ЛОКАЦИЈА
Сцена "Јован Ђорђевић"
ТРАЈАЊЕ
0сат(а) и 0минута
English
Сергеј Прокофјев
РОМЕО И ЈУЛИЈА
балет у два чина, десет слика
Либрето према трагедији В. Шекспира: Иштван Херцог (Herczog István)
Кореограф и редитељ
ИШТВАН ХЕРЦОГ, Мађарска
Диригент
ЖЕЉКА МИЛАНОВИЋ
Сценограф
ДАЛИБОР ТОБЏИЋ
Костимограф
МИРЈАНА СТОЈАНОВИЋ-МАУРИЧ
Педагог
БАХРАМ ЈУЛДАШЕВ
Асистент кореографа
Оксана Сторожук
Репетитори
Јелена Вукадиновић и Борис Ладичорбић
Корепетитор
Золтан Гајдош
Тонски сарадник
Предраг Петрушевски
Концертмајстор
Владимир Ћуковић и Сергеј Шаповалов
Инспицијенти
Тања Цвијић и Иван Свирчевић
Мајстор светла
Младен Букарица
|
У Л О Г Е
Отац Лоренцо
Милан Лазић
Лорд Капулет
Тони Ранђеловић / Иван Ђерковић
Леди Капулет
Маријета Вираг / Татјана Ненадовић
Јулија
Јелена Лечић Колчерију / Маријана Ћурчија
Тибалт
Ливију Хар / Андреј Колчерију
Дадиља
Бранка Глигорић / Марија Шарчевић
Парис
Влад Молдован / Иво Стоилков
Ромео
Андреј Колчерију / Ливију Хар
Меркуцио
Драган Влалукин
Бенволио
Тудор Олтеан / Ђулио Милите / Лучијан Пушкаш
Смрт
Андреја Кулешевић / Бојана Митић
Монтеги
Милутин Петровић
ЖЕНСКИ АНСАМБЛ
Јелена Вукадиновић, Ивана Прибић, Ирена Месарош,
Милана Балаж, Надежда Салак, Фросина Димовска,
Дуња Лепуша, Весна Ћуковић, Бојана Матић,
Данијела Војновски, Сања Павић, Теона Загорац,
Вишња Дрињовски, Марија Јанковић, Олга Аврамовић,
Љиљана Јокановић, Јелена Марковић,
Зорана Радивојевић (Наталија Раичевић,
Маја Станковић, Ивана Сувачаревић)
МУШКИ АНСАМБЛ
Ранко Лазић, Саша Крга, Иван Ђерковић,
Флорин Станила, Ливију Михај Хар,
Ђулио Милите, Борис Видаковић
ОРКЕСТАР СНП
|
С А Д Р Ж А Ј
Пролог - Преко сећања Оца Лоренца, који после смрти младог пара има визију и кога све више пече савест, оживљава трагична судбина Ромеа и Јулије и породица Капулети и Монтеги, међу којима је владала смртна мржња.
ПРВИ ЧИН
Прва слика - Весели плес на веронској улици. Тибалт, нећак грофа Капулета се сукоби са Меркуцијем, Ромеовим пријатељем. Спор прераста у тучу између Капулетија и Монтегија. Отац Лоренцо жали што већ онда није покушао да их измири.
Друга слика - Отац Лоренцо види пред собом Јулију, која је од грофа Капулета добила на поклон своју прву хаљину за плес.
Трећа слика - Ромео, син грофа Монтегија се среће са својим пријатељима Меркуцијем и Бенволијем. Заједно су одлучили, да оду маскирани на плес код Капулетијевих.
Четврта слика - Атмосфера на плесу код Капулетијевих је на врхунцу. Појављује се Јулија, коју представљају грофу Парису, за кога њени родитељи желе да је удају. Јулија плеше с Парисом, а Ромео, Меркуцио и Бенволио се помешају међу госте. Кад Ромео угледа Јулију, приближи јој се као да га нешто магично привлачи. Тибалт посумња да је Ромео странац. Да би избегли препирку, Меркуцио покушава да привуче пажњу на себе. Ромео и Јулија остају сами и истог тренутка се заљубљују једно у друго. Тибалт препознаје у Ромеу члана куће Монтегијевих, а гроф Капулети жели да избегне препирку.
Пета слика - Отац Лоренцо види заједно Ромеа и Јулију. Страст њихове љубави се полако претвара у патњу.
ДРУГИ ЧИН
Шеста слика - Отац Лоренцо више није тако чврст у својој вери. Верону преплављује карневалска атмосфера. Ромео и Меркуцио су такођер тамо. Дадиља преноси Ромеу Јулијине поздраве: "Спремна сам да се удам за тебе."
