Милош Црњански
С Е О Б Е
Драматизација и режија: ВИДА ОГЊЕНОВИЋ
Сценограф: МИОДРАГ ТАБАЧКИ
Костимограф: ЉИЉАНА ДРАГОВИЋ
Композитор: ЗОРАН ЕРИЋ
Драматурзи: СВЕТИСЛАВ ЈОВАНОВ и БРАНКО ДИМИТРИЈЕВИЋ
Кореограф: ИСТА СТЕПАНОВ ПАВЛОВИЋ
Лектор: ДЕЈАН СРЕДОЈЕВИЋ
ИГРАЈУ:
Вук Исакович, мајор, командант Славонско-подунавског пука: БРАНИСЛАВ ЛЕЧИЋ
Павле Исакович Влкович, капетан прве класе у Славонско-подунавском пуку: НЕБОЈША ДУГАЛИЋ
Трифун Исакович, мајор у Славонско-подунавском пуку: ПРЕДРАГ МОМЧИЛОВИЋ
Ђурђе Исакович, мајор у Славонско-подунавском пуку: НЕНАД ПЕЋИНАР
Петар Исакович, прве класе лајтнант у Славонско-подунавском пуку: ЈУГОСЛАВ КРАЈНОВ
Варвара, супруга Петра Исаковича: САЊА РИСТИЋ КРАЈНОВ
Кумрија, супруга Трифуна Исаковича: АЛЕКСАНДРА ПЛЕСКОЊИЋ
Ана, супруга Ђурђа Исаковича: ЈОВАНА БАЛАШЕВИЋ
Катинка, покојна супруга Павла Исаковича: ЈОВАНА МИШКОВИЋ
Фелдмаршал Енгелсхофен, „српска мајка“: МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ
Гарсули, бечки депутат: ИГОР ПАВЛОВИЋ
Терцини, корнет кирасирског пука грога Сербелони: ДРАГАН КОЈИЋ
Аркадије, посилни Вука Исаковича: МИРОСЛАВ ФАБРИ
Капетан Антоновић, капетан у Славонско-подунавском пуку: МАРКО САВИЋ
Симеон Пишчевић, капетан у Славонско-подунавском пуку: МИЛОВАН ФИЛИПОВИЋ
Трива Зекович, војник који неће да постане паор: ИВАН ЂУРИЋ
Ђинђа, Зековичева супруга, а потом удовица: ЈОВАНА СТИПИЋ
Меанџић, војник: НЕБОЈША САВИЋ
Секула, звонар: ЕРВИН ХАЏИМУРТЕЗИЋ
Трандафил, трговац пештански: ДРАГОМИР ПЕШИЋ
Фемка, Трандафилова супруга: ГОРДАНА КАМЕНАРОВИЋ
Барон Јохан Леополд фон Беренклау: МИЛАН ШМИТ
Јохан Божич, мајор: РАДОЈЕ ЧУПИЋ
Евдокија, мајорова супруга: ИСИДОРА МИНИЋ
Текла, мајорова кћи: МАРИЈА МЕДЕНИЦА
Кир Анастас Агагијанијан, ухода, сен, мисао, примисао, сан, досетка, снова и јаве тумач,
службеник у руском посланству у Бечу: АЛЕКСАНДАР ГАЈИН
Гђа Хумел, најчистији сопрано у Бечу, штићеница грофа Дурако, иначе лорфа: ЉУБИЦА РАКИЋ
Волков, секретар руске амбасаде у Бечу: АЛЕКСАНДАР ЂУРИЦА
Гроф Кајзерлинг, руски посланик у Бечу: ЗОРАН БОГДАНОВ
Вишњевски, шеф руске мисије у Токају: РАТКО РАДИВОЈЕВИЋ
Јулијана, супруга Вишњевског: САЊА МИКИТИШИН
Дунда, свастика Вишњевског: ВИШЊА ОБРАДОВИЋ
Генерал Иван Иванович Костјурин, командант Кијевског пука: МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ
Живан Шевич, ђенерал, доцније секундмајор Кијевског пука: МИЛОРАД КАПОР
Капетан Малахов, капетан у Кијевском пуку: ЗОРАН БОГДАНОВ
Гроф Воронцов, министар Двора: МИРОСЛАВ ФАБРИ
Елисавета Петровна, „царица Росијска“: ГОРДАНА ЂУРЂЕВИЋ ДИМИЋ
Дадиља: Анка Поповић
Служавка: Тијана Милованов
Служавка: Биљана Степанов
Лакеј: Сања Ђурић
Вук Исакович, мајор, командант Славонско-подунавског пука: БРАНИСЛАВ ЛЕЧИЋ
Павле Исакович Влкович, капетан прве класе у Славонско-подунавском пуку: НЕБОЈША ДУГАЛИЋ
Трифун Исакович, мајор у Славонско-подунавском пуку: ПРЕДРАГ МОМЧИЛОВИЋ
Ђурђе Исакович, мајор у Славонско-подунавском пуку: НЕНАД ПЕЋИНАР
Петар Исакович, прве класе лајтнант у Славонско-подунавском пуку: ЈУГОСЛАВ КРАЈНОВ
Варвара, супруга Петра Исаковича: САЊА РИСТИЋ КРАЈНОВ
Кумрија, супруга Трифуна Исаковича: АЛЕКСАНДРА ПЛЕСКОЊИЋ
Ана, супруга Ђурђа Исаковича: ЈОВАНА БАЛАШЕВИЋ
Катинка, покојна супруга Павла Исаковича: ЈОВАНА МИШКОВИЋ
Фелдмаршал Енгелсхофен, „српска мајка“: МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ
Гарсули, бечки депутат: ИГОР ПАВЛОВИЋ
Терцини, корнет кирасирског пука грога Сербелони: ДРАГАН КОЈИЋ
Аркадије, посилни Вука Исаковича: МИРОСЛАВ ФАБРИ
Капетан Антоновић, капетан у Славонско-подунавском пуку: МАРКО САВИЋ
Симеон Пишчевић, капетан у Славонско-подунавском пуку: МИЛОВАН ФИЛИПОВИЋ
Трива Зекович, војник који неће да постане паор: ИВАН ЂУРИЋ
Ђинђа, Зековичева супруга, а потом удовица: ЈОВАНА СТИПИЋ
Меанџић, војник: НЕБОЈША САВИЋ
Секула, звонар: ЕРВИН ХАЏИМУРТЕЗИЋ
Трандафил, трговац пештански: ДРАГОМИР ПЕШИЋ
Фемка, Трандафилова супруга: ГОРДАНА КАМЕНАРОВИЋ
Барон Јохан Леополд фон Беренклау: МИЛАН ШМИТ
Јохан Божич, мајор: РАДОЈЕ ЧУПИЋ
Евдокија, мајорова супруга: ИСИДОРА МИНИЋ
Текла, мајорова кћи: МАРИЈА МЕДЕНИЦА
Кир Анастас Агагијанијан, ухода, сен, мисао, примисао, сан, досетка, снова и јаве тумач,
службеник у руском посланству у Бечу: АЛЕКСАНДАР ГАЈИН
Гђа Хумел, најчистији сопрано у Бечу, штићеница грофа Дурако, иначе лорфа: ЉУБИЦА РАКИЋ
Волков, секретар руске амбасаде у Бечу: АЛЕКСАНДАР ЂУРИЦА
Гроф Кајзерлинг, руски посланик у Бечу: ЗОРАН БОГДАНОВ
Вишњевски, шеф руске мисије у Токају: РАТКО РАДИВОЈЕВИЋ
Јулијана, супруга Вишњевског: САЊА МИКИТИШИН
Дунда, свастика Вишњевског: ВИШЊА ОБРАДОВИЋ
Генерал Иван Иванович Костјурин, командант Кијевског пука: МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ
Живан Шевич, ђенерал, доцније секундмајор Кијевског пука: МИЛОРАД КАПОР
Капетан Малахов, капетан у Кијевском пуку: ЗОРАН БОГДАНОВ
Гроф Воронцов, министар Двора: МИРОСЛАВ ФАБРИ
Елисавета Петровна, „царица Росијска“: ГОРДАНА ЂУРЂЕВИЋ ДИМИЋ
Дадиља: Анка Поповић
Служавка: Тијана Милованов
Служавка: Биљана Степанов
Лакеј: Сања Ђурић
Официри, војници, стражари, профози, даме на балу, старице, деца, свештеници, народ:
Синиша Двизац, Радица Календер, Зоран Ковач, Момир Ћириловић, Борислав Шушковић, Раде Рапић, Бранислав Рапић, Предраг Ждеро, Слободан Крунић, Милан Петковић, Бранислав Ћеран, Драган Стојановић, Брајан Шварц, Немања Милојевић, Славиша Амиџић, Стеван Хемун, Славенко Ступић, Золтан Бешењи, Огњен Ивановић, Аљоша Грбовић, Марко Глишић, Алекса Поповић, Ивана Мазалица, Ања Крајнов, Матеја Карделис, Марко Ристић, Леонтина Гојковић, Калина Кузманов, Катарина Кузманов, Петра Теобалдели, Драган Рис, Драган Шушњар, Срђан Стојковић.
