ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
0сат(а) и 0минута
English
Виљем Шекспир
ТИМОН АТИЊАНИН
Превод: Живојин Симић и Сима Пандуровић
Премијера: 20. октобар 2010., сцена „Пера Добриновић“
| Адаптација, режија, сценографија и избор музике: ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ Костими: Лана Цвијановић Драматург: Светислав Јованов Лектор: Дејан Средојевић Композитор: Влада Јанковић Сценски покрет: Иста Степанов Павловић Мајстор светла: Мирослав Чеман Асистент редитеља: Јелена Антонијевић Асистенткиња сценографа: Ивана Крњић Сарадник асистента сценографа: Нада Даниловац Асистент костимографа: Снежана Хорват Сарадник костимографа : Ивана Ивић Продуцент: Елизабета Фабри Инспицијент: Снежана Радованов Кузманов Суфлер: Срђан Стојновић |
И Г Р А Ј У Тимон Атињанин: Борис Исаковић Апемант: Ненад Пећинар Алкибијад: Александар Ђурица / Radoje Čupić Флавије: Југослав Крајинов Песник: Игор Павловић Сликар: Александар Гајин Први сенатор: Мирослав Фабри Други сенатор: Миодраг Петровић Трећи сенатор: Зоран Богданов Исидор: Душан Јакишић Варон: Предраг Момчиловић Лукул: Драгомир Пешић Луције: Милован Филиповић Семпроније: Страхиња Бојовић Тимандра: Милица Грујичић Фринија: Невена Недић, к.г. Госпе – маске: Милана Балаж*, Јелена Алемпијевић**, Сара Тошић**, Наташа Вранешевић** Корепетитор: Ирина Митровић Гитара: Влада Јанковић * чланица Балета СНП-а **спољне сараднице |
О Р Е Д И Т Е Љ У
НЕКОЛИКО ОВЛАШНИХ НАПОМЕНА УЗ АДАПТАЦИЈУ
Тимон данас, то је прича о стубовима друштва. Стога се ова адаптација свесно лишава слугу, тих Шекспиру најдражих лица, оних који неретко казују све оно што писац уистину мисли.
Овде говоре сами стубови друштва, тајкуни, државни уметници, политичари, ратници, чак и један филозоф. Са једним изузетком, а и тај је домоуправитељ, менаџер, дакле.
А ту су и курве, анимир даме, софистициране или мање софистициране спонзоруше. Које говоре мало или нимало.
Јер, ово је мушки свет.
У том свету окреће се новац. Тај свет завршава и одрађује послове, телефоном и лицемерјем, силом и камерадерском спрегом, у том свету пријатељство је друго име за интерес.
И како остати филантропом у таквом свету?
Како остати човеком?
О томе говори прича која следи.
Горчин Стојановић
 |
ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ Рођен у Сарајеву, 1966. Дипломирао позоришну режију на ФДУ у класи професора Дејана Мијача и Егона Савина. Режирао тридесетак представа, два играна филма, две тв серије, и још понешто. Аутор четрдесетак сценографија. Награђиван на фестивалима. у земљи и иностранству. Уметнички директор ЈДП. |
НЕКОЛИКО ОВЛАШНИХ НАПОМЕНА УЗ АДАПТАЦИЈУ
Тимон данас, то је прича о стубовима друштва. Стога се ова адаптација свесно лишава слугу, тих Шекспиру најдражих лица, оних који неретко казују све оно што писац уистину мисли.
Овде говоре сами стубови друштва, тајкуни, државни уметници, политичари, ратници, чак и један филозоф. Са једним изузетком, а и тај је домоуправитељ, менаџер, дакле.
А ту су и курве, анимир даме, софистициране или мање софистициране спонзоруше. Које говоре мало или нимало.
Јер, ово је мушки свет.
У том свету окреће се новац. Тај свет завршава и одрађује послове, телефоном и лицемерјем, силом и камерадерском спрегом, у том свету пријатељство је друго име за интерес.
И како остати филантропом у таквом свету?
Како остати човеком?
О томе говори прича која следи.
Горчин Стојановић
Р Е Ч Д Р А М А Т У Р Г А
Трагедија Тимон Атињанин представља не само завршни, горки и песимистички акорд у Шекспировом трагичком опусу, него и универзални, увек актуелни драмски исказ о људској себичности, незахвалности и похлепи. Вишеслојност овог, по мишљењу критике “величанствено недовршеног” ремек дела о човеку као “крхком створењу Природе” (“Натуре'с фрагиле вессел”), редитељ Горчин Стојановић и ансамбл Српског народног позоришта, предвођен Борисом Исаковићем, интерпретирају као потресну и критичку причу о савременим “стубовима друштва”, то јест о свету у којем је једина покретачка снага - новац.