Седма слика - Отац Лоренцо се с болом сећа тајног венчања младог пара.
Осма слика - Док град празнује карневал, почиње трагедија. Разјарени Тибалт проналази Ромеа и изазива га на двобој. Како Ромео жели да избегне двобој, на његово место ступа Меркуцио. Ромео се узалуд труди да се двобој прекине. Тибалт убија Меркуција, а Ромео Тибалта, да би осветио смрт свог пријатеља.
Девета слика - После брачне ноћи Ромео и Јулија морају да се разиђу. Гроф и грофица Капулети најављују својој кћерки Јулији да ће је ускоро удати за грофа Париса. Јулија својим одбијањем изазове бес родитеља и очајна бежи код оца Лоренца. Отац Лоренцо с муком поново преживљава своју одлуку да спречи Јулијино венчање с Парисом, да би јој омогућио срећу с Ромеом. Даје Јулији напитак који ће је успавати као да је умрла. Јулија то прихвата. Капулетијеви су очајни кад открију Јулијино беживотно тело, убеђени да им је кћерка мртва.
Десета слика - Гроф Капулети наређује да мртву кћерку пренесу у гробницу. Отац Лоренцо постаје свестан, да су његови, иначе добронамерни савети, довели до смрти младог пара. Присећа се последњих трагичних догађаја.
О А У Т О Р УПРОКОФЈЕВ Сергеј Сергејевич (1891-1953), совјетски композитор и пијанист завршио Петроградски конзерваторијум 1914. Од 1918. живео у западној Европи и САД, а вратио се у домовину 1932. У његовој оригиналној музици мајсторске композиционе технике осећа се снажан темперамент, хумор и гротеска, а у стваралачком опредељењу класична, новоромантичарска, моторична, лирска и гротескна компонента. Главна дела: опере Заљубљен у три наранџе, Рат и мир, балети Ромео и Јулија, Пепељуга, Прича о каменом цвету; кантата Александар Невски; симфонијска бајка Пећа и вук; Класична симфонија, Пета симфонија; музика за филмове Александар Невски, Иван Грозни и др.
Мала енциклопедија, ПРОСВЕТА, Београд 1986.
О АУТОРУ
Од дела које је завршио 1936. најзначајнији је постао балет Ромео и Јулија. Још 1934. Прокофјев је своју пажњу усредсредио на шекспировске теме. Када му је Асафјев предложио да узме сиже из Арапина Петра Великог за будућу оперу Прокофјев је одговорио да више воли да ради балет него оперу, а што се тиче Пушкинове Повести, по његовом мишљењу, она не одговара ни за оперу ни за балет. Онда му је критичар А. И. Пиотровски за извор предложио одједном три сижеа: Пелеас и Мелизаида, Тристан и Изолда и Ромео и Јулија. Е, у овом последњем сижеу, Прокофјев је, по само себи својственој интуицији, схватио да тај сиже има најбогатије могућности за стварање балета по делу Шекспира, иако је мишљење позоришних критичара било далеко од његовог, а уз то их је морао убеђивати да је могуће направити балет.
Кад је почео да ради Ромаеа и Јулију Прокофјеву је у потпуности било јасно да Шекспирови ликови траже новије решење које је изнад оквира стандардне кореографске традиције. То је и одредило карактер музике за балет - чисто симфонијска музика.
Наравно да је композитору добро дошло искуство стечено на раду ранијих балета, а посебно искуство из балета Блудни син. Али, сада се он налазио пред неупоредиво сложенијим задатком: радило се о кореографској драми, музички је требало озвучити Шекспирову лирику и трагику. На тој неузораној ледини Прокофјев је морао прокрчити пут.
Музика Ромеа и Јулије нема фолклорних тонова. Прокофјев компонује на свој начин музички изглед Италије. Мелодије су изузетно богате, главне теме спадају у срећна музичка решења која нас фасцинирају, без обзира на то што је и пре тога његов опус стваралачки раскошан.
Прокофјева је привукла могућност за стилизацију епохе. Међутим, у његовом делу живи снажан дух Ренесансе који је карактеристичан за шекспировску трагедију. Композитор је на њу погледао очима модерног уметника и дао битно, занемарујуће детаље.
У оквиру музичко-кореографског жанра Прокофјев приказује сукоб међусобно супротстављених сила трагедије, слика уличне сцене, бал, а најважније, и главне ликове, пре свега Ромеа и Јулије. Његова музика обухвата широк дијапазон осећања: бес сукоба на улицама Вероне - и поезију љубави. Паралелно с овим, композитор ствара драмски напете, трагичне ликове. Прокофјев је био први композитор који је створио шекспировски балет. Додајмо да је то његово прво дело у којем се он уздиже до висина истинске трагедије.
