SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

Srpsko narodno pozorište



Reditelj	ANA TOMOVIĆ
Kompozitor	DARKO RUNDEK
Dramaturzi	VUK RŠUMOVIĆ i SVETISLAV JOVANOV
Scenograf	LjERKA HRIBAR
Kostimograf	MOMIRKA BAILOVIĆ
Scenski pokret	Saša Krga
Maske	Vladimir Radovanović
Organizator	Elizabeta Fabri
Dizajner zvuka	Marinko Vukmanović
Inspicijent	Vladimir Savin
Sufler	Snežana Kovačević
Majstor svetla	Miroslav Čeman
Majstor tona	Todor Savin

Predstava traje sat i četrdeset minuta Premijera: 24. septembar 2008, Scena "Pera Dobrinović"

Rođena 9 aprila 1974. u Zemunu. Završila osnovnu školu i gimnaziju u Beogradu.
Diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija, dramom Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru, u junu 1998.
April 2001 - u Jugoslovenskom dramskom pozorištu Beogradu premijerno izveden ovaj komad, u režiji Alise Stojanović.
Zbirku pesama "Pas koji je pojo sunce" izdaje Flavio Rigonat. Zbirka je imala tri izdanja.
Jun 2001 - u Makedonskom narodnom teatru u Skoplju izvedena je predstava Paviljoni, u režiji Srđana Janićijevića.
Decembar 2001 – Milena Marković dobija specijalnu nagrada za dramu Paviljoni, na konkursu bečkog teatra m.b.h.
Jun 2002 - Jaka Ivanc u ljubljanskoj Drami diplomira pozorišnu režiju s tekstom Paviljoni.
Jul - avgust 2002 - s dramom Bog nas pogledao–Šine učestvuje u letnjoj rezidenciji Royal Court Theatre u Londonu
Oktobar 2002 - premijera istog teksta u bečkom teatru m.b.h. u režiji Zijaha Sokolovića.
Novembar 2002 – premijera komada Šine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana Unkovskog.
U Stokholmu, sa zbirkom pesama, učestvuje u javnom čitanju u Royal Dramatic Theatre.
Maj 2003 - ista drama je izvedena u poljskom gradu Poznanju, u režiji Rafala Sabare.
Oktobar 2003 – izlazi druga zbirka pesama pod nazivom Istina ima teranje. Izdavač: LOM/ Flavio Rigonat.
Jun 2004 - predstava Šine, u režiji Rafala Sabare, učestvuje na Sterijinom pozorju. Milena Marković dobija Specijalnu Sterijinu nagradu za tekst.
Predstava Šine u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta učestvuje na Festivalu nove drame u Visbadenu.
Drama Šine je objavljena u nemačkom pozorišnom časopisu Theater Heute.
Septembar 2004 – Milena Marković učestvuje u razmeni nordijskih i balkanskih zemalja u projektu SWITCH - čitanje poezije u Stocholmu, i u Geteborgu.
Tokom decembra 2004. i januara 2005. piše scenario i učestvuje u snimanju dokumentarnog filma Rudarska opera, u Boru. Film režira Oleg Novković.
U februaru premijerno izvedena drama Šuma blista, u pozoristu Schauspielhaus u Cirihu.
Oktobar 2005 – Milena Marković postaje prvi dobitnik nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz”, a povodom drame Brod za lutke.
Izlazi knjiga drama Milene Marković u izdanju Prve srpske čitaonice u Irigu.
Novembar, 2005 - premijera Šina u Ahenu, Nemačka.
Po scenariju Milene Marković snimljen je film Sutra ujutro, u režiji Olega Novkovića, produkcija Zillion Film, Beograd.
Maj 2006 – premijera predstave Nahod Simeon, po tekstu Milene Marković pisanom po porudžbini Srpskog narodnog pozorišta u povodu jubileja Jovana Sterije Popovića. Predstava je rađena u koprodukciji SNP i Sterijinog pozorja. Reditelj: Tomi Janežič
Jun 2006 – premijerno izvođenje drame Brod za lutke u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana Unkovskog.
Jun 2007 – Milena Marković dobija Sterijinu nagradu za dramu Nahod Simeon.