Света Јованов
Трагедија Тимон Атињанин представља не само завршни, горки и песимистички акорд у Шекспировом трагичком опусу, него и универзални, увек актуелни драмски исказ о људској себичности, незахвалности и похлепи. Вишеслојност овог, по мишљењу критике “величанствено недовршеног” ремек дела о човеку као “крхком створењу Природе” (“Натуре'с фрагиле вессел”), редитељ Горчин Стојановић и ансамбл Српског народног позоришта, предвођен Борисом Исаковићем, интерпретирају као потресну и критичку причу о савременим “стубовима друштва”, то јест о свету у којем је једина покретачка снага - новац.
Света Јованов
Ролф Селнер:
... Драмска стратегија Тимона… уопште није једноставна као што нам се може учинити; исход није у целини предодређен песничком алегоријом Фортуне, а поука сасвим извесно није садржана у тој алегорији, пошто би тада била цинична и банална. Иако алегорија наговештава велики преокрет радње (изузимајући, међутим, Алкибијадову промену), она Тимона чини пуким љубимцем и жртвом Фортуне, док је он, да ли на своју корист или штету, ипак нешто више од тога. Исто тако је истина да постоји извесна стилизација у сликању ликова, али и да ниједан од њих није уистину “оличење врлине или мане”. Једини прост и једнозначан морални нагласак је онај на лупештву Тимонових пријатеља – Шекспиров метод стварања фигура “већих од живота”... Исто тако, очигледно је да не постоји ни лик који би отелотворавао јасан образац врлине: добротвор Тимон је такође и расипник; филозоф Апемант је истовремено јалов и завидљив; Флавије је веран, али и заинтересован за злато... А Алкибијад никако није узор врлине: он успева да постане господар Атине захваљујући својој амбицији и лукавости, а не моралној вредности.
(Timon of Athens, Shakespeare’s Pessimistic Tragedy, Ohio State UP, 1979.)
Сања Никчевић: ТАШТИНА УЛАЗИ У ГРАД ИЛИ W. SHAKESPEARE “Тимон Атењанин”
... Први доказ да Тимон не жели пријатеље него ласку је однос према Апеманту. На своју велику гозбу на почетку комада, Тимон ће примити Апеманта, с висине благонаклоно слушати његове заједљиве примједбе о Атењанима, Атени и себи самоме док га Апемант не погоди у жицу рјечима: „Толико већ дуго раздајеш, Тимоне, бојим се ускоро ћеш и себе на папире раздати. Што ће ти све те гозбе, славе, таште испразности. (пот. С.Н.) (I,2) Те ријечи изазивају Тимонов бијес: „Остај ми збогом, дођи с љепшом глазбом” (I,2), поручит ће Апеманту не даровавши му ништа. Јер Тимон не тражи Истину, не жели усрећити све људе од силне доброте (како теоретичари воле говорити о њему), Тимон плаћа само ласку, само храну властитој таштини.
(Сцена, бр. 4-5, Нови Сад, 2003)
Копелија Кан: МАГИЧНА ДАРЕЖЉИВОСТ
У другој сцени Првог чина, Шекспир поставља Тимона као средиште једне Атине окренуте потпуно задовољствима јела и пића. Гостољубивост извире из њега, а заузврат га запљускују таласи ласкања. Тимонова дарежљивост је магична, њој није потребна надокнада, пошто је неисцрпна, безгранична. А све док је ова дарежљивост тако велика и силовита, она спречава узајамност и чини друге зависним од њега, подређеним, чак подјармљеним његовом љубављу. Када спречава сваки покушај да му се поклони узврате, одбијајући тиме да се стави у исту раван са онима којима поклоне даје, он се на тај начин дистанцира од њих, подређујући све сопственом човекољубљу... Давање је једносмерна улица којом само Тимон може да се креће, постајући тако у очима других оно у чему највише ужива – само оличење Фортуне.“
(Из: Shakespearean tragedy and gender, Indiana University Press, 1996)
Приредио Светислав Јованов
БОРИС ИСАКОВИЋ о Тимону... и Тимону
Шекспиролози нису сагласни у погледу „лика и дела“ Тимона Атињанина; по једнима је он филантроп који (наивно) верује у то да је овај свет добар, у пријатељство... а по другима је он сујетан човек чијем уху годе само ласкања и њима храни сопствену таштину. Ко је твој Тимон?