Балетски играчи: Горан Стојадиновић, Никола Томовић, Павле Жижић и Мирослав Стојиљковић.
Оркестар: Мирослав Тубић, бас, Бранко Сентиланац, бас прим, Бранислав Тубић, контрабас, Бојан Милинковић, гајде.
Асистент сценографа: Жељко Пишкорић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Оперативни асистент сценографа: Нада Даниловац
Асистент композитора/корепетитор: Милан Алексић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Душан Јовановић
Продуценткиња: Елизабета Фабри
Инспицијенти: Владимир Савин и Снежана Радованов Кузманов
Суфлер: Срђан Стојновић
У представи је коришћена музика В.А. Моцарта, Ј.Ј. Фукса, Д. Бортињанског и Морфидиса Нисиса, а певају се и свирају и старе српске народне и грађанске песме преузете из збирке Тихомира Вујичића. Избор музике сачинили су Вида Огњеновић, Милан Алексић и Зоран Ерић.
Премијера: 24. новембар 2011, сцена "Пера Добриновић"
Синиша Двизац, Радица Календер, Зоран Ковач, Момир Ћириловић, Борислав Шушковић, Раде Рапић, Бранислав Рапић, Предраг Ждеро, Слободан Крунић, Милан Петковић, Бранислав Ћеран, Драган Стојановић, Брајан Шварц, Немања Милојевић, Славиша Амиџић, Стеван Хемун, Славенко Ступић, Золтан Бешењи, Огњен Ивановић, Аљоша Грбовић, Марко Глишић, Алекса Поповић, Ивана Мазалица, Ања Крајнов, Матеја Карделис, Марко Ристић, Леонтина Гојковић, Калина Кузманов, Катарина Кузманов, Петра Теобалдели, Драган Рис, Драган Шушњар, Срђан Стојковић.
Балетски играчи: Горан Стојадиновић, Никола Томовић, Павле Жижић и Мирослав Стојиљковић.
Оркестар: Мирослав Тубић, бас, Бранко Сентиланац, бас прим, Бранислав Тубић, контрабас, Бојан Милинковић, гајде.
Асистент сценографа: Жељко Пишкорић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Оперативни асистент сценографа: Нада Даниловац
Асистент композитора/корепетитор: Милан Алексић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Душан Јовановић
Продуценткиња: Елизабета Фабри
Инспицијенти: Владимир Савин и Снежана Радованов Кузманов
Суфлер: Срђан Стојновић
У представи је коришћена музика В.А. Моцарта, Ј.Ј. Фукса, Д. Бортињанског и Морфидиса Нисиса, а певају се и свирају и старе српске народне и грађанске песме преузете из збирке Тихомира Вујичића. Избор музике сачинили су Вида Огњеновић, Милан Алексић и Зоран Ерић.
Премијера: 24. новембар 2011, сцена "Пера Добриновић"
О АУТОРУ
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ  Фотографија Милоша Црњанског за време његове службе у аустроугарској војсци |
Рођен је 26. октобра 1893. у Чонграду, у Аустроугарској (данас Мађарска), у осиромашеној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник, а мајка, Марија рођена Вујић била је родом из Панчева. Црњански је од 1896. одрастао у Темишвару, у патријархалној родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу. Читав живот Милоша Црњанског протекао је у знаку сеоба али и вртоглавица раскоши, горчине немаштине и изазова снобизма и боемштине. Учио је гимназију у Темишвару, а очева смрт у петом разреду била му је подстицај да од осредњег постане један од најбољих ђака. 1908. објављује прву песму Судба, у сомборском дечјем листу „Голуб“. 1912. у сарајевској „Босанској вили“ штампана је његова песма У почетку беше сјај. 1913. у Бечу уписује студије медицине, које никада неће завршити. 1914. након Сарајевског атентата, ухапшен је и затим мобилисан и послат на „кланицу“ у Галицији, где је рањен. После лечења у болници у Кракову, радио је у једној манастирској болници у Бечу, а затим као телефониста у Сегедину. "... Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања" – то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански. 1917. враћен је у војску и прекомандован у Коморан и Острогон. 1918. у Бечу уписује Експортну академију. 1919. након краћег боравка у Загребу, долази у Београд и уписује се на Универзитет где студира књижевност и уређује лист „Дан“. Црњански отада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку, у разорену домовину, уморан и резигниран. "У великом хаосу рата – говорио је млади песник –био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће". И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и пољуљане у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата. |
| Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: "Као нека секта, после толиког времена, док је уметност значила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити... Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност... лирика постаје страсна исповест нове вере." Потпуно новим стихом и са пуно емоционалне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном веку“ који је обећаван човечанству. Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат. 1920. упознаје се са чувеном београдском лепотицом Видом Ружић са којом ће се годину дана касније и венчати. 1921. са Видом одлази у Париз и у Бретању, а у повратку путује по Италији. 1922. је наставник у панчевачкој гимназији, а исте године стиче диплому на Филозофском факултету у Београду. Између 1923. и 1926. професор је гимназије у Београду и сарадник угледног листа „Политика“. Истовремено, издаје Антологију кинеске лирике и новинар је у листу „Време“. 1927. у „Српском књижевном гласнику“ излазе први наставци његовог романа Сеобе. 1928 – 1929. је аташе за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. 1930. за роман Сеобе добија награду Српске академије наука. Следећих година путује бродом по Средоземљу и извештава из Шпаније. Између 1935. и 1941. ради у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона, августа 1941, одлази у Лондон. Као противник комунистичког режима остаје у Лондону и живи у емиграцији, где ради разне послове. Књиговођа је обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разноси књиге фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, док његова супруга шије лутке и хаљине за робну кућу Херодс. Црњански успут стиче диплому Лондонског универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство. Милош Црњански је у Лондону био члан међународног ПЕН-клуба који му обезбеђује да се на машини откуцају његови романи. 1951. узима британско држављанство. 1965. враћа се у Југославију. Испрва станује у београдском хотелу „Ексцелзиор“ у близини Скупштине. У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао"као кроз сузе људски смех". У стиховима посвећеним Београду он је потресно и надахнуто изразио своја осећања повратника са дуге животне одисеје: У теби нема бесмисла и смрти Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге. А кад дође час, да ми се срце старо стиша, Твој ће багрем пасти на ме као киша. (Ламент над Београдом) 1977. умире у Београду. Сахрањен је у Алеји великана. |
О РЕДИТЕЉУ
ВИДА ОГЊЕНОВИЋ |
Рођена је у Дубочкама поред Никшића. Основну школу завршила је у Врбасу, а гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирала је на Катедри за општу књижевност на Филолошком факултету у Београду 1963. и на Одсеку за режију београдске Академије за позориште, филм и телевизију 1965. Постдипломске студије је започела у Паризу на Сорбони, као стипендиста Владе Француске, а магистарски рад из теорије и праксе одбранила је на Универзитету у Минесоти, САД, 1972, као стипендиста Фулбрајтове фондације. Од 1974. до 1979. радила је као асистент на ФДУ у Београду. За директора Драме Народног позоришта у Београду изабрана је 1977, а по истеку четворогодишњег мандата, остала је у ангажману као стални редитељ. Као професор по позиву, предавала је на универзитетима у Лос Анђелесу (УЦЛА), Чикагу, а у неколико махова, као гост предавач, обишла све веће универзитете САД (1985, 1991, 1997. и 1999). Била је редовни професор Академије уметности у Новом Саду. Две године (1992, 1993) је била селектор Стеријиног позорја. Главни уредник часописа „Сцена“ била је у периоду од 1995. до 2002. Њен редитељски опус чини близу стотину позоришних, као и велики број телевизијских и радио режија, од којих многе по сопственим текстовима. Написала је велики број драма, које су доживеле више поставки и бројна извођења. Као редитељ гостовала је у многим позориштима широм бивше Југославије (Црна Гора, Словенија, Хрватска), а радила је и изван наше земље. Објавила је четири књиге прозе: збирке приповедака Отровно млеко маслачка, (Просвета, Београд, 1994) и Стари сат („Просвета“, Београд, 1996), Најлепше приче Виде Огњеновић („Просвета“, Београд, 2001), роман Кућа мртвих мириса („Просвета“, Београд, 1995) и седам књига драма: Меланхоличне драме (СКЗ, Београд, 1991), Девојка модре косе („Арс драматика“, Београд, 1994), Сетне комедије (СКЗ, Београд, 1994), Милева Ајнштајн, као и сабране драме у три књиге Драме I, II, III („Стубови културе“, 2000, 2001, 2002). |
| Приповетке Виде Огњеновић смештене су у конкретно, историјско место, са препознатљивим временом и људима. Место су Сремски Карловци, значајни културни и духовни центар српскога народа, а време је друга половина 19. и прва 20. века, време у којем су Карловци доживели и процват и пропадање. У српску приповетку она на велика врата уводи свет руинираних и готово заборављених Сремских Карловаца, у којем су поред Срба, нашли уточиште и Немци, Јевреји, Мађари, Руси... Добитница је многих значајних награда за књижевни и позоришни рад. Измећу осталих, добила је Награду „Просвете“ за књигу године (1994), Андрићеву награду за приповетку (1995), као и награде: „Бранко Ћопић“ за прозу (1996), „Лаза Костић“ за роман (1996), „Паја Марковић Адамов“ за прозу (1997), „Рамонда сербика“ (1998), „Стефан Митров Љубиша“ (1999), „Јоаким Вујић“ (2001), „Карољ Сирмаи“, „Тодор Манојловић“... Вида Огњеновић има и неколико Стеријиних награда: 1984. за драматизацију мемоарске прозе Гојка Николиша (Коријен, стабло и епилог); 1991. за текст савремене драме Је ли било кнежеве вечере и награду Округлог стола критике СП за истоимену представу; 2001. за текст и режију драме Јегоров пут, представа је добила и Стеријину награду, као и награду Округлог стола критике. Проза и драме Виде Огњеновић превођене су на енглески, мађарски, македонски, немачки, француски, чешки, пољски, бугарски... Вида Огњеновић је председница српског ПЕН-а и амбасадор Србије у Данској. |
РЕЧ ДРАМАТУРГА
 Светислав Јованов |
Павле Исакович (Волкович) чезне да стигне у Русију, да скине са душе окове туђинске, ћифтинске, приземне – речју, пешадијске – стварности. За такав подухват, коњички капетан ишчезле војске (из ишчезле земље) нема никакво рационално (политичко, економско, статусно нити национално) оправдање – осим неизмерне чежње да се буде негде другде, да се буде Онај Други. Капетан Славонско-подунавског пука се пред глобалним, равнодушно виртуелним екраном данашњице отеловљује као припадник велике породице литерарних самоизгнаника двадесетог столећа: хиперосетљивог Свана, горког Даблинца Дедалуса, у сањарије о болести загледаног Ханса Касторпа – али и Артоовог Хелиогабала, Брехтовог Галилеја, Бекетових кловнова из Краја партије... |
Поврх тога, све извеснији и све болнији раскорак између стварне и сањане “Росије” разоткрива синовца Вука Исаковича и као изданак велике, смртоносне романтичарске метафоре о јуначкој смрти у седлу, исказане у Егмонту или Клајстовом Принцу од Хомбурга: попут њих, и за Павла Исаковича прелазак у “пехоту” (пешадију), макар она била и под заставом “славјанске Росије”, значи срозавање сна/чежње у блато баналности и новог таворења. Тако питање смера (само)изгнанства – без обзира на мамце војничке славе и утеху “једноверја” – постаје споредно: као и за оног првог Уликса, то јест (Хомеровог) Одисеја, који је крстарио пучином “модром попут вина”, за Павла преостаје тек питање-вапај: “Кирка, ко ће ме на том путу онамо водит?” Водич у самоизгнанство – улога коју су код Хомера само формално обављали богови, а код Дантеа песник – јунаку модерних времена није више додељена. Отуда, како Вида Огњеновић маестрално увиђа, такву улогу може преузети само мртва љубав, сенка или симулакрум чежње – Катинка. И управо захваљујући тој илузији Пенелопе – што уједно фигурира и као богиња чежње, сан о Другом – Павле Исакович Волкович се, на странпутицама које, уместо вински модрог мора, разастиру врлетни Карпати и испошћена степа, уобличава, двоструким обртом, као обновљено исконска одисејска образина – као Оутис, то јест Нико. Светислав Јованов
|
 Бранко Димитријевић |
ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ СЕОБА Роман Сеобе догађа се средином 18. века, века који је назван век просветљености, философије која је истицала разум изнад осећања и нагона, што ће кулминирати Француском и Америчком револуцијом и истицањем једнакости свих пред законом и рађањем појма људских права, где се мислило на право појединаца у односу на институције државе, без обзира да ли се ради о монархији или републици. Али, наравно, у време саме радње романа, у Европи су постојале само монархије. Крајеви у којима су у то време живели Срби били су под утицајем четири велике силе, Отоманске империје, Аустрије, Русије и, донекле, Прусије. Турска је била на силазној путањи и није више представљала опасност за Европу, али је и даље била врло присутна у крајевима Балканског полуострва у којима је живела већина Срба. У Прусији је године 1740. на власт дошао Фридрих Велики. У Аустрији је исте године на власт дошла Марија Терезија, јер њен отац није имао мушке деце. Прусија је одмах узела Шлезију и настали су ратови за преузимање Аустријских територија. Пруска и Француска су искористиле повод, долазак жене на престо у Аустрији, да покушају да од Аустрије отму територије. На страну Аустрије стали су Холандија и Енглеска, као и краљевство Сардиније и Саксоније, док су се Француској и Пруској придружили Баварци, као и Шпанија. Овај се рат завршио миром у Екслашапелу (Aix-la-Chapelle) године 1748, где је Аустрија признала да Прусија има право на Шлезију, али се ништа суштински није променило и остало је да неки будући ратови покушају да промене статус кво. |
А у Русији, у време радње Сеоба, на власти је Јелисавета Петровна, кћерка Петра Великог и царица у време чије власти ће се установити Универзитет „Ломоносов“ у Москви и Уметничка академија у Петерсбургу, а биће изграђене и бројне палате које је пројектовао Бартоломео Растрели у стилу касног барока. Јелисавета је била омиљена у народу, јер није наређивала погубљења и није дозвољавала Немцима да буду саветници у влади Русије. Петар Велики је имао намеру да уда Јелисавету за неког од принчева са већих дворова европских, али судбина није била наклоњена таквим плановима. Била је бистра као дете, говорила је четири језика, добро је плесала и јахала, све што се очекивало од девојке њеног статуса. Била је и лепа. Али како је после смрти Петра Великог на престо дошла његова синовица Ана, Јелисавета није могла да се уда за неког од европских принчева јер би то било сматрано увредом за Ану, која је у време доласка на престо већ била удовица. Ана ја намеравала да је наследи њен нећак Иван, али како је он био беба у време кад је она умрла, Јелисавета је постала царица. Није се никада удала, а имала је бројне љубавнике, углавном из нижих сталежа. Најдуже је остала са украјинским сељаком Алексејем Разумовским који је лепо певао и од кога је направила грофа. Јелисавета је од оца научила да јој је помоћ војске неопходна и често је посећивала регименте и била кума деци официра. Она се и попела на престо