ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
2сат(а) и 0минута са паузом
English
И. А. Гончаров / Егон Савин
ТУЖНА КОМЕДИЈА
По роману Обломов И. А. Гончарова
Премијера: 5. новембар 2004
| Драматизација, режија и избор музике* ЕГОН САВИН Језичка адаптација и сценски говор др ЉИЉАНА МРКИЋ-ПОПОВИЋ Сценограф ГЕРОСЛАВ ЗАРИЋ Костимограф БОЈАНА НИКИТОВИЋ Помоћник режије Јелена Антонијевић Асистент редитеља Страхиња Бојовић Монтажа тона Драган Курјаков Поставка светла Мирослав Чеман Инспицијент Тибор Киш Шаптач Снежана Ковачевић * Phillip Glass: Chronos Quartet Bellini: Norma - Maria Callas |
У Л О Г Е Илија Југослав Крајнов Захарије Раде Којадиновић Олга Сања Ристић Крајнов Андрија Драган Којић Јелка Гордана Ђурђевић-Димић Сопран Етел Кочи Корепетитор Иван Марковић Деца Маша Гајин Јован Шијачки |
О Д Е Л У
СВЕДОЧАНСТВО О МЕНТАЛИТЕТУ
Наизглед, Обломов Егона Савина не разликује се од Гончаровљевог. Исто је тако мек и запуштен, на сличан начин одустаје од живота, уроњен у своју стварност која покаткад неодољиво подсећа на бекетовске празнине. Но, у овој обломовљевској пустоши, Савин разазнаје простор за деликатне игре, за формирање фине драмске структуре испуњене тензијама различитих провенијенција: од система самообмањивања карактеристичног за главног јунака, којег аутор драматизације и редитељ представе третира као потенцијал за градњу специфичне, дискретне комике, преко сложених односа који се успостављају између Обломова и осталих актера комада, па до драмских набоја који проистичу из друштвеног контекста у којем је настао роман Гончарова, те времена и конкретног простора којима припада Савинова представа.
Отуда овог Обломова ваља, између осталог, уз уважавање свих токова који постоје код Гончарова, разумети и као ''војвођанску причу'', као покушај сведочанства о менталитету формираном на искуствима свести да је живот на овим просторима вазда бивао одређен интервенцијама са стране, од геополитичке констелације односа између великих сила, па до интервенција геометара Марије Терезије, од комшијских буна с оне стране Дунава, до конкретне мултиетничке и мултиконфесионалне стварности која изискује посебну врсту деликатности.
Сви ти елементи доводе до формирања специфичне грађанске свести једног поднебља која се манифестује одустајањем од права на слободу, а у крајњој инстанци и од живота самог. У Обломовљевој потреби да буде другачији, да не личи ни на кога, да се не уклопи, остане на маргини, између осталог препознајемо и војвођанску потребу за очувањем властите приватности, чија крајња консеквенца је препуштање света и одређивања светских токова - другима, онима који су спремни да поверују у једну од основних илузија живота: да је могуће променити свет и да, упркос свим вишевековним искуствима живота на овим просторима, ипак има смисла ангажовати се на остварењу тог пројекта.
Бриљантна и ефектна језичка адаптација Љиљане Мркић Поповић, која задире у саму суштину драматуршког проседеа ове драматизације, само потврђује добро познату истину да језик одражава начин мишљења, да је израз погледа на свет, схватања живота. Јер, иза дебелих наслага финог Гончаровљевог романескног ткива, које у дубљим слојевима ишчитавамо и као оштро полемичко штиво намењено савременицима, и деликатног Савиновог драматуршког разигравања те полемичке теме на много општијем плану, лишеном непосредне политичке и идеолошке димензије слутимо, дакле, и спори, мирни, успављујући ритам војвођанске свакодневице .