Прокофјев је морао да претрпи доста прекора за музику која није у довољној мери прикладна за кореографију. Ти прекори нису били правични, јер је партитура Ромеа и Јулије прожета елементима игре у највишем смислу. Ипак, њу продуховљује снажна симфоничност у чему Прокофјев наступа као следбеник традиције руске музичке класике, пре свега Чајковског. Стил и карактер његове музике је потпуно другачији, али, ипак, у њој има нешто блиско Чајковском - висока трагичност и чистота поетски узвишеног осећања које се изражава у зачуђујуће конкретним, на моменте (нпр. у сцени двобоја Меркуција и Тибалда) скоро видљивим музичким ликовима.
Та конкретност, тј. видљивост, осећа се и приликом слушања музике Прокофјева у концертној дворани. Она ствара основу за слику која оставља снажан утисак. Симфонија и кореографија се прожимају у споју идеје и израза, што Ромеа и Јулију чини класичним делом модерног балета. Прокофјев ствара свој тип музичко-кореографске синтезе чију новаторску суштину нису схватили чак ни највећи мајстори који су први покренули извођење балета. Сада је та синтеза потврђена светским признањем музике Ромеа и Јулије.
У балету је исказан висок степен искристалисаног стила. Мелодичне интонације, хармонија ... карактеришу елементи нове једноставности коју је коначно пронашао композитор. Напуштање сувишних детаља довело је до рељефно извајаних музичких ликова. То је резултат дугог промишљања и еволуције великог уметника који се није бојао да одбаци оно што спутава кретање унапред. /.../
Сцена Јулије је једна од најлепших у балету. Скоро сав тематски материјал узет је из претходних сцена, али се овде приказује у новом светлу, нарочито у сцени усамљености Јулије где се душевни бол у мелодичном остинато појављује наизменично ... у молу и дуру из Адагиа. Композитор је достигао највишу могућу једноставност, сваки покрет препун је специфичног емоционалног значења. /.../
Прокофјев је од музике Ромеа и Јулије саставио три симфонијске свите које, несумњиво, представљају уметничку вредност. Ипак, сва моћ музике Прокофјева осећа се управо у позоришту, јер је на прави начин драматична и даје прелепу основу за кореографију.
И тако, партитура за балет била је завршена у утврђеном року: као и увек Прокофјев је био тачан и испуњавао своје обавезе. Међутим, Бољшој театар, који је потписао уговор с њим, и који му је давао могућност да ради у Поленову, није одмах признао све вредности овог дела. Још горе, кад је саслушана музика, коју је извео лично композитор, питање поставке балета било је одложено на неодређено време. Поново се потврдила стара истина, да све што је ново крчи пут у борби са разним догмама, калупима, којих је у балетској уметности било на претек. С. А. Самосуд се присећа првог слушања Ромеа и Јулије: "сала се буквално празнила од слике до слике, огроман број балетских играча одбацио је ту музику 1936. године као музику која није сценска, није за игру, која је без ширине, једном речју, незамислива за позориште".
Прокофјев је морао сачекати неколико година да се балет појави на сцени и доживи сјајну победу. Али, у новембру 1936. године у Москви је изведена прва симфонијска свита Ромеа и Јулије, а након неколико месеци аутор је дириговао у Лењинграду другу свиту. Свите су привукле пажњу широке публике која је топло примила клавирско извођење Ромеа и Јулије (десет слика) које је одсвирао први пут лично композитор. Једном речју, музика Ромеа и Јулије добила је признање прво у концертној дворани, па тек онда у позоришту.
