ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
0сат(а) и 0минута
English
Тајни дневник Вирџиније Вулф
По мотивима прозе Вирџиније Вулф
Премијера: 6. фебруара 2010, сцена “Пера Добриновић”
Тајни дневник Вирџиније Вулф
По мотивима прозе Вирџиније Вулф
Премијера: 6. фебруара 2010, сцена “Пера Добриновић”
| Режија и адаптација: Милена Павловић Чучиловић Сценографија и костим: Сташа Јамушаков Драматург: Бранко Димитријевић Музика: Срђан Стојновић Сценски говор: Дејан Средојевић Продуцент: Елизабета Фабри Инспицијент: Мирјана Радованов Суфлер: Срђан Стојновић Мајстор тона: Тодор Савин Мајстор светла: Мирко Чеман Асистент сценографа: Надица Даниловац Асистент костимографа: Снежана Хорват |
И Г Р А Ј У Вирџинија Гордана Ђурђевић Димић Леонард Александар Гајин Ванеса Гордана Јошић Гајин Нели Гордана Каменаровић Лаура Јована Стипић Ден Милан Ковачевић Кити Милица Грујичић |
Гђа Лац Јелена Антонијевић Рик Страхиња Миловац Клариса Тијана Максимовић Ричард Радоје Чупић Џулија Марија Меденица Мери Јована Мишковић Луис Страхиња Бојовић |
СЛОЖЕНА ИГРА ЦИТАТА И ПАРАЦИТАТА
О инсценацији прозе настале по мотивима литературе Вирџиније Вулф
Животна прича Вирџиније Вулф компликована је колико је сложена и њена литература. Уосталом, и њен одлазак с овог света, одлука да џепове свог дебелог капута напуни камењем и закорачи у речне брзаке, из којих ће њено тело бити извађено дванаест дана доцније, остао је загонетка коју није умањило ни писмо које је за собом оставила свом супругу Леонарду.
Представа Тајни дневник Вирџиније Вулф, коју Драма Српског народног позоришта нуди гледаоцима, свакако не представља покушај одгонетања мистерије живота и смрти ове списатељице која је својом литературом отворила (или макар само проширила) просторе у којима ће, мање или више, комотно наставити да обитава модерни роман, али и модерна уметност уопште. У тим просторима, показаће се, није увек једноставно снаћи се, а неки од путева које је својом прозом назначила Вирџинија Вулф довешће нас и до постмодерног сензибилитета у којем се еклектицистички преплићу и претапају различити мотиви и садржаји, различите теме и фрагменти.
Управо је из игре тим фрагментима, који су често у сваком погледу веома разнородни, настала и ова представа – узбудљива и напета, наглашено лирска и нежна – за коју смо уверени да по свему, а понајпре по теми, редитељском „рукопису“ Милене Павловић Чучиловић, виртуозности глумачког ансамбла, као и сценографско-костимографској чаролији Сташе Јамушаков, припада репертоару Српског народног позоришта.
Александар Милосављевић
О инсценацији прозе настале по мотивима литературе Вирџиније Вулф
Животна прича Вирџиније Вулф компликована је колико је сложена и њена литература. Уосталом, и њен одлазак с овог света, одлука да џепове свог дебелог капута напуни камењем и закорачи у речне брзаке, из којих ће њено тело бити извађено дванаест дана доцније, остао је загонетка коју није умањило ни писмо које је за собом оставила свом супругу Леонарду.
Представа Тајни дневник Вирџиније Вулф, коју Драма Српског народног позоришта нуди гледаоцима, свакако не представља покушај одгонетања мистерије живота и смрти ове списатељице која је својом литературом отворила (или макар само проширила) просторе у којима ће, мање или више, комотно наставити да обитава модерни роман, али и модерна уметност уопште. У тим просторима, показаће се, није увек једноставно снаћи се, а неки од путева које је својом прозом назначила Вирџинија Вулф довешће нас и до постмодерног сензибилитета у којем се еклектицистички преплићу и претапају различити мотиви и садржаји, различите теме и фрагменти.
Управо је из игре тим фрагментима, који су често у сваком погледу веома разнородни, настала и ова представа – узбудљива и напета, наглашено лирска и нежна – за коју смо уверени да по свему, а понајпре по теми, редитељском „рукопису“ Милене Павловић Чучиловић, виртуозности глумачког ансамбла, као и сценографско-костимографској чаролији Сташе Јамушаков, припада репертоару Српског народног позоришта.