ПОВРАТАК СУВИШНОГ ЧОВЕКА
Роман Обломов Ивана Александровича Гончарова јавља се у свом времену као савремена литература друге половине деветнаестог века. Ситуирана у руско друштво тога доба прича третира феномен ''сувишног човека'' кроз судбину главног јунака Иље Иљича Обломова. Критицизам са којим су ''напредни'' али не увек и мудри тумачи литерарних дела, као искључиво друштвено и политички инспирисаних акција приступали Обломову, редуцира импозантну психолошку студију ликова и својеврсну прозну магистралу о времену и приликама оног доба у Русији на повест о ''друштвено некорисном појединцу''.
Истинска величина Обломова преживљава до данашњих дана својим најзастрашујућим тоном - као једнолични звук узбуне за свеопшту опасност од надолажења цивилизације ''сувишних људи''. Препознавање је неизбежно и вишеструко могуће. Ово је само једна од могућих верзија сценског упризорења Обломова која већ својим насловом преиспитује литерарни жанр оригинала - истовремено отварајући широко поље за замишљање ''Обломова'' и у другим драматизацијама, другим жанровима. Заваравујићи осећај да су неке епохе више а друге мање благонаклоне према ''сувишним појединцима'' коначно нестаје у садашњости која и није ништа друго до вечност мерена људском јединицом. Данас је Иља Иљич стотинупедесет година старији од тренутка кад је први пут угледао Олгу, ушушкан у технолошку, депримирајућу удобност која се од ''онда'' до данас подразумевајуће мењала у хиљадама својих ситних детаља не би ли ''напредовала''. Чак и када би покушао да коначно устане и крене да потражи лек за своју болест, када би од ''сувишног човека'' покушао да постане ''активни сувишни човек'', Иља Иљич би се тешко дао препознати у маси сличних.
Нема ни потребе. Лек не постоји. Свако жив има своју Обломовку. Место на којем је већ живео и умро.
СВЕДОЧАНСТВО О МЕНТАЛИТЕТУ
Наизглед, Обломов Егона Савина не разликује се од Гончаровљевог. Исто је тако мек и запуштен, на сличан начин одустаје од живота, уроњен у своју стварност која покаткад неодољиво подсећа на бекетовске празнине. Но, у овој обломовљевској пустоши, Савин разазнаје простор за деликатне игре, за формирање фине драмске структуре испуњене тензијама различитих провенијенција: од система самообмањивања карактеристичног за главног јунака, којег аутор драматизације и редитељ представе третира као потенцијал за градњу специфичне, дискретне комике, преко сложених односа који се успостављају између Обломова и осталих актера комада, па до драмских набоја који проистичу из друштвеног контекста у којем је настао роман Гончарова, те времена и конкретног простора којима припада Савинова представа.
Отуда овог Обломова ваља, између осталог, уз уважавање свих токова који постоје код Гончарова, разумети и као ''војвођанску причу'', као покушај сведочанства о менталитету формираном на искуствима свести да је живот на овим просторима вазда бивао одређен интервенцијама са стране, од геополитичке констелације односа између великих сила, па до интервенција геометара Марије Терезије, од комшијских буна с оне стране Дунава, до конкретне мултиетничке и мултиконфесионалне стварности која изискује посебну врсту деликатности.
Сви ти елементи доводе до формирања специфичне грађанске свести једног поднебља која се манифестује одустајањем од права на слободу, а у крајњој инстанци и од живота самог. У Обломовљевој потреби да буде другачији, да не личи ни на кога, да се не уклопи, остане на маргини, између осталог препознајемо и војвођанску потребу за очувањем властите приватности, чија крајња консеквенца је препуштање света и одређивања светских токова - другима, онима који су спремни да поверују у једну од основних илузија живота: да је могуће променити свет и да, упркос свим вишевековним искуствима живота на овим просторима, ипак има смисла ангажовати се на остварењу тог пројекта.
Бриљантна и ефектна језичка адаптација Љиљане Мркић Поповић, која задире у саму суштину драматуршког проседеа ове драматизације, само потврђује добро познату истину да језик одражава начин мишљења, да је израз погледа на свет, схватања живота. Јер, иза дебелих наслага финог Гончаровљевог романескног ткива, које у дубљим слојевима ишчитавамо и као оштро полемичко штиво намењено савременицима, и деликатног Савиновог драматуршког разигравања те полемичке теме на много општијем плану, лишеном непосредне политичке и идеолошке димензије слутимо, дакле, и спори, мирни, успављујући ритам војвођанске свакодневице .