И. МАРТИНОВ, Сергеј Прокофјев - Живот и стваралаштво, Москва, 1974. / Примарни превод (изводи) Радојка Јакшић
О К О Р Е О Г Р А Ф УИШТВАН ХЕРЦОГ
Дипломирао 1962. године на Државном институту за балет у Будимпешти. После успешне дведесетпетогодишње солистичке каријере 1980. је дебитовао као кореограф Шостаковичевом 6. симфонијом. Следиле су Мартинуова Symphonietta Giocosa, Брамсова 3. симфонија, Бахова 3. оркестарска свита и Кодаљева Игра из Галанте. Од 1988. до 1991. је уметнички директор дортмундске Опере, директор балета и водећи кореограф. Ту су настали његови први целовечерњи балети Ромео и Јулија и Копелија. Од 1992. до 2001. био је директор и главни кореограф балета у Печују. Поред адаптације неколико раније постављених балета урадио је и нове: Дворац Плавобрадог и Чудесни мандарин Бартока и Орфеј (музички колаж). Гостовао је у Лондону, Бордоу, Брауншвајгу, Мајнцу, Келну, Љубљани, Солт Лејк Ситију и др. За уметнички развој балета и кореографије добио је највише мађарско признање у области балета - Харангозову награду (Giula Harangozo). Иштван Херцог је трећи пут у Српском народном позоришту у Новом Саду. У новембру 1998. поставио је целовечерњи балет Altum silencijum Стевана Дивјаковића и Кармина бурана Карла Орфа а у октобру 2002. пренео кореографију комичног балета за децу Макс и Мориц Ђоакина Росинија
Р Е Ч К О Р Е О Г Р А Ф АУ необичној причи о Ромеу и Јулији посебну пажњу ми је привукао лик Оца Лоренца, који у тој драми о двоје заљубљених игра тако значајну улогу, а Шекспир га је, упркос томе, маћехински третирао. Пре свега ме занима питање шта се могло догодити са Лоренцом после смрти Ромео и Јулије, како је живео са својом савешћу и својим успоменама. Због тога сам у свом концепту том лику наменио више тежине него што је то уобичајено. За остварење тог лика био ми је потребан посебно изражајан плесач и радујем се да сам Милана (Лазића) убедио у своје схватање лика Оца Лоренца и придобио га да креира ту улогу. Балет Ромео и Јулија већ само због разноликости плесних изражајних средстава које захтева, да би могао да прикаже различита места догађања, осећања и положаје, представља за кореографа огроман изазов. Тако су у карневалској сцени укључени фолклорни елементи, док је за сцену плеса потребно користити историјске плесне облике. Затим су ту још драматичне, готово артистичке сцене борби и мачевања, које представљају супротност класично, односно неокласично постављеним сценама плеса заљубљеног пара. Мушке солистичке улоге Меркуција и Тибалта од играча, такође, захтевају велику глумачку даровитост.
Иштван ХЕРЦОГ
Р Е Ч Д И Р И Г Е Н Т АЗадивљује једноставност којом је композитор, доследно је користећи, створио дело и немерљиве музичке лепоте. Комбинацијом боја инструмената створио је звучне слике које остају дуго у сећању. Издвајам звучну илустрацију лика Оца Лоренца као изузетну по боји и карактеру и сцену Јулијиног самоубиства која, дата у дуру, звучи као катарза и једини логичан завршетак. Насупрот утиску једноставности, партитура обилује врло слојевитим ситуацијама у оркестру, које, пажљиво одсвиране на крају ипак не смеју да наруше чисту лирику, коју је Прокофјев уткао у сваки такт дела. Оркестар је с одушевљењем и одговорношћу узвратио на захтеве партитуре. Очекујем вредан уметнички резултат.
Жељка МИЛАНОВИЋ
И С Т О Р И Ј А ТПРАИЗВЕДБА БАЛЕТА РОМЕО И ЈУЛИЈА - 30. децембар 1938, Брно
У Русији је балет први пут изведен 11. јануара 1940. у Театру Киров у Лењинграду, а у Бољшом театру у Москви тек 22. новембра 1946.
РОМЕО И ЈУЛИЈА НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Премијера: 30. децембар 1952.
Фрагменти Ромеа и Јулије играни су с опером Кавалерија рустикана
Диригент Даворин Жупанић, кореограф Марина Олењина, сценограф Владимир Маренић, костимограф Стана Церај-Церић; Вера Блажић / Вера Карић (Јулија), Борис Радак / Милиша Милосављевић (Ромео), Силвио Павлетић (Капулети), Стеван Израиловски / Риста Ковачевић (Тибалдо), Константин Лашков / Стеван Гребелдингер (Меркуцио), Петар Јерант / Никола Петров (Бенволио), Стеван Гребелдингер / Крсте Кузмановски / Милиша Милосављевић (Парис), Силвио Павлетић / Константин Лашков (Отац Лоренцо) и др.
Изведено 9 представа, 4.129 гледалаца.
Премијера: 19. децембар 1962.
Кореограф и редитељ Георги Македонски, диригент Имре Топлак, сценограф и костимограф Душан Ристић; Стеван Израиловски / Хелмут Неделко (Ромео), Даница Рекалић-Израиловски / Ерика Марјаш (Јулија), Крста Кузмановски (Ескало, Капулети), Мирјана Поповић-Сенаши (Јулијина дадиља), Сава Живанчев / Крсте Кузмановски (Тибалдо), Фрањо Хајек (Меркуцио), Хелмут Неделко / Милорад Живановић (Бенволио), Владимир Јелкић (Парис), Петар Јерант (Отац Лоренцо) и др.
Изведено 8 представа, 2.510 гледалаца.