Prvo, bajke su jako okrutne. Zato što je život okrutan i one predstavljaju inicijaciju u svet odraslih. Može da bude i drugačije ali tragači moraju da prođu određene krvave rituale. Ti rituali znače da moraš da prođeš, okrvaviš stopala, moraš da znaš ili da pogodiš, moraš da imaš nekog ko će da ti pomogne da nađeš. Znači, gospodin Slučaj je vrlo važna stvar u bajkama, a taj gospodin više od svega izaziva strah i jezu. Nema božanskog u bajkama, samo čudesnog. Nekad čak ne pobede oni koji su na početku dobro pozicionirani, nego oni koji imaju čudo. Zato je u ovoj drami jedna umetnica. Ona poseduje čudo u sebi. Osim toga što je čudo, ona je čudovište. To, znači, nije bajka ili je jedna bajka koja je samu sebe pojela, samu sebe grize za rep na jednoj krvavoj vrtešci. Onda, bajke su prirodne. Fiziološke su, u njima su postojeće osnovne boje i ogoljeni odnosi. Senzualne su. Najbolje bajke nemaju pouku. Zato što ne služe za tešenje nego za jačanje i za uzbuđenje. I pripremaju za smrt. Jedino čudovišta i umetnici ostaju da žive, o njima se priča i priča, i plaše se ljudi.
Milena MARKOVIĆ

U svom, četvrtom po redu nastanka dramskom tekstu, Milena Marković istražuje istovremeno i mogući profil tipične “junakinje našeg doba”, i jednu od najpopularnijih i za scensko uprizorenje najtežih dramskih konvencija – konvenciju bajke. Brod za lutke je dramski tekst u kome se smenjuju i tragično, i farsično, i groteskno; međutim, budući da je u isto vreme ova drama i originalno “putovanje” kroz Snežanu i sedam patuljaka, Zlatokosu, Ivicu i Maricu i druge kultne bajke zapadne tradicije, reč je o projektu koji spaja modernost izraza i vrhunsku veštinu pisanja, te mu je u tom smislu mesto na elitnoj dramskoj sceni Srpskog narodnog pozorišta.
Ujedno, Brod za lutke će reprezentovati Srpsko narodno pozorište na festivalu koji organizuje novoustanovljena asocijacija “Kvartet”.
Svetislav JOVANOV

Rođena 1979. u Beogradu. Diplomirala pozorišnu i radio režiju na FDU- u Beogradu, u klasi prof. Egona Savina i asistenta Dušana Petrovića. Režirala predstave: Creeps Luca Hibnera (Beogradsko dramsko pozoriste), Patka Stele Fihili (Kraljevačko pozorište), Halflajf Filipa Vujoševića (Atelje 212), Povratak Kazanove po noveli Artura Šniclera (Srpsko narodno pozoriste), Monogamija Stele Fihili (somborsko Narodno pozoriste), autorski projekat Trtmrtživotilismrt (Belef 2007), Norway.Today Igora Bauersime (koprodukcija Beogradsko dramsko pozoriste i Kruševačko pozorište). Dobitnica je nagrade za najbolju režiju na Joakimfestu 2005. za predstavu Patka, a 2006. je s predstavom Halflajf učestvovala na Sterijinom pozorju. Od 1998. do 2005. je član redakcije i urednica biltena Bitefa. Asistent je režije na projektu Fast sicher u «Theater am Neumarkt» u Cirihu, 2007, i stipendista Goethe instituta za studijski boravak u «Thalia theatru» u Hamburgu 2008.

Alisa: Da li bi mi rekla, molim te, kojim putem da idem odavde?
Češajerska mačka: To u velikoj meri zavisi od toga gde želiš da stigneš.