Александар МИЛОСАВЉЕВИЋ
ПОВРАТАК СУВИШНОГ ЧОВЕКА
Роман Обломов Ивана Александровича Гончарова јавља се у свом времену као савремена литература друге половине деветнаестог века. Ситуирана у руско друштво тога доба прича третира феномен ''сувишног човека'' кроз судбину главног јунака Иље Иљича Обломова. Критицизам са којим су ''напредни'' али не увек и мудри тумачи литерарних дела, као искључиво друштвено и политички инспирисаних акција приступали Обломову, редуцира импозантну психолошку студију ликова и својеврсну прозну магистралу о времену и приликама оног доба у Русији на повест о ''друштвено некорисном појединцу''.
Истинска величина Обломова преживљава до данашњих дана својим најзастрашујућим тоном - као једнолични звук узбуне за свеопшту опасност од надолажења цивилизације ''сувишних људи''. Препознавање је неизбежно и вишеструко могуће. Ово је само једна од могућих верзија сценског упризорења Обломова која већ својим насловом преиспитује литерарни жанр оригинала - истовремено отварајући широко поље за замишљање ''Обломова'' и у другим драматизацијама, другим жанровима. Заваравујићи осећај да су неке епохе више а друге мање благонаклоне према ''сувишним појединцима'' коначно нестаје у садашњости која и није ништа друго до вечност мерена људском јединицом. Данас је Иља Иљич стотинупедесет година старији од тренутка кад је први пут угледао Олгу, ушушкан у технолошку, депримирајућу удобност која се од ''онда'' до данас подразумевајуће мењала у хиљадама својих ситних детаља не би ли ''напредовала''. Чак и када би покушао да коначно устане и крене да потражи лек за своју болест, када би од ''сувишног човека'' покушао да постане ''активни сувишни човек'', Иља Иљич би се тешко дао препознати у маси сличних.
Нема ни потребе. Лек не постоји. Свако жив има своју Обломовку. Место на којем је већ живео и умро.
Угљеша ШАЈТИНАЦ, драматург СНП-а
Р Е Ч Р Е Д И Т Е Љ А
ИДЕАЛИЗАМ И СКЕПСА
Обломов заправо, иако тога није свестан, поставља једно есенцијално питање света и човековог опстанка у њему. Не само како живимо, него - зашто живимо? Можда је одустајање од наметнутих модела пут ка срећи. Обломов није био срећан јер није освестио своју немоћ. Он се против ње борио колико је могао. Али обломовштина свесно одбацује Успех и свесно бира свој обломовски живот. То је субверзивни, антицивилизацијски чин самоуништења кроз покушај пасивног одуховљења живота.
Идеализам и скепса истовремено. Пасивност ради интензивнијег доживљаја себе и света. Одбацивање брака ради вечне љубави. Успех је за обломовштину исто што и промашен и проћердан живот на глупе обавезе око посла, новца, брака и слично. Обломовштина неће да гласа, они неће ни личну карту, обломовштина неће да ради, да гине, да се размножава нити понижава; неће да учи нити опонаша, обломовштина не жели ни визу да извади ни да путује, обломовштина само хоће да се притаји и сањари, да ослушкује живот у себи, а не око себе, она хоће да осети време које лети и да се полако гаси. Има у овој појави толико људскости, истине, толико дирљиве песничке истине, да се чини да је обломовштина метафора људскости.