Александар Милосављевић
ВИРЏИНИЈА ВУЛФ (1882-1941)
Рођена је у Лондону. Мајка јој је била позната лепотица Џулија Принсип, потомак Марије Антоанете и модел многим сликарима и раним фотографима. Вирџинијин отац сер Лесли Стивен био је аутор многих књига. Живели су на престижној адреси, у делу Лондона познатом као Кенсингтон, где су родитељи сами образовали младу Вирџинију, у кући пуној деце и из њихових претходних бракова, као и Вирџинијину рођену сестру и два брата. Породицу су стално посећивале и знамените личности из света литературе викторијанског периода, а не треба занемарити ни изузетно богату кућну библиотеку.
Изненадна мајчина смрт, у време кад је имала 13 година, допринела је првом од неколико Вирџинијиних нервних растројстава. После смрти оца имала је најозбиљнији напад, после кога је била накратко затворена у једној менталној установи. Биографи тврде да су и Вирџинија и њена сестра Ванеса биле жртве сексуалног узнемиравања од стране своје полубраће, те да је и то допринело њеним менталним проблемима, у које спадају и честе депресије и промене расположења, све до њеног самоубиства.
После смрти оца, Ванеса и брат Едријен су продали родитељску кућу и купили другу, у такође престижном крају, Блумсберију, близу Британског музеја и Краљевске академије за драмске уметности. Са групом колега писаца и пријатеља њеног брата са Кембриџа, Вирџинија је формирала такозвану Блумсбери групу, у којој су се водиле дуге дискусије међу интелектуалцима разних профила. Поред Вирџиније, најпознатији Блумбсберговци су били писац Е. М. Форстер и економиста Џон Мајнард Кејнс. О Блумсбери групи написана је читава библиотека књига, анализа и мемоара, чак иако се не рачунају литерарна остварења чланова групе. Пропагирали су пацифизам и толеранцију према различитим сексуалним опредељењима, што су примењивали и у пракси. Формално, Вирџинија је била удата за Леонарда Волфа, члана Блумсбери групе, али је дуго била у љубавној вези са песникињом и аристократкињом Витом Секвил Вест, чији је муж, дипломата и писац, Херолд Николсон, такође био бисексуалац, што је све описао њихов син у мемоарима ПОРТРЕТ ЈЕДНОГ БРАКА.
Након што је завршила последњи роман: ИЗМЕЂУ ЧИНОВА, Вирџинија је пала у депресију, што се појачало ваздушним нападима на Лондон, на почетку Другог светског рата. Извршила је самоубиство тако што је обукла тешки зимски капут, напунила џепове камењем и онда ушла у реку близу своје куће. Тело су јој нашли после двадесет дана. У писму остављеном за супруга захвалила му се на доброти и свему што јој је дао, али је осећала да тоне у лудило из кога више нема снаге да се извуче. Писмо је дивно у својој једноставности.
Квалитет њене прозе је у лиричности. Мада се у њеним романима ништа значајно не догађа, њихова снага је у перцептивној и рецептивној свести ликова, а никако не треба занемарити ни “стилску виртуозност, која, у садејству са лирицизмом ствара свет пребогат аудитивним и визуелним импресијама.” Књиге су јој преведене на више од 50 језика, а међу њеним преводиоцима су и Хорхе Луис Борхес и Маргерит Јурсенар.
Рођена је у Лондону. Мајка јој је била позната лепотица Џулија Принсип, потомак Марије Антоанете и модел многим сликарима и раним фотографима. Вирџинијин отац сер Лесли Стивен био је аутор многих књига. Живели су на престижној адреси, у делу Лондона познатом као Кенсингтон, где су родитељи сами образовали младу Вирџинију, у кући пуној деце и из њихових претходних бракова, као и Вирџинијину рођену сестру и два брата. Породицу су стално посећивале и знамените личности из света литературе викторијанског периода, а не треба занемарити ни изузетно богату кућну библиотеку.
Изненадна мајчина смрт, у време кад је имала 13 година, допринела је првом од неколико Вирџинијиних нервних растројстава. После смрти оца имала је најозбиљнији напад, после кога је била накратко затворена у једној менталној установи. Биографи тврде да су и Вирџинија и њена сестра Ванеса биле жртве сексуалног узнемиравања од стране своје полубраће, те да је и то допринело њеним менталним проблемима, у које спадају и честе депресије и промене расположења, све до њеног самоубиства.