– Наравно, ово време и ово друштво диктирају профил и карактер данашњег Тимона. Мени је врло блиско да Тимон буде добар, племенит човек, спреман да даје. Данашње време не верује у постојање таквог човека, у то да постоји срећа у давању, без задње мисли, а Тимон којег ја играм јесте управо такав. Његова срећа јесте у давању и стога су његов пораз, његово разочарање, његова одбаченост тако жестоки и застрашујући. Из своје доброте, он не препознаје ласкавце, већ људе мери по себи...
Да ли управо из те карактеролошке црте, по теби, логично произилази његова потоња, тако екстремна и снажна, мизантропија?
– Да, јер он спознаје устројство овога света на, по себе, најтежи могући начин. Та спознаја га доводи у стање афекта, он је дубоко разочаран човек који на најстрашнији начин спознаје да је овај свет, дефинитивно, на бесповратном путу ка пропасти и он жели да га погура у том смеру. Злато које проналази за њега није изазов да се врати у „пређашње стање“, већ напротив, оно је оружје којим потпомаже пропаст таквог света. О томе сведочи и начин на који је отерао од себе своје пријатеље...
Има ли он, уопште, праве пријатеље? То свакако нису ни Апемант, чија упозорења није хтео да чује, ни Алкибијад, а велико је питање и да ли је то Флавије, домоуправитељ?
– Мислим да је Флавије његов истински пријатељ, једини, као што то бива и у животу: човек обично има једног (или два, три) пријатеља на којег у свакој ситуацији може да рачуна. Управо тај Флавије, на тренутак, буди сумњу код Тимона у исправност његове одлуке да погура овај свет тамо куда је кренуо; тај пријатељ је, у нашој представи, и нека врста наде, а та нада – у Тимоновој коначној самоспознаји – отвара још једно поље његове патње, јер он не може/не жели да поверује у доброту и племенитост. За њега нема повратка с тог пута безнађа; он се опредељује да до краја истрпи самонаметнуту патњу, радије него да доведе себе у искушење да поверује у ту наду. Он је, као племенит човек, донео одлуку и, ма каква она била, истрајава у њој.
Тимон је свакако један од великих, значајних Шекспирових ликова. Где је његово место у твојим шекспировским ликовима које си досад тумачио: Ричард Трећи, Војвода (у Мери за меру), они у Бури и Како вам драго?
– Тимон је, по мени, врло јасан одговор на данашње време, он ангажује сва моја искуства, ставове, жеље... као што би то било и у случају да играм Хамлета, Магбета, Ричарда... Дакле, то је увек Шекспир, као што је Чехов увек Чехов...
... Драмска стратегија Тимона… уопште није једноставна као што нам се може учинити; исход није у целини предодређен песничком алегоријом Фортуне, а поука сасвим извесно није садржана у тој алегорији, пошто би тада била цинична и банална. Иако алегорија наговештава велики преокрет радње (изузимајући, међутим, Алкибијадову промену), она Тимона чини пуким љубимцем и жртвом Фортуне, док је он, да ли на своју корист или штету, ипак нешто више од тога. Исто тако је истина да постоји извесна стилизација у сликању ликова, али и да ниједан од њих није уистину “оличење врлине или мане”. Једини прост и једнозначан морални нагласак је онај на лупештву Тимонових пријатеља – Шекспиров метод стварања фигура “већих од живота”... Исто тако, очигледно је да не постоји ни лик који би отелотворавао јасан образац врлине: добротвор Тимон је такође и расипник; филозоф Апемант је истовремено јалов и завидљив; Флавије је веран, али и заинтересован за злато... А Алкибијад никако није узор врлине: он успева да постане господар Атине захваљујући својој амбицији и лукавости, а не моралној вредности.
(Timon of Athens, Shakespeare’s Pessimistic Tragedy, Ohio State UP, 1979.)
Сања Никчевић: ТАШТИНА УЛАЗИ У ГРАД ИЛИ W. SHAKESPEARE “Тимон Атењанин”
... Први доказ да Тимон не жели пријатеље него ласку је однос према Апеманту. На своју велику гозбу на почетку комада, Тимон ће примити Апеманта, с висине благонаклоно слушати његове заједљиве примједбе о Атењанима, Атени и себи самоме док га Апемант не погоди у жицу рјечима: „Толико већ дуго раздајеш, Тимоне, бојим се ускоро ћеш и себе на папире раздати. Што ће ти све те гозбе, славе, таште испразности. (пот. С.Н.) (I,2) Те ријечи изазивају Тимонов бијес: „Остај ми збогом, дођи с љепшом глазбом” (I,2), поручит ће Апеманту не даровавши му ништа. Јер Тимон не тражи Истину, не жели усрећити све људе од силне доброте (како теоретичари воле говорити о њему), Тимон плаћа само ласку, само храну властитој таштини.