Јадни добри Обломов није видео колико је племенит. Знали су то Захар и Агафја. А Штолц и Олга нису имали ту велику и племениту душу, несвесно, сметала им је толика племенитост, иритирала их је његова посебност, искреност и бесконачна љубав. Уништили су га добрим намерама, високим захтевима и љубавним понудама. Суровим животним изазовима. Тек много година касније, кад су стекли и моћ и новац и једно и друго и децу, осетили су празнину срца и душе - и сетили се Обломова, можда јединог човека који их и даље неизмерно воли, иако су се са њим грубо поиграли и за цео живот га унесрећили. И сада, готово у последњем часу, у великој самоћи и кајању, обоје желе Обломова за себе. Олга тек сада воли Обломова, пошто је изродила децу Штолцу. А Штолц не може осетити своју моћ, ако поред себе нема Обломова који му се диви, који га обожава, који му завиди. Али сада је касно, Обломов зна да му је крај близу. Гризе га савест због погрешног и промашеног живота, он ће себи и својој домаћици одузети сина Андреја и дати га пријатељу и његовој жени да га одгоје како треба, да буде моћан, богат, здрав и успешан као сви нормални светски људи. Обломов је умро у страшној заблуди - да треба своје дете да сачува од мајчине љубави, Захарове топлине и своје нежности и осетљивости. Умро је у уверењу да се тога треба стидети. Страшан, смешан и психолошки замршен сиже. Сиже који изнад питања како живимо, поставља питање: А зашто живети ?
ИДЕАЛИЗАМ И СКЕПСА
Обломов заправо, иако тога није свестан, поставља једно есенцијално питање света и човековог опстанка у њему. Не само како живимо, него - зашто живимо? Можда је одустајање од наметнутих модела пут ка срећи. Обломов није био срећан јер није освестио своју немоћ. Он се против ње борио колико је могао. Али обломовштина свесно одбацује Успех и свесно бира свој обломовски живот. То је субверзивни, антицивилизацијски чин самоуништења кроз покушај пасивног одуховљења живота.
Идеализам и скепса истовремено. Пасивност ради интензивнијег доживљаја себе и света. Одбацивање брака ради вечне љубави. Успех је за обломовштину исто што и промашен и проћердан живот на глупе обавезе око посла, новца, брака и слично. Обломовштина неће да гласа, они неће ни личну карту, обломовштина неће да ради, да гине, да се размножава нити понижава; неће да учи нити опонаша, обломовштина не жели ни визу да извади ни да путује, обломовштина само хоће да се притаји и сањари, да ослушкује живот у себи, а не око себе, она хоће да осети време које лети и да се полако гаси. Има у овој појави толико људскости, истине, толико дирљиве песничке истине, да се чини да је обломовштина метафора људскости.
Јадни добри Обломов није видео колико је племенит. Знали су то Захар и Агафја. А Штолц и Олга нису имали ту велику и племениту душу, несвесно, сметала им је толика племенитост, иритирала их је његова посебност, искреност и бесконачна љубав. Уништили су га добрим намерама, високим захтевима и љубавним понудама. Суровим животним изазовима. Тек много година касније, кад су стекли и моћ и новац и једно и друго и децу, осетили су празнину срца и душе - и сетили се Обломова, можда јединог човека који их и даље неизмерно воли, иако су се са њим грубо поиграли и за цео живот га унесрећили. И сада, готово у последњем часу, у великој самоћи и кајању, обоје желе Обломова за себе. Олга тек сада воли Обломова, пошто је изродила децу Штолцу. А Штолц не може осетити своју моћ, ако поред себе нема Обломова који му се диви, који га обожава, који му завиди. Али сада је касно, Обломов зна да му је крај близу. Гризе га савест због погрешног и промашеног живота, он ће себи и својој домаћици одузети сина Андреја и дати га пријатељу и његовој жени да га одгоје како треба, да буде моћан, богат, здрав и успешан као сви нормални светски људи. Обломов је умро у страшној заблуди - да треба своје дете да сачува од мајчине љубави, Захарове топлине и своје нежности и осетљивости. Умро је у уверењу да се тога треба стидети. Страшан, смешан и психолошки замршен сиже. Сиже који изнад питања како живимо, поставља питање: А зашто живети ?
Егон САВИН
И З В О Д И И З К Р И Т И К А
ОСТАЛО ЈЕ ЋУТАЊЕ
Зашто сам, гледајући Тужну комедију Егона Савина, ових дана у Српскм народном позоришту, тако интензивно осећала Бекетово присуство? Можда зато што сам читајући тек изашле Брукове мемоаре, наишла на реченицу која је освестила оно што, годинама већ, интуитивно осећам: нема више правог Лира ако редитељ није свестан да је написана драма Чекајући Годоа!
И, ево Егона Савина - а ко би то други био међу нашим активним редитељима? - да на примеру Гончаровљевог Обломова докаже тачност Брукових запажања.
Најпре уочавамо простор за игру: некако празан, чистих линија, непомерљив. Герослав Зарић прецизно прати Савинову идеју и нуди простор на којем ће тужни бекетовски кловнови - свако на свој начин, батргајући се између чињења и нечињења у трагању за смислом живота - чекати... чекати... Тај Годо је највећа и најбоље чувана тајна овога света?
Заснована на изоштреним контрапунктима: пасивност - делање: субверзивно - површинско; унутрашње - спољашње; контемплација - успех/прогрес; одабрани - наметнути модел живота, драматизација романа Обломов Егона Савина (Под насловом Тужна комедија) чини још један отклон од оригинала: радња је смештена у војвођански (грађански) миље (изванредна језичка адаптација Љиљане Мркић-Поповић) у којем је "обломовштина" - читај: неверица у могућност промене и утицаја појединца на историјске токове - типична, при том онтолошка, а никако идеолошка, појава а не изузетак.
/.../ Ко је, дакле, његов Обломов којег тако сугестивно, зрело, изнијансирано тумачи Југослав Крајнов? Обломов је - мада може да звучи и парадоксално - човек избора. Онолико колико је, да парафразирам Фихтеа, избор сам - човек. Обломов је неко ко се пита и сумња, неко коме се баналност свакодневице поприлично гади и који уточиште проналази у стању у којем ум мирује, душа спава... А љубав? Зашто је "потрошити" остварењем, кад неостварена може вечно да траје? И сва та питања и сумње, дилеме и одустајања, деликатно и с елеганцијом без напора, остварује у лику Илије, Југослав Крајнов.
Олга Наде Шаргин је носилц витлности, представник оног другог света у којем владају задати принципи успеха/прогреса. Она се не пита, она јесте. И њена љубав нема упитника. Нада Шаргин врло постепено, уздржаним емоцијама које, ипак, провале у тренутку растанка (потресна и с правом мером одиграна сцена) гради лик Олге. И, при том, тако лепо и значењски подвучено, носи предиван костим Бојане Никитовић.
Тумачећи Штолца, лик клишеа средствима изван клишеа, Драган Којић је (не први пут) доказао да је неоправдано запостављен у ансамблу Српског народног позоришта, Раде Којадиновић као Захар унео је племенити патос и мало тужног хумора у овај лик, док је Гордана Ђурђевић-Димић у улози Јулке остварила истинску глумачку бравуру. Ходом, начином говора, читавом гласовном и телесном импостацијом, она је попут играчице на жици испод које вреба понор карикатуре, тако сигурно, тако еквилибристички, да вам напросто истерује дах. Треба је видети како брише патос као да целог живота само то ради или како крпи чарапе, или с каквим изразом на лицу намотава вуну, док се живот Обломова полако гаси...
ПОВРАТАК ЛИЧНОМ - ПОТРЕБА ДРУШТВА ЗА УСПОСТАВЉАЊЕ ЕТИЧКОГ РЕДА
У галерији деветнаестовековних књижевних јунака, такозваних "сувишних људи", Обломов је усамљен лик и крајњи израз духа одумирућег, анахроног друштвеног слоја који одликује непокретност, заостајање за животом и страх од новог. /.../
Драма ове крхке, кротке, голубље природе, утолико је већа и драматичнија, јер се прелама кроз четири, њему најбитнија људска бића у животу. У представи нема негативних јунака, који ће имати пресудну улогу у Обломовљевом пропадању; сви су они тек огледало у којем он, са стидом и болом, сабире крхотине идеала, догоревајући (усамљен), као свећа.