Neobičan, jedinstven i emotivan poetski svet Milene Marković, na mene je delovao poput zagonetke. Duboko sam ga osećala iako nisam mogla da ga sasvim racionalno objasnim. Veoma brzo sam shvatila da to ne treba ni pokušavati i da je ta naša prirodna sklonost ka racionalizaciji u ovom slučaju pogubna. Konačno, odlučila sam da zagonetku prenesem i na publiku.
Ana TOMOVIĆ

Rok pevač, kompozitor, pesnik i glumac. Rođen 30. januara 1956. Muzičku karijeru započeo ranih 80-ih, kao frontmen grupe Haustor, koja je stvarala pod uticajem world music, negujući reggae, latinoamerički i afrički zvuk i bila jedna od vodećih na rok sceni bivše Jugoslavije. Tokom 80-ih, izdali su albume: Haustor, Treći svijet, Bolero, Tajni grad, kao i tri singla: Moja prva ljubav, Zima i Ulje je na vodi. Rundek 1995, na hrvatskom muzičkom festivalu Fiju Briju, počinje solo karijeru i kreće na koncertnu turneju po Hrvatskoj. Radeći u Parizu, od 1991, Rundek je izdao tri albuma s muzičarima iz raznih krajeva sveta: U širokom svijetu, Apokalipso i Ruke. Ovaj poslednji, nakon izdanja i promocije u Hrvatskoj i Srbiji, kojoj se pridružilo još muzičara, inicira novi naziv benda: Darko Rundek&Cargo Orkestar. Pod tim nazivom, bend 2002. pravi promotivnu turneju. Osnovu albuma čine kompozicije Darka Rundela u kojima se prepliću poezija i bogatstvo slika. Dotadašnji zvuk obogaćen je kompozicijama inspirisanim balkanskom, centralnoevropskom i mediteranskom muzikom. Album Ruke objavljen je u Berlinu i distribuiran u 25 zemalja.
2004. izlazi, u Zagrebu, album Zagrebačka magla, a 2006. album Mhm A-Ha Oh Yeah Da-Da.
Na koncertima koji slede, Darko Rundek&Cargo Orkestar miksuje novo i staro iz bogatog repertoara Rundekovih kompozicija, uvek zadržavajući izazivajući nepredvidljivu atmosferu, dobar i otvoren duh, kako na koncertima u manjim prostorima, tako i na onim na velikim stadionima.

Za vreme studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti počeo je da piše scenarija za kratke igrane filmove. Dosad ima ukupno četrnaest realizovanih scenarija, od kojih su neki nagrađivani u zemlji i u inostranstvu. Piše i za animirani i dokumentarni film. Napisao je dve igrane tv serije. Radio je kao dramaturg na nekoliko predstava u više gradova u Srbiji: halFlife (Atelje 212, Beograd), Povratak Kazanove (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad), Monogamija (Narodno pozorište Sombor), Patka (Kraljevačko pozorište). Zajedno s Brankom Dimitrijevićem i Anom Tomović adaptirao je za pozorište novelu Artura Šniclera Povratak Kazanove.

Diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (odsek: scenski kostim) 2004. Pozorišne predstave: Halflajf Filipa Vujoševića, u režiji Ane Tomović (Atelje 212), Ivona, kneginja Burgundska Vitolda Gombroviča, u režiji Jovana Grujića (Bitef teatar), Otelo Viljema Šekspira, u režiji Jovana Grujića (večernja scena Pozorišta “Boško Buha”), Povratak Kazanove Artura Šniclera, u režiji Ane Tomović (SNP), Mandragola Nikole Makijavelija, u režiji Staše Koprivice (večernja scena Pozorišta “Boško Buha”), Trtmrtzivotilismrt (Belef), u režiji Ane Tomović, Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi Toma Stoparda (Bitef teatar, Pozorište mladih Novi Sad i Kulturni centar Inđija), u režiji Jovana Grujića. Radila na mnogim filmovima, uglavnom koprodukcije, tv serijama i reklamama.

Rođena 1978. u Rijeci, diplomirala na Akademiji lepih umetnosti u Veneciji (Odsek pozorišne scenografije), 2001. U sklopu poslediplomskih studija na Odseku za scenski dizajn Univerziteta umetnosti u Beogradu, tokom 2006. studijski je boravila tri meseca na Univerzitetu Stanford (Kalifornija, SAD) specijalizirajući light design. Bila je scenograf i kostimograf u projektima HNK Ivana pl. Zajca, Rijeka, HNK Osijek, HKD teatar, Rijeka, Teatra &td, Zagreb, Teatra “Knap” na Peščenici, Zagreb, BITEF teatra, Beograd, SKC, Beograd, Ateljea 212, Beograd, Stanford University Drama Dept, Prosser Studio HKD Teatra, Rijeka, koje su, pored ostalih, potpisivali reditelji: Jagoš Marković, Marin Lukanović, Samo M. Strelec, Lary Zappia, Robert Raponja, Jelena Bogavac, Boris Liješević... U Srpskom narodnom pozorištu, bila je scenograf u predstavi Povratak Kazanove Artura Šniclera, u režiji Ane Tomović, u sezoni 2006/07.

Komadić koji nedostaje
"Ja bih da radim što niko nije", kaže od kuće odlazeća junakinja Milene Marković na vratima percepcije, na ulazu u surovo, licemerno i mimikrično okarakterisan svet, na mestu gde svoju junakinju autorka naziva Alisom... I ne, ovo nije autobiografska drama, kaže ista ta Milenina junakinja u liku Palčice, iako je sve što doživljava savršeno realno, a nekako zamagljeno, kako primećuje Žabac... Da li je nju u ulogu žrtve odveo sopstveni (umetnički) hibris, univerzalno propadajuća bit svakog od nas, vaspitanje/ porodica ili možda seksualnost, iako se autorka i toga odriče, ipak, intimno i ispovesno pišući svoju dramu krvlju i spermom - sve to nije (lako) rešivo, ali je izvesno da je njen put i njeno osećanje sveta obeleženo onom nepotpunošću, onim "komadićem koji nedostaje", što unatoč komadini (telu sa srcem i glavom) koji je tu, ne pomaže i ne čuva je od tragične sudbine, naprotiv...
Iz priče u priču, iz slike u sliku "Brod za lutke" fantastičnom spisateljskom imaginacijom u hronološkom maniru povezuje krug života sa krugom bajki, dok se stilski i žanrovski situacije menjaju, te bivaju nešto više ili nešto manje groteskne, karikaturalne, apsurdne, ali čak i hiperrealne. Devojka koja zaglavljuje u lošem društvu postaje žena u dobrom, iako su te kategorije karakterističnom autorkinom drskošću izvrću na glavu. Zatim se penje na društvenoj lestvici, da bi usledilo ono što obično i biva s onima koji se "popnu" - silazak/ pad i, konačno, smrt, u želji da se "ponovo rodi i legne u čisto" (poetska vrednost teksta pojačana međuscenskim pesmama, koje su i svojevrsne didaskalije, posebna je vrednost uzbudljive i veoma dirljive drame Milene Marković).
Jasna Đuričić je apsolutno otelotvorenje autorkine junakinje. Menjajući se iz scene u scenu ona odrasta, izrasta/ umanjuje se do konačne faze kučke, Veštice, u kojoj se njen put i završava. U sposobnosti da se transformiše, scenski otelotvori različita stanja tela i duha junakinje, Jasna Đuričić demonstrira i jedan začudan efekat koji bi bio brehtovski "fau" da nije sasvim suprotnog postignuća (što ga, opet, ne čini nečim drugim). Naime, sve vreme (na pojedinačnim mestima) prisutan je jedan realan, naturalistički odnos prema liku, jedna "glumačka" životnost koja se karakteriše i komunikacijom/ kontaktom sa publikom (očijukajućim ili drugim komentarima) koja umesto da, kao kod Brehta, upućuje da je reč o pozorištu, ovde tvrdi upravo suprotno - da je reč o stvarnosti. Čak i glasovna intonacija, dikcija Jasne Đuričić, veoma često izlazi ispod i iznad glumačkog registra u svakodnevni govor.
U nekoliko šarmantnih scena, od ostalih glumaca najuočljivije je bilo umeće Radoja Čupića, koji se od kolega Nenada Pećinara, Radovana Vujovića, i koleginica Draginje Voganjac i Milice Grujičić (pomalo stegnutih veličinom i važnošću premijere), izdvajao čas teatralizovanim gestom, čas ubedljivom realnošću lika (Uče - "bandita", Žabca - "umetničine", Tata Mede - "papučara").