(Сцена, бр. 4-5, Нови Сад, 2003)
Копелија Кан: МАГИЧНА ДАРЕЖЉИВОСТ
У другој сцени Првог чина, Шекспир поставља Тимона као средиште једне Атине окренуте потпуно задовољствима јела и пића. Гостољубивост извире из њега, а заузврат га запљускују таласи ласкања. Тимонова дарежљивост је магична, њој није потребна надокнада, пошто је неисцрпна, безгранична. А све док је ова дарежљивост тако велика и силовита, она спречава узајамност и чини друге зависним од њега, подређеним, чак подјармљеним његовом љубављу. Када спречава сваки покушај да му се поклони узврате, одбијајући тиме да се стави у исту раван са онима којима поклоне даје, он се на тај начин дистанцира од њих, подређујући све сопственом човекољубљу... Давање је једносмерна улица којом само Тимон може да се креће, постајући тако у очима других оно у чему највише ужива – само оличење Фортуне.“
(Из: Shakespearean tragedy and gender, Indiana University Press, 1996)
Приредио Светислав Јованов
БОРИС ИСАКОВИЋ о Тимону... и Тимону
Шекспиролози нису сагласни у погледу „лика и дела“ Тимона Атињанина; по једнима је он филантроп који (наивно) верује у то да је овај свет добар, у пријатељство... а по другима је он сујетан човек чијем уху годе само ласкања и њима храни сопствену таштину. Ко је твој Тимон?
– Наравно, ово време и ово друштво диктирају профил и карактер данашњег Тимона. Мени је врло блиско да Тимон буде добар, племенит човек, спреман да даје. Данашње време не верује у постојање таквог човека, у то да постоји срећа у давању, без задње мисли, а Тимон којег ја играм јесте управо такав. Његова срећа јесте у давању и стога су његов пораз, његово разочарање, његова одбаченост тако жестоки и застрашујући. Из своје доброте, он не препознаје ласкавце, већ људе мери по себи...
Да ли управо из те карактеролошке црте, по теби, логично произилази његова потоња, тако екстремна и снажна, мизантропија?
– Да, јер он спознаје устројство овога света на, по себе, најтежи могући начин. Та спознаја га доводи у стање афекта, он је дубоко разочаран човек који на најстрашнији начин спознаје да је овај свет, дефинитивно, на бесповратном путу ка пропасти и он жели да га погура у том смеру. Злато које проналази за њега није изазов да се врати у „пређашње стање“, већ напротив, оно је оружје којим потпомаже пропаст таквог света. О томе сведочи и начин на који је отерао од себе своје пријатеље...
Има ли он, уопште, праве пријатеље? То свакако нису ни Апемант, чија упозорења није хтео да чује, ни Алкибијад, а велико је питање и да ли је то Флавије, домоуправитељ?
– Мислим да је Флавије његов истински пријатељ, једини, као што то бива и у животу: човек обично има једног (или два, три) пријатеља на којег у свакој ситуацији може да рачуна. Управо тај Флавије, на тренутак, буди сумњу код Тимона у исправност његове одлуке да погура овај свет тамо куда је кренуо; тај пријатељ је, у нашој представи, и нека врста наде, а та нада – у Тимоновој коначној самоспознаји – отвара још једно поље његове патње, јер он не може/не жели да поверује у доброту и племенитост. За њега нема повратка с тог пута безнађа; он се опредељује да до краја истрпи самонаметнуту патњу, радије него да доведе себе у искушење да поверује у ту наду. Он је, као племенит човек, донео одлуку и, ма каква она била, истрајава у њој.
Тимон је свакако један од великих, значајних Шекспирових ликова. Где је његово место у твојим шекспировским ликовима које си досад тумачио: Ричард Трећи, Војвода (у Мери за меру), они у Бури и Како вам драго?
– Тимон је, по мени, врло јасан одговор на данашње време, он ангажује сва моја искуства, ставове, жеље... као што би то било и у случају да играм Хамлета, Магбета, Ричарда... Дакле, то је увек Шекспир, као што је Чехов увек Чехов...
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411