Савинова режија је промишљена и прецизна у сваком детаљу. Од амбијента који Герослав Зарић слика у сивилу некаквог буџака, где Обломов свакодневним излежавањима, нерадом и свађом са слугом као јединим духовним тренингом, плете паучину свог пасивног битка. Преко костима Бојане Никитовић који јасно профилишу животна становишта јунака: с једне стране је то Обломовљева неуредност и безвољност, а с друге, сјајна униформа његовог пријатеља, човека од каријере; а затим палетом боја Олгиних хаљина нијансира њено љубавно сазревање, или пак прибегава фолклорној стилизацији да би истакла Јулкину традиционалну природу.
И тако, све до глумачке игре коју редитељ зналачки води, сразмерно индивидуалним уметничким моћима и искуствима. Најчистији бисер првог дела представе је креација Захара Радета Којадиновића, а у другом је то Јулка Гордане Ђурђевић-Димић.
Којадиновићева улога је одмерена, прочишћена до крајности, минуциозним средствима донесена, а тако лепршава и духовита у исти мах. И она готово очинска љутња када је са својим господарем на ти, и исти немар и препуштеност безвољи, безмало детиња радост када у њихов живот уђе трачак светлости, рођачко саосећање при евоцирању успомена на непомућено спокојство прошлости, све у свему - он је огледало господареве обломовштине. Југослав Крајнов у први мах, ни својим физикусом, ни глумачким хабитусом не одаје тумача овог Гончаровљевог антијунака. Али, он је доиста толико уметнички сазрео да је водећи свог Обломова кроз драмске рукавце његове борбе са сопственом инертношћу, показао читав низ најсуптилнијих трансформација: од лењивца до тананог прхута голубије душе - кад напусти стреху, од загрцнутог и плачног спознања љубави, постиђености због слабе воље и неиспуњења Олгиних идеала, до олакшавајућег одрицања и тоњења у животни дремеж, ушушканост и одумирање у каљузи властите немоћи да се прилагоди стварности око себе.
Публика је у другом делу с нестрпљењем очекивала да види шта је Гордана Ђурђевић-Димић "урадила" с епизодним ликом потоње Обломовљеве животне сапутнице, којој је, у овој војвођанској адаптацији, додата пикторескност типичне словачке кућне редуше. Она је вешто, пробраним глумачким средствима, на ивици карикатуралног, избегла фолклорно-менталитетски клише и упечатљиво одиграла овај лик као сам "жанр" представе: смешна и кад је тужна, тужна и у духовитим сценама. Њена Јулка је жена чији је живот саздан од ситног, кућевног реда и рада, спремна на сваку жртву да он не буде помућен; ништа не тражећи, она само зна да се на старински, патријархалан начин предаје и служи свом "нежном" господару. Истовремено, она га као сенка штити од свих "спољних недаћа" и удовољавајући његовој слабости, обдарена природним, женским чулом, успева да дочека своју прилику, сачувавши га само за себе. И напокон, Драган Којић као Обломовљев пријатељ и његова животна антитеза: способан, радан, амбициозан, племенит баш као и његов друг из детињства и притом, дубоко свестан његових, толико ретких, скривених квалитета: дубоке осећајности, искрености, простодушности. Млади глумац се добро сналази у овој улози, прецизан је и одмерен, а с мало више искуства, биће то још спонтанија, проживљенија креација.
/.../ Представа Тужна комедија Српског народног позоришта, тужна због узвишене патње човека који је одувек знао да се гаси и духовита, јер је прожета благом комиком, од оних је успелијих позоришних остварења која обећавају дуг живот на сцени.
ОСТАЛО ЈЕ ЋУТАЊЕ
Зашто сам, гледајући Тужну комедију Егона Савина, ових дана у Српскм народном позоришту, тако интензивно осећала Бекетово присуство? Можда зато што сам читајући тек изашле Брукове мемоаре, наишла на реченицу која је освестила оно што, годинама већ, интуитивно осећам: нема више правог Лира ако редитељ није свестан да је написана драма Чекајући Годоа!
И, ево Егона Савина - а ко би то други био међу нашим активним редитељима? - да на примеру Гончаровљевог Обломова докаже тачност Брукових запажања.
Најпре уочавамо простор за игру: некако празан, чистих линија, непомерљив. Герослав Зарић прецизно прати Савинову идеју и нуди простор на којем ће тужни бекетовски кловнови - свако на свој начин, батргајући се између чињења и нечињења у трагању за смислом живота - чекати... чекати... Тај Годо је највећа и најбоље чувана тајна овога света?
Заснована на изоштреним контрапунктима: пасивност - делање: субверзивно - површинско; унутрашње - спољашње; контемплација - успех/прогрес; одабрани - наметнути модел живота, драматизација романа Обломов Егона Савина (Под насловом Тужна комедија) чини још један отклон од оригинала: радња је смештена у војвођански (грађански) миље (изванредна језичка адаптација Љиљане Мркић-Поповић) у којем је "обломовштина" - читај: неверица у могућност промене и утицаја појединца на историјске токове - типична, при том онтолошка, а никако идеолошка, појава а не изузетак.
/.../ Ко је, дакле, његов Обломов којег тако сугестивно, зрело, изнијансирано тумачи Југослав Крајнов? Обломов је - мада може да звучи и парадоксално - човек избора. Онолико колико је, да парафразирам Фихтеа, избор сам - човек. Обломов је неко ко се пита и сумња, неко коме се баналност свакодневице поприлично гади и који уточиште проналази у стању у којем ум мирује, душа спава... А љубав? Зашто је "потрошити" остварењем, кад неостварена може вечно да траје? И сва та питања и сумње, дилеме и одустајања, деликатно и с елеганцијом без напора, остварује у лику Илије, Југослав Крајнов.
Олга Наде Шаргин је носилц витлности, представник оног другог света у којем владају задати принципи успеха/прогреса. Она се не пита, она јесте. И њена љубав нема упитника. Нада Шаргин врло постепено, уздржаним емоцијама које, ипак, провале у тренутку растанка (потресна и с правом мером одиграна сцена) гради лик Олге. И, при том, тако лепо и значењски подвучено, носи предиван костим Бојане Никитовић.
Тумачећи Штолца, лик клишеа средствима изван клишеа, Драган Којић је (не први пут) доказао да је неоправдано запостављен у ансамблу Српског народног позоришта, Раде Којадиновић као Захар унео је племенити патос и мало тужног хумора у овај лик, док је Гордана Ђурђевић-Димић у улози Јулке остварила истинску глумачку бравуру. Ходом, начином говора, читавом гласовном и телесном импостацијом, она је попут играчице на жици испод које вреба понор карикатуре, тако сигурно, тако еквилибристички, да вам напросто истерује дах. Треба је видети како брише патос као да целог живота само то ради или како крпи чарапе, или с каквим изразом на лицу намотава вуну, док се живот Обломова полако гаси...
Даринка НИКОЛИЋ /Дневник, 9. новембар 2004/
ПОВРАТАК ЛИЧНОМ - ПОТРЕБА ДРУШТВА ЗА УСПОСТАВЉАЊЕ ЕТИЧКОГ РЕДА
У галерији деветнаестовековних књижевних јунака, такозваних "сувишних људи", Обломов је усамљен лик и крајњи израз духа одумирућег, анахроног друштвеног слоја који одликује непокретност, заостајање за животом и страх од новог. /.../
Драма ове крхке, кротке, голубље природе, утолико је већа и драматичнија, јер се прелама кроз четири, њему најбитнија људска бића у животу. У представи нема негативних јунака, који ће имати пресудну улогу у Обломовљевом пропадању; сви су они тек огледало у којем он, са стидом и болом, сабире крхотине идеала, догоревајући (усамљен), као свећа.
Савинова режија је промишљена и прецизна у сваком детаљу. Од амбијента који Герослав Зарић слика у сивилу некаквог буџака, где Обломов свакодневним излежавањима, нерадом и свађом са слугом као јединим духовним тренингом, плете паучину свог пасивног битка. Преко костима Бојане Никитовић који јасно профилишу животна становишта јунака: с једне стране је то Обломовљева неуредност и безвољност, а с друге, сјајна униформа његовог пријатеља, човека од каријере; а затим палетом боја Олгиних хаљина нијансира њено љубавно сазревање, или пак прибегава фолклорној стилизацији да би истакла Јулкину традиционалну природу.
И тако, све до глумачке игре коју редитељ зналачки води, сразмерно индивидуалним уметничким моћима и искуствима. Најчистији бисер првог дела представе је креација Захара Радета Којадиновића, а у другом је то Јулка Гордане Ђурђевић-Димић.
Којадиновићева улога је одмерена, прочишћена до крајности, минуциозним средствима донесена, а тако лепршава и духовита у исти мах. И она готово очинска љутња када је са својим господарем на ти, и исти немар и препуштеност безвољи, безмало детиња радост када у њихов живот уђе трачак светлости, рођачко саосећање при евоцирању успомена на непомућено спокојство прошлости, све у свему - он је огледало господареве обломовштине. Југослав Крајнов у први мах, ни својим физикусом, ни глумачким хабитусом не одаје тумача овог Гончаровљевог антијунака. Али, он је доиста толико уметнички сазрео да је водећи свог Обломова кроз драмске рукавце његове борбе са сопственом инертношћу, показао читав низ најсуптилнијих трансформација: од лењивца до тананог прхута голубије душе - кад напусти стреху, од загрцнутог и плачног спознања љубави, постиђености због слабе воље и неиспуњења Олгиних идеала, до олакшавајућег одрицања и тоњења у животни дремеж, ушушканост и одумирање у каљузи властите немоћи да се прилагоди стварности око себе.
Публика је у другом делу с нестрпљењем очекивала да види шта је Гордана Ђурђевић-Димић "урадила" с епизодним ликом потоње Обломовљеве животне сапутнице, којој је, у овој војвођанској адаптацији, додата пикторескност типичне словачке кућне редуше. Она је вешто, пробраним глумачким средствима, на ивици карикатуралног, избегла фолклорно-менталитетски клише и упечатљиво одиграла овај лик као сам "жанр" представе: смешна и кад је тужна, тужна и у духовитим сценама. Њена Јулка је жена чији је живот саздан од ситног, кућевног реда и рада, спремна на сваку жртву да он не буде помућен; ништа не тражећи, она само зна да се на старински, патријархалан начин предаје и служи свом "нежном" господару. Истовремено, она га као сенка штити од свих "спољних недаћа" и удовољавајући његовој слабости, обдарена природним, женским чулом, успева да дочека своју прилику, сачувавши га само за себе. И напокон, Драган Којић као Обломовљев пријатељ и његова животна антитеза: способан, радан, амбициозан, племенит баш као и његов друг из детињства и притом, дубоко свестан његових, толико ретких, скривених квалитета: дубоке осећајности, искрености, простодушности. Млади глумац се добро сналази у овој улози, прецизан је и одмерен, а с мало више искуства, биће то још спонтанија, проживљенија креација.
/.../ Представа Тужна комедија Српског народног позоришта, тужна због узвишене патње човека који је одувек знао да се гаси и духовита, јер је прожета благом комиком, од оних је успелијих позоришних остварења која обећавају дуг живот на сцени.
Душица ПЕЈОВИЋ /Спектар, Радио Новог Сада, 5. новембар 2004/
Н А Г Р А Д Е
- Представа Тужна комедија добила је Годишњу похвалу Српског народног позоришта као најбоља драмска представа у сезони 2004/2005.
. Годишње награде су добили Југослав Крајнов за улогу Илије и Раде Којадиновић за улогу Захарија
- 55. Фестивал професионалних позоришта Војводине 2005. (Зрењанин):
Представа Тужна комедија проглашена је набољом представом
награде за глуму добили су Југослав Крајнов и Гордана Ђурђевић-Димић
. Годишње награде су добили Југослав Крајнов за улогу Илије и Раде Којадиновић за улогу Захарија
- 55. Фестивал професионалних позоришта Војводине 2005. (Зрењанин):
Представа Тужна комедија проглашена је набољом представом
награде за глуму добили су Југослав Крајнов и Гордана Ђурђевић-Димић
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411