ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
0сат(а) и 0минута
English
Јован Стерија Поповић
РОДОЉУПЦИ
Режија, сценографија, костим и сценски покрет:
Соња Вукићевић
| Драматург: Бранко Димитријевић Лектор: Дејан Средојевић Виолина: Соња Калајић Асистент костимографа: Бранка Штрбац Конструктор: Слободан Вукићевић Народни плесови: Ненад Вуковић Tамара Козић Помоћник редитеља: Игор Вук Торбица Kомпозитор: Лајко Феликс Тододор Мушицки ? Израда обуће, каишева, капа: Лидија Јовановић Мапинг дизајн пројекције: Доријан Колунџија и Горан Балабан Продуценткиња: Елизабета Фабри Мајстор светла: Мирослав Чеман Мајстори тона: Владимир Огњеновић и Душан Јовановић |
И Г Р А Ј У Жутилов, бивши некада нотарош: Јован Белобрковић Нанчика, његова супруга: Драгиња Вогањац Милчика: Јована Мишковић Еден: Милорад Капор Лепршић, млади стиходеља: Марко Савић Зеленићка: Сања Микитишин Шербулић, банкротирани трговац: Милован Филиповић Смрдић: Милан Ковачевић Гавриловић: Мирослав Фабри Нађ Пал: Александар Гајин Дете: Христина Татић Инспицијент: Владимир Савин Суфлер: Снежана Ковачевић |
О Р О Д О Љ У П Ц И М А
Могло би се рећи да је у својој критици тога света Стерија наслутио и обележио једну општу и, ево, толико деценија већ трајну црту у карактеру нашега грађанина. Оно битно што недостаје том нашем човеку јесте грађанска врлина, онај старински цивизам без кога тај сталеж престаје да значи снагу и чиниоца.
Смех који изазивају ликови Родољубаца није знак да је Стерија на крају прихватио своје сународнике такве какви јесу, него знак да је себи опростио...То што су сатирични и комични елементи продрли у меланхоличну слику света, знак је зрелости и равнотеже: осмех кроз гримасу горчине у исти мах одстрањује хуморну илузију излечења и прихватања, али и меланхоличну литанију прекора и самопрекора.
Стерија је хтео да се поново прочита историја и да се научи нешто из ње. Део патриотског уточишта је у историји, и то у оној њеној верзији која се једино сматра истинитом. „Ширење истине”, које нам је свима бубњало у ушима од 1988. године, био је позив на прихватање званичне верзије званичних историчара и њихових епигона, у које је свакако спадао и власник продавнице бојковачке ракије на међународној чекаоници београдског аеродрома, дућана који се дуго звао Сербиан Трутх – Српска истина, да би се тихо преименовао после 5. октобра 2000. Стеријин захтев се онда и данас сматра као позив на штетну и злонамерну ревизију прошлости, коју родољупци не виде као предмет који се може објективно спознати и истражити него као причу која се за добро народа стално мора измишљати: „морало се тако говорити да народ устаје”. Мало је наде да прегаоци на стварању и очувању моћи и митова неће поново, умишљајно или из нехата, успети да изграде чаробни и неодољиви дворац за ниткове.
Могло би се рећи да је у својој критици тога света Стерија наслутио и обележио једну општу и, ево, толико деценија већ трајну црту у карактеру нашега грађанина. Оно битно што недостаје том нашем човеку јесте грађанска врлина, онај старински цивизам без кога тај сталеж престаје да значи снагу и чиниоца.
(Милан Богдановић, „Родољупци Јована Стерије Поповића“)
Смех који изазивају ликови Родољубаца није знак да је Стерија на крају прихватио своје сународнике такве какви јесу, него знак да је себи опростио...То што су сатирични и комични елементи продрли у меланхоличну слику света, знак је зрелости и равнотеже: осмех кроз гримасу горчине у исти мах одстрањује хуморну илузију излечења и прихватања, али и меланхоличну литанију прекора и самопрекора.
(Зоран Милутиновић, „Меланхолија и хумор Ј. С. Поповића“)
Стерија је хтео да се поново прочита историја и да се научи нешто из ње. Део патриотског уточишта је у историји, и то у оној њеној верзији која се једино сматра истинитом. „Ширење истине”, које нам је свима бубњало у ушима од 1988. године, био је позив на прихватање званичне верзије званичних историчара и њихових епигона, у које је свакако спадао и власник продавнице бојковачке ракије на међународној чекаоници београдског аеродрома, дућана који се дуго звао Сербиан Трутх – Српска истина, да би се тихо преименовао после 5. октобра 2000. Стеријин захтев се онда и данас сматра као позив на штетну и злонамерну ревизију прошлости, коју родољупци не виде као предмет који се може објективно спознати и истражити него као причу која се за добро народа стално мора измишљати: „морало се тако говорити да народ устаје”. Мало је наде да прегаоци на стварању и очувању моћи и митова неће поново, умишљајно или из нехата, успети да изграде чаробни и неодољиви дворац за ниткове.
(Војин Димитријевић, „Сербиан Трутх или Досадни Арсеније Гавриловић“)
О П И С Ц У
Та разноврсност испољила се већ на почетку његова рада, када, још млад, објављује једно за другим један спев посвећен Бугарској (1825), трагедије Светислав и Милева (1827), Милош Обилић (1828) и Наход Симеон (1830), те роман Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида (1828). У роману је његова каријера била најкраћа. Трезