildovanja, plodnosti kao ženstvenosti i sujeverja vezanih za proricanje sudbine i astrologiju. Poslednja dva elementa su najviše prisutna, da bi se pokazalo kako, u superracionalnom, ali i superpotrošnom svetu koji se pred nama non-stop oblikuje i raspada, likovi preživljavaju samo pomoću sujeverja, tešeći se verom u čudo (koje nikad ne dolazi): oni ne žive život, čak ga ni ne preživljavaju, već ga troše, gutaju - poput pilula, čajeva, viskija ili izmišljenih veza. Sami, pak, krhki i zamenljivi mitovi se srozavaju u “brendove”, niz zamenljivih mentalnih proteza lažnog života. S jedne strane, dinamiku zapleta u drami Painkillers podržava niz konkretnih događaja, nit koja se može nazvati melodramsko-komična: jedan lik pokuša samoubistvo, drugi vara ženu s njenom najboljom prijateljicom, a trećoj ženi (prijateljici prvih dveju) napravi dete. S druge strane, uočavamo nit satirične, ali i poetične distance spram tih zbivanja – ali ne kroz klasično distancirani retorički kontrast ili komentar, nego kroz fino suprotstavljanje realnih i glumljenih, ili pak iznuđenih emocija, kao i kroz stvaranje situacija u kojima se te emocije otkrivaju kao iluzija. Najzad, radnja dobija dodatnu uzbudljivost dobro odabranim potezima preplitanja ili paralelnosti scena, kao i originalnim korišćenjem tzv. nezavisnih tokova replika unutar scene: likovi na taj način ostvaruju svaki svoj lični prostor, da bi se potom ti prostori preklapali i efektno dovodili u pitanje, kroz rušenje iluzije, parodiranje, ili komentar. Aktuelnost i značaj problematike drame je ne samo u svežem pristupu složenoj i atraktivnoj temi, već i u tečnom dijalogu, kao i u precizno izvedenoj i s više žanrovskih stanovišta efektnoj karakterizaciji: konvencionalna žena, romantična pobunjena žena, izgubljena žena i – lutka! (premda se predočene oznake “pomeraju” i dovode u pitanje tokom radnje). Najzad,  za  razvijanje višeslojnosti likova veoma važno je i uspostavljanje parodijskih aluzija i sazvučja  –  pre svega, u odnosu na sitkom “Seks i grad”, i njegovu “ideologiju” – a kroz čitavu strategiju citiranja, montiranja ili parafraziranja. Stoga se može zaključiti da, u kontekstu najnovijeg talasa srpske dramaturgije, drama Painkillers Nede Radulović, tematskom provokativnošću, žanrovskom svežinom, kao i kritičkim spojem imaginacije i veštine, ukazuje na istinski nove perspektive. Svetislav JOVANOV

Tete s reklama, TV ekrana, tete koje glasno govore, a tako se i drže, očajne domaćice i u seksu i u gradu, tema je dramskog prvenca Nede Radulović. Ona piše nekako hladno, s mnoštvom ideja samo u naznaci, bez jasno koncipiranog žanra, bez istaknuto univerzalnih pretenzija i preterano kritičkih ambicija, pogotovo ne onih moralizatorskih ili edukativnih, što jeste kvalitet novi(ji)h generacija. Kao brušen i pažen tekst, dostatan u svakoj liniji, narativno blizak postdramskoj, ali zahvaljujući tipizacijama i klišeima ("ljubavni" četverougao Muža, Udate, Nećedaseuda i Labilne) i "prostdramskoj" poetici, "Painkillers" su najzaoštreniji na nivou stanja ljudi iz svojih savršenih, kockastih stanova i "»personalitija"«, sa kauča, ispražnjenih emocija, ljudi koji se sećaju života, sanjaju ga hipnotisani u monološkim izletima (plutam gore-dole... kao plankton... dišem zato što vežbam alveole ne zato/ što želim da živim). Zauvek mladi – zauvek lepi – zauvek svoji/ slobodni. To je oksimoronska logička struktura/ ropstvo i zabluda kao i sve druge masovne ideologije. Razapete između joge/ zena i maksimalne materijalizacije, tri žene drame "Painkillers" kreiraju paradoks par ekselans koji govori kako čovek/ žena može sebe lako pobrkati sa nekim/ nečim drugim. Sebe same, ipak, ne mogu izbeći, mada mogućnost izbora mora da postoji, ali ovde je i to određeno autorkinom željom da ih u očigledno dobrostojećem, zapadnjačkom svetu uvuče u tradicionalne društvene i biološke dileme određene idejama Udate koja se razvodi, Nećedaseuda koja puca i Labilne koja rađa. I sve to u leru, a kvačilo se otkačilo. Atmosfera slična onoj kod Sklavija (Ticijano, Dilan Dog) - iza ogledala, lutke koje plaču. Iako se humor, kao i sve ostalo, plasira u malim dozama, on se doživljava kao cinizam koji, u datim "paranormalnim" okolnostima, osmeh pretvara u grimasu. "Uprkos" jasnim i nedvosmislenim asocijacijama Nede Radulović, rediteljka Iva Milošević u svom postupku predstavu snažno kontrastira medijima kao što je televizija. Njena režija je spora, detaljna, rediteljski gotovo minuciozno sprovedena i kao takva oštar kontrast brzini tog sveta, orgazmičnosti, instant formulama, koji su ključni za nesreću likova. Ono što se verujućim i verifikujućim tretmanom ne postiže je misaona punina, koje zapravo i nema. Predstava prosto (baš kao i ono kime/ čime se bavi) prilično odzvanja prazno - visoki dizajn ništavila, predeo smrti, plastike, dijamanata u sopstvenim fekalijama, predeo slikan opalim lišćem, sjajem nekih tamo retro šik reflektora i trendovski svedeno dizajniranih enterijera (sceonorgafija Gorčina Stojanovića)... Razumljivo, ka mehanicizmu svođeno biranje stila glume uzbudljivo se nadoknađuje paralelnim prisustvom likova, kao i povremenim teatralizacijama koje uglavnom određuju nervna rastrojstva "junakinja". Sve tri žene igraju jako dobro! Udata Ivane V. Jovanović precizna je studija (post)moderne žene koja zna šta hoće i kako to da ostvari. NJen život je projekat. Odluka je dovoljna za nju. Na stres u okruženju reaguje (sintetičkim) popravkama-dopunama. I tako, drčno »zdrava«, »ne primećuje« da je jalova, da je muž vara, da dezodorans ne može da otera smrad brloga u njenom dvorištu. Nećedaseuda Jovane Stipić (uz primedbu da je kasting krajnje očekivan) vrisak je savremene, ali i svevremene emancipovanosti. Ako su klečanje pred njim (felacio) i vratima smrti jedino do čega se u toj nezavinosti dolazi, onda je i uloga Jovane Stipić, po diktatu celine, uloga žene kojoj svest o sopstvu najmanje treba i dobra čini. Draginja Voganjac svoju Labilnu ženu predstavlja kao tip sanjalice nesposobne da se suoči s realnošću, osim one, labilne, u vidu vradžbine ili izmišljotine. I nju, eto, sve boli i tišti i ne može da se odupre osećaju da je ceo život jedan veliki recept o (kontra)indikacijama... Muž Nenada Pećinara je pravi muškarac, muškarčina, svinja koja voli da je svinja, a ne pingvin. Pogotovo kad muva druge ribe. Sve dok ga žena ne izbaci na ulicu, i sve dok ga nenazove hipohondrično-latentno gej i sado-mazo nastrojeni šef. Ali, ko njega šiša, njemu je ionako dovoljna i "devojka iz seksi šopa" da se olakša. Ček’, ček’, «da li je ovo rodna drama/ predstava!? Postoji li nešto poput rodnosti kritike. Na prošlom Bitefu kritičarke samo što nisu noktima počinjale da pišu kad bi se u predstavi rabio bilo kakav, ali zaista bilo kakav oblik polne diskriminacije (Hermanisova rediteljska primedba/ odabir da lik Sonje u istoimenoj predstavi tumači muškarac, naprimer). Da li je drama vapaj žene za muškarcem, pravim mužem, njihova kritika?! Teško, ona je pre "gej" (ima čak i scena u kojoj Udata ljubi Nećedaseuda). Da li je to pokušaj da se sagledaju žene koje se umesto božanstvu, klanjaju kipu, a od tela prave hram? Teško, one su toliko jadne da bi čovek pre mogao da se raduje što pate, da "likuje" i "nada se" kako on nije takav! Da li... Ne, sad se tekst neopravdano zakuvava, a suštinski, u predstavi za to nema pokrića... Ideje sveta bez ideja... Iako repertoarski orijentisana, zanimljivo će biti da se vidi kako će "Painkillers" svojim specifičnim ton(us)om pronalaziti put do publike. Igor BURIĆ, Dnevnik, 22.12.2008.