захваљујући Преображенском пуку. Растерала је онда омражене немачке саветнике. У прво време замерано јој је што јој је дуго требало да донесе одлуке. Али гледано из друге перспективе, било је то често мудро од ње, јер је живела у тешким временима, кад би исхитрене одлуке могле бити кобне. У сваком случају, својом владавином Јелисавета је у већој мери олакшала посао својој наследници Катарини Другој. У спољној политици створила је алијансу са Аустријом у Енглеском. И тако, у време кад се догађају Сеобе, на трону Аустрије имамо жену, Марију Терезију, а на руском такође жену, Јелисавету Петровну, обе врло способне владарке. У то време Срби немају своју државу. После Велике сеобе, добар број Срба населио се у Војводини. Аустрија у току 18. века у неколико наврата прави војне покрете ка југу на уштрб Отоманске империје, у пар наврата држи Београд по неколико година, али га на крају ипак предаје Турцима. Срби су растргнути између верности Аустрији која је и близу и са којом се може рационално рачунати на конкретну добробит у случају да се интереси поклопе, и емотивног ослањања на Русију, која је далеко, али за коју их везују верске и културне сличности и везе. Али све то је далеки осамнаести век. Данас таквих и сличних дилема више нема. Бранко Димитријевић |
Вида Огњеновић:
Ахасверски зов новог почетка
(Или: Прича о утопијском заносу и неумитности буђења)
Четврт века је прошло од праизвођења ваших „Сеоба“. Контекст и време су се отада променили, али „Сеобе“/ сеобе нас се још тичу. Шта је то универзално у том делу што га чини вечно актуелним?
– Мајсторски, у слојевитој прози, опеван утопијски, номадски, нагон за даљином, за непознатим местом о којем вечно маштамо и упркос свим разочарењима о којима знамо, тако непоправиво верујемо да оно мора бити боље од онога у коме смо. Ахасверски зов да се крећемо, да негде другде почињемо испочетка. У ствари, одлазак некуд друго описан као начин човекове жеље за обнављањем, где се промена околине доживљава као неко подмлађивање, нешто као змијин свлак, ново испитивање моћи, енергије и чула.
Рекли сте (негде, некоме, прочитала сам...) да се прва поставка више бавила тоталом, а сада се, како сам схватила, акценат ставља на „крупни план“. Зашто та промена плана? Да ли је разочарање, тај болни рез од идеализације до реалности, могућно снажније приказати кроз судбину појединца?
– Да, судбина колектива је заправо најшири заједнички садржалац који покрива мноштво различитих доживљаја који се утапају у тај општи резултат. У овој представи је светло изоштрено на лицу појединца, на његовим одлукама и двојбама, на рањивости огољених осећања и на пореклу утопијске наде која се показује као добар погонски импулс. Исто тако да се види сукоб одбране умаштане безгрешности идеала и суровог препознавања његових стварних контура. То се плаћа губитком сопства.
Роман „Сеобе“ је историјски, психолошки, поетски, у њему има много метафоричког и симболичког... Да ли је све те валере могућно пренети на сцену? Или: негде сам прочитала да је то роман у којем доминирају пејзаж, човек и историја. Шта доминира у вашем виђењу?
– Не, Сеобе нису историјски роман, већ по свему припадају европском, хамсуновском ако хоћете, симболизму. Није, наравно, могуће пренети све те поетичне нијансе, полутонове, наговештаје, разуђене прозне поеме, ерудитска наслојавања, говорне игре у преплетима архаизама и војног жаргона. Зато је било потребно да приђемо ближе јунацима Црњанског, да следимо њихов начин ишчитавања односа, догађаја, људи, непосредне околине и света. Мислим да је то једна од могућности да се исприча та, у својој једноставности, веома сложена прича о утопијском заносу и неумитности буђења и не само о томе.
Вишеструко сте заступљени у репертоару СНП-а у 150. години његовог постојања. Какав је осећај?
– Кад се мало замислим, то ми делује чак мало опасно. Срећа, немам кад дуго да размишљам, стално сам на пробама и зато се добро осећам у овом позоришту. Одличан ансамбл, мислим да се споразумевамо на прави начин. Научила сам и да се крећем по згради без Аријадниног конца, што доживљавам као освајање узајамног поверења између мене и ове куће – лавиринта.
Четврт века је прошло од праизвођења ваших „Сеоба“. Контекст и време су се отада променили, али „Сеобе“/ сеобе нас се још тичу. Шта је то универзално у том делу што га чини вечно актуелним?
– Мајсторски, у слојевитој прози, опеван утопијски, номадски, нагон за даљином, за непознатим местом о којем вечно маштамо и упркос свим разочарењима о којима знамо, тако непоправиво верујемо да оно мора бити боље од онога у коме смо. Ахасверски зов да се крећемо, да негде другде почињемо испочетка. У ствари, одлазак некуд друго описан као начин човекове жеље за обнављањем, где се промена околине доживљава као неко подмлађивање, нешто као змијин свлак, ново испитивање моћи, енергије и чула.
Рекли сте (негде, некоме, прочитала сам...) да се прва поставка више бавила тоталом, а сада се, како сам схватила, акценат ставља на „крупни план“. Зашто та промена плана? Да ли је разочарање, тај болни рез од идеализације до реалности, могућно снажније приказати кроз судбину појединца?
– Да, судбина колектива је заправо најшири заједнички садржалац који покрива мноштво различитих доживљаја који се утапају у тај општи резултат. У овој представи је светло изоштрено на лицу појединца, на његовим одлукама и двојбама, на рањивости огољених осећања и на пореклу утопијске наде која се показује као добар погонски импулс. Исто тако да се види сукоб одбране умаштане безгрешности идеала и суровог препознавања његових стварних контура. То се плаћа губитком сопства.
Роман „Сеобе“ је историјски, психолошки, поетски, у њему има много метафоричког и симболичког... Да ли је све те валере могућно пренети на сцену? Или: негде сам прочитала да је то роман у којем доминирају пејзаж, човек и историја. Шта доминира у вашем виђењу?
– Не, Сеобе нису историјски роман, већ по свему припадају европском, хамсуновском ако хоћете, симболизму. Није, наравно, могуће пренети све те поетичне нијансе, полутонове, наговештаје, разуђене прозне поеме, ерудитска наслојавања, говорне игре у преплетима архаизама и војног жаргона. Зато је било потребно да приђемо ближе јунацима Црњанског, да следимо њихов начин ишчитавања односа, догађаја, људи, непосредне околине и света. Мислим да је то једна од могућности да се исприча та, у својој једноставности, веома сложена прича о утопијском заносу и неумитности буђења и не само о томе.
Вишеструко сте заступљени у репертоару СНП-а у 150. години његовог постојања. Какав је осећај?
– Кад се мало замислим, то ми делује чак мало опасно. Срећа, немам кад дуго да размишљам, стално сам на пробама и зато се добро осећам у овом позоришту. Одличан ансамбл, мислим да се споразумевамо на прави начин. Научила сам и да се крећем по згради без Аријадниног конца, што доживљавам као освајање узајамног поверења између мене и ове куће – лавиринта.
Даринка Николић
***
Црњански је написао „Сеобе“ након читања „Мемоара“ Симеона Пишчевића, родом из Шида, који је као тринаестогодишњи дечак учествовао у походу на Француску, постао аустријски официр, да би се потом преселио у Русију и, у војном чину напредовао до генерал-мајора. Док је Пишчевићево приказивање сеоба крајње субјективно, без ширег контекста, Црњанског занима појединац као представник разочараног и узнемиреног народа који војује за туђе интересе, тражећи срећу, дом, идентитет и вртећи се у „бескрајном плавом кругу“ (ношен историјским збивањима која диктирају велике силе) у потрази за „звездом“.
Вук Исакович је историјска личност. Црнобарац, оберкапетан, који је учествовао у рату Немаца са Турцима 1738. и заједно са братом Трифуном командовао катанима и хајдуцима који су похарали Лешницу. После тог рада он је мајор у Срему, потпуковник и пуковник петроварадинске пуковније, ктитор манастира Шишатовац. Умро је у Митровици 1759, у 65. години.
Вук Исакович је историјска личност. Црнобарац, оберкапетан, који је учествовао у рату Немаца са Турцима 1738. и заједно са братом Трифуном командовао катанима и хајдуцима који су похарали Лешницу. После тог рада он је мајор у Срему, потпуковник и пуковник петроварадинске пуковније, ктитор манастира Шишатовац. Умро је у Митровици 1759, у 65. години.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411