Što se tiče rediteljskog jezika u predstavi "Brod za lutke", sem u praćenju glavne niti dela - takva kakva je, u velikoj meri je u rasejanju, iako je trud očigledno bio na strani unificiranja svojevrsne disparatnosti spisateljičinog "predloška". Ana Tomović je Milenin sirovi smisao za dramu domaštavala, "muzicirala" (opet na tragu Brehta), čas oraspoložavala (tragički humor je već obilato tu, što su glumci znali sjajno da iznesu), čas zaoštravala, i trudila se da ono što je alegoričnost bajkovitih ili basnolikih motiva (u dramskom tekstu prisutna prvenstveno na nivou imena/ znakova) pretoči u konstanto prisutan scenski elemenat (upotreba maski). Organizacija prostora u okviru kojeg je pažnje vredno geometrijsko mizanscensko praćenje hronološke i ontološke ravni dramske suštine - junakinjinog paklenog kruga, mnogo više smera ka spoljašnjoj efektnosti (otvorenost, nagomilana, šarena rekvizita sve sa zvučnicima koji i deluju da su tu namerno postavljeni bez nekog posebnog opravdanja).
Poseban problem skoro maksimalnog otvaranja (ionako predimenzionirane) scene "Pera Dobrinović" je disperzija, gubljenje intimnosti, skromnosti jedne individualne i lične priče/doživljaja sveta. Postoje scene (kad se već govori o Brehtu) koje svojim svetlosnim ili fizičkim aranžmanom poboljšavaju koncentrisanost izraza, kreirane su i scene koje to čine radikalnijim rediteljskim postupkom, na tragu pomenute disparatnosti dramskog teksta, ali sve je to u fragmentima, nikako na nivou celine, što bi bilo i te kako poželjno. Dosetke u međuscenama (glumačka istupanja iz likova, šale, dodavnja rekvizite i slično) opet su tu poput ukrasa, udaljavajući od raskošne ružnoće proizvedene glavnim tokom.
Izbor orkestra/ kompozitora, njegove instrumentalne sofisticiranosti i specifično narodnjačke/starinske harmoničnosti i melodičnosti (vidi Kargo orkestar Darka Rundeka), s pesmama u izvođenju glumaca, nekako su gubile na dramatičnosti - gutale stih i (ponovo) vapile za radikalnijim pristupom. Iako je sama autorka tu videla harmoniku, bubnjeve, flautu i gitaru, utisak je da bi pank-rok muzika (kao što je to slučaj u sceni s Princezom i Orlićem koji je postao Orao) mnogo bolje odgovarala suštini drame. Ili potpuno poetizacija, na liniji instrumentala i recitacije, što Darko Rundek i te kako zna da napravi, i što je u predstavi evidentno takođe samo u fragmentima. Orkestar je tu, opet, na planu dosetke, ukrasa, pošalice i publike, a kad je u toj "publici" Darko Rundek, kao na premijeri, i to s one strane rampe, s glumcima, čovek se ne može oteti pogledu (i) u njegovom pravcu...
Vredna i lepa predstava, koja će dodatnim uigravanjem i opuštanjem sigurno još dobiti na kvalitetu.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 25. septembar 2008.

BROD ZA LUTKE
Milene Marković, u režiji Ane Tomović

Sterijina nagrada za najbolju predstavu

Sterijina nagrada Okruglog stola 54. Sterijinog pozorja za najbolju predstavu

Sterijina Nagrada za tekst savremene drame - Mileni Marković

Milena Marković

Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje - Jasni Đuričić

jasna djuricic
Jasna Đuričić

Sterijina nagrada za originalnu scensku muziku - Darku Rundeku

Darko Rundek

Nagradu iz Fonda "Dara Čalenić" za najboljeg mladog glumca - Radovanu Vujoviću

misha
Radovan Vujović

O nagradama je odlučivao Žiri, u sastavu:
Mirjana KARANOVIĆ, glumica, Beograd (predsednik), Ivo BREŠAN, književnik, Šibenik (Hrvatska), Meto JOVANOVSKI, glumac, Skoplje (Makedonija), Boris KOVAČ, kompozitor, Novi Sad, Laslo VEGEL, književnik, Novi Sad

Srpsko narodno pozorište 2008