После смрти оца, Ванеса и брат Едријен су продали родитељску кућу и купили другу, у такође престижном крају, Блумсберију, близу Британског музеја и Краљевске академије за драмске уметности. Са групом колега писаца и пријатеља њеног брата са Кембриџа, Вирџинија је формирала такозвану Блумсбери групу, у којој су се водиле дуге дискусије међу интелектуалцима разних профила. Поред Вирџиније, најпознатији Блумбсберговци су били писац Е. М. Форстер и економиста Џон Мајнард Кејнс. О Блумсбери групи написана је читава библиотека књига, анализа и мемоара, чак иако се не рачунају литерарна остварења чланова групе. Пропагирали су пацифизам и толеранцију према различитим сексуалним опредељењима, што су примењивали и у пракси. Формално, Вирџинија је била удата за Леонарда Волфа, члана Блумсбери групе, али је дуго била у љубавној вези са песникињом и аристократкињом Витом Секвил Вест, чији је муж, дипломата и писац, Херолд Николсон, такође био бисексуалац, што је све описао њихов син у мемоарима ПОРТРЕТ ЈЕДНОГ БРАКА.
Након што је завршила последњи роман: ИЗМЕЂУ ЧИНОВА, Вирџинија је пала у депресију, што се појачало ваздушним нападима на Лондон, на почетку Другог светског рата. Извршила је самоубиство тако што је обукла тешки зимски капут, напунила џепове камењем и онда ушла у реку близу своје куће. Тело су јој нашли после двадесет дана. У писму остављеном за супруга захвалила му се на доброти и свему што јој је дао, али је осећала да тоне у лудило из кога више нема снаге да се извуче. Писмо је дивно у својој једноставности.
Квалитет њене прозе је у лиричности. Мада се у њеним романима ништа значајно не догађа, њихова снага је у перцептивној и рецептивној свести ликова, а никако не треба занемарити ни “стилску виртуозност, која, у садејству са лирицизмом ствара свет пребогат аудитивним и визуелним импресијама.” Књиге су јој преведене на више од 50 језика, а међу њеним преводиоцима су и Хорхе Луис Борхес и Маргерит Јурсенар.
МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ ЧУЧИЛОВИЋ
Рођена 1972. у Београду. Завршила 1993. Факултет драмских уметности, одсек глума, у класи професора Арсе Јовановића. Од 1996. стални члан Београдског драмског позоришта. Остварила низ значајних улога на филму и у позоришту.
Филмови:
“Ми нисмо анђели” 1 и 2 Срђана Драгојевића
“Ундергроунд” Емира Кустурице
“Лепа села лепо горе” Срђана Драгојевића
“Држава мртвих” Живојина Павловића
“Дезертер” Живојина Павловића
Значајне представе у позоришту:
“Малограђани”, “Арсеник и старе чипке”, “Мишоловка”, “Брилијантин”, “Приватни животи”, “Мобилни”, “Човек је човек”, “Крила од олова”
Награде:
Награда за младу глумицу на Нишком фестивалу
Награда за младу глумицу на фестивалима у Вршцу и у Ужицу
2000. почиње да се бави позоришном режијом, као асистент режије у представи “Прљаве руке” Ж. П. Сартра, у режији Р. Миленковића.
Самосталне режије:
2000. “Пијаниста” А. Барико, БДП
2002. “Госпођица Јулија” Стриндберг, БДП
2004. “Троје” Џ. Барнс, БДП
2006. “Љубав итд” Џ. Барнс, БДП
2006. “Зла жена” Ј.С. Поповић, Краљевачко позориште
2007. “Пера Пан” В. Павловић, Позориште Пуж
2009. “Бар сам свој човек” И. Маројевић, БДП
2009. “Тајна једне лутке” В. Павловић, Позориште Пуж
Реч редитељке
“ВРЕМЕ СЕ УКИДА”
Представа Тајни дневник Вирџиније Вулф из позоришне визуре посматра Вирџинијин декадентни, узбудљиви и бурни живот. Један најобичнији дан гђе Вулф наизглед се може поредити са свакодневицом сваког од нас: она пише, шета поред реке, доручкује, расправља са супругом о књижевности, очекује сестру да јој дође у посету... А у ствари, непрекидно размишља о друштвеним конвенцијама, уметности, времену које неумитно тече, памћењу пуном мимикрије, слободи, животу и смрти. Она не може да се помири са чињеницом да њени најмилији нису више с њом. Трагични догађаји из њене прошлости је опседају, не дају јој да дише. Урања у своје рукописе, али ни тамо не налази сигурно уточиште. Њен црно-бели свет, на ивици лудила и генијалности, стварности и снова, радости и туге, љубави и мржње, саткан је од разноликих доживљаја ликова који су потекли како она сама каже: “из њене шоље чаја”. Преплићу јој се догађаји из литерарне фикције са стварношћу и она губи везу с реалним животом. Све више се идентификује с ликовима из романа и као подељена личност свакоме од њих дарује своје особине. Поистовећује се са тугом коју они носе, проживљава сваки њихов тренутак бурно и на крају завршава трагично: убијајући њих у роману, убија и саму себе...
Тајни дневник Вирџиније Вулф је комад испричан језиком постмодерне која је обележила наше време. Вирџиније Вулф, инспирисана својим животом, пише футуристички роман у коме лик чита књигу у чијој радњи и сам учествује. Тако се временска плетеница прошлости, садашњости и будућности плете пред гледаоцима као сведоцима. Вирџинија у свом дневнику каже: “Време се укида”.
Рођена 1972. у Београду. Завршила 1993. Факултет драмских уметности, одсек глума, у класи професора Арсе Јовановића. Од 1996. стални члан Београдског драмског позоришта. Остварила низ значајних улога на филму и у позоришту.
Филмови:
“Ми нисмо анђели” 1 и 2 Срђана Драгојевића
“Ундергроунд” Емира Кустурице
“Лепа села лепо горе” Срђана Драгојевића
“Држава мртвих” Живојина Павловића
“Дезертер” Живојина Павловића
Значајне представе у позоришту:
“Малограђани”, “Арсеник и старе чипке”, “Мишоловка”, “Брилијантин”, “Приватни животи”, “Мобилни”, “Човек је човек”, “Крила од олова”
Награде:
Награда за младу глумицу на Нишком фестивалу
Награда за младу глумицу на фестивалима у Вршцу и у Ужицу
2000. почиње да се бави позоришном режијом, као асистент режије у представи “Прљаве руке” Ж. П. Сартра, у режији Р. Миленковића.
Самосталне режије:
2000. “Пијаниста” А. Барико, БДП
2002. “Госпођица Јулија” Стриндберг, БДП
2004. “Троје” Џ. Барнс, БДП
2006. “Љубав итд” Џ. Барнс, БДП
2006. “Зла жена” Ј.С. Поповић, Краљевачко позориште
2007. “Пера Пан” В. Павловић, Позориште Пуж
2009. “Бар сам свој човек” И. Маројевић, БДП
2009. “Тајна једне лутке” В. Павловић, Позориште Пуж
Реч редитељке
“ВРЕМЕ СЕ УКИДА”
Представа Тајни дневник Вирџиније Вулф из позоришне визуре посматра Вирџинијин декадентни, узбудљиви и бурни живот. Један најобичнији дан гђе Вулф наизглед се може поредити са свакодневицом сваког од нас: она пише, шета поред реке, доручкује, расправља са супругом о књижевности, очекује сестру да јој дође у посету... А у ствари, непрекидно размишља о друштвеним конвенцијама, уметности, времену које неумитно тече, памћењу пуном мимикрије, слободи, животу и смрти. Она не може да се помири са чињеницом да њени најмилији нису више с њом. Трагични догађаји из њене прошлости је опседају, не дају јој да дише. Урања у своје рукописе, али ни тамо не налази сигурно уточиште. Њен црно-бели свет, на ивици лудила и генијалности, стварности и снова, радости и туге, љубави и мржње, саткан је од разноликих доживљаја ликова који су потекли како она сама каже: “из њене шоље чаја”. Преплићу јој се догађаји из литерарне фикције са стварношћу и она губи везу с реалним животом. Све више се идентификује с ликовима из романа и као подељена личност свакоме од њих дарује своје особине. Поистовећује се са тугом коју они носе, проживљава сваки њихов тренутак бурно и на крају завршава трагично: убијајући њих у роману, убија и саму себе...
Тајни дневник Вирџиније Вулф је комад испричан језиком постмодерне која је обележила наше време. Вирџиније Вулф, инспирисана својим животом, пише футуристички роман у коме лик чита књигу у чијој радњи и сам учествује. Тако се временска плетеница прошлости, садашњости и будућности плете пред гледаоцима као сведоцима. Вирџинија у свом дневнику каже: “Време се укида”.
Милена Павловић Чучиловић
Две речи драматурга:
КОЛЕГА ЖИКА И ЊЕГОВА ЋЕРКА
1.
Опште је познато да ја нисам љубитељ седења на пробама. Одмах ми се јаве психофизиолошки проблеми, кочим се, почне нешто да ме боли, нешто друго или то исто да ме несносно сврби и све тако. А на пробама ове представе у режији Милене Павловић дешава се потпуно супротно: седео бих колико год да проба траје и онда ми је жао кад се заврши. Тако се ту направи једна мисаоно богата атмосфера што наводи на контемплацију о вечитим темама… Не сумњам да ће и резултат, то јест представа, бити подстрек за размишљање, активност која није нарочито популарна у овом нашем времену али се ваљда нађе још понеко коме то није потпуно страно.
2.
Кад сам имао четири године, убеде моју мајку да би мени требало да се изваде крајници. У тим временима здравствена заштита је била на примитивном нивоу (ах, како је то данас другачије!) и та релативно једноставна операција је била изузетно трауматично искуство, па се наш кућни пријатељ, Живојин-Жика Павловић, понудио да ме из амбуланте носи кући, јер моја мајка то није могла сама. С обзиром да нисам једно време могао да говорим, изражавао сам се цртањем, па је Жика, дипломирани сликар, да ме онако уцвељеног одобровољи, хвалио те моје “радове” и прозвао ме “колега”. Три године касније ето Жике на Тари, да обиђе мене и моју бабу у добровољном изгнанству, а мене деца, зато што сам се глупо излануо шта намеравам да будем кад порастем, прозвала “Бранко-писац”. Чује то Жика, па каже: “опет смо колеге, ето и ја нешто пискарам”. Ипак ми је за успомену оставио један акварел, направљен ту, на лицу места.
Прошло је ваљда пет година, добијем награду за неки сценарио на задату тему и препоруку да се то сними. Одем до Жике да видим има ли он идеју како то да урадим. Жика ме је упутио на праву адресу али није вредело. Мој кратки филм никад није снимљен, јер је идеју подржавао 15-годишњи Срђан Карановић али се успротивио његов вршњак Дејан Караклајић, а ја сам имао само 13 година, па су ме, као клинца, лако откачили. Да сада не ређам све наше сусрете, укључујући и оне на студентским “немирима”, само да напоменем да је за омладински лист СУСРЕТ Жика дао један интервју тада млађахном Богдану Тирнанићу. Дивне ствари је ту рекао колега Жика, а мени су се урезали у памћење ставови да су “револуције резултат биолошке нужности” и да “бирократе и политичари мисле да се друштвени процеси одигравају међу њима, а не у народу”. Наравно да се политичарима и бирократама тај интервју уопште није допао. Допало се мени, па сам то цитирао у једној својој раној драми, па се онда допало и гледаоцима. А у другој драми сам цитирао опсервације о буђењу пролећа и како то утиче на еротске маштарије у једној релативно конзервативној средини, које је Жика послао мом оцу у писму, а ја то нашао на тавану наше куће. Отишао сам да га питам је ли у реду да то користим, а он ме загрлио и скоро се расплакао од ганућа: “Колега, па то је дивно да гледаоци тако реагују, а ја се још секирао што то нико није успео да прочита, (СУСРЕТ су били забранили) а твом оцу сам писао кад је био тешко болестан (једно време су се мој отац и Жика лечили од туберкулозе на Голнику, у Словенији, тамо су се, колико знам и упознали) и знао сам чиме најбоље да му дам вољу да се избори са болешћу и врати се у Београд”. И био је у праву.
КОЛЕГА ЖИКА И ЊЕГОВА ЋЕРКА
1.
Опште је познато да ја нисам љубитељ седења на пробама. Одмах ми се јаве психофизиолошки проблеми, кочим се, почне нешто да ме боли, нешто друго или то исто да ме несносно сврби и све тако. А на пробама ове представе у режији Милене Павловић дешава се потпуно супротно: седео бих колико год да проба траје и онда ми је жао кад се заврши. Тако се ту направи једна мисаоно богата атмосфера што наводи на контемплацију о вечитим темама… Не сумњам да ће и резултат, то јест представа, бити подстрек за размишљање, активност која није нарочито популарна у овом нашем времену али се ваљда нађе још понеко коме то није потпуно страно.
2.
Кад сам имао четири године, убеде моју мајку да би мени требало да се изваде крајници. У тим временима здравствена заштита је била на примитивном нивоу (ах, како је то данас другачије!) и та релативно једноставна операција је била изузетно трауматично искуство, па се наш кућни пријатељ, Живојин-Жика Павловић, понудио да ме из амбуланте носи кући, јер моја мајка то није могла сама. С обзиром да нисам једно време могао да говорим, изражавао сам се цртањем, па је Жика, дипломирани сликар, да ме онако уцвељеног одобровољи, хвалио те моје “радове” и прозвао ме “колега”. Три године касније ето Жике на Тари, да обиђе мене и моју бабу у добровољном изгнанству, а мене деца, зато што сам се глупо излануо шта намеравам да будем кад порастем, прозвала “Бранко-писац”. Чује то Жика, па каже: “опет смо колеге, ето и ја нешто пискарам”. Ипак ми је за успомену оставио један акварел, направљен ту, на лицу места.
Прошло је ваљда пет година, добијем награду за неки сценарио на задату тему и препоруку да се то сними. Одем до Жике да видим има ли он идеју како то да урадим. Жика ме је упутио на праву адресу али није вредело. Мој кратки филм никад није снимљен, јер је идеју подржавао 15-годишњи Срђан Карановић али се успротивио његов вршњак Дејан Караклајић, а ја сам имао само 13 година, па су ме, као клинца, лако откачили. Да сада не ређам све наше сусрете, укључујући и оне на студентским “немирима”, само да напоменем да је за омладински лист СУСРЕТ Жика дао један интервју тада млађахном Богдану Тирнанићу. Дивне ствари је ту рекао колега Жика, а мени су се урезали у памћење ставови да су “револуције резултат биолошке нужности” и да “бирократе и политичари мисле да се друштвени процеси одигравају међу њима, а не у народу”. Наравно да се политичарима и бирократама тај интервју уопште није допао. Допало се мени, па сам то цитирао у једној својој раној драми, па се онда допало и гледаоцима. А у другој драми сам цитирао опсервације о буђењу пролећа и како то утиче на еротске маштарије у једној релативно конзервативној средини, које је Жика послао мом оцу у писму, а ја то нашао на тавану наше куће. Отишао сам да га питам је ли у реду да то користим, а он ме загрлио и скоро се расплакао од ганућа: “Колега, па то је дивно да гледаоци тако реагују, а ја се још секирао што то нико није успео да прочита, (СУСРЕТ су били забранили) а твом оцу сам писао кад је био тешко болестан (једно време су се мој отац и Жика лечили од туберкулозе на Голнику, у Словенији, тамо су се, колико знам и упознали) и знао сам чиме најбоље да му дам вољу да се избори са болешћу и врати се у Београд”. И био је у праву.
Бранко Димитријевић
СТАША ЈАМУШАКОВ
сценографкиња и костимографкиња
Рођена у Бачкој Паланци 1972. Дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду.
Реализоване сценографије:
Ј. С. Поповић, Зла жена, режија: Милена Павловић, Краљевачко позориште, 2006.
Ђ. Милосављевић, Гола вера, режија: Александра Ковачевић, НУЦК Антон Панов, Струмица, 2007.
М. Мицевска, Софијина слика, режија: Александра Ковачевић, МНТ Скопље, 2008.
Костимографска остварења:
К. Варга Бацкстаге, режија: Жанко Томић, Позориште младих, Нови Сад, 2007.
Р. Рисојевић Божићна прича – Христово рођење, режија: Лука Кецман, Позориште младих, Нови Сад, 2007.
КНКНПНКН, режија: Жанко Томић, БЕЛЕФ 2008.
И. Маројевић, Бар сам свој човек, режија: Милена Павловић, Београдско драмско позориште, 2009.
сценографкиња и костимографкиња
Рођена у Бачкој Паланци 1972. Дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду.
Реализоване сценографије:
Ј. С. Поповић, Зла жена, режија: Милена Павловић, Краљевачко позориште, 2006.
Ђ. Милосављевић, Гола вера, режија: Александра Ковачевић, НУЦК Антон Панов, Струмица, 2007.
М. Мицевска, Софијина слика, режија: Александра Ковачевић, МНТ Скопље, 2008.
Костимографска остварења:
К. Варга Бацкстаге, режија: Жанко Томић, Позориште младих, Нови Сад, 2007.
Р. Рисојевић Божићна прича – Христово рођење, режија: Лука Кецман, Позориште младих, Нови Сад, 2007.
КНКНПНКН, режија: Жанко Томић, БЕЛЕФ 2008.
И. Маројевић, Бар сам свој човек, режија: Милена Павловић, Београдско драмско позориште, 2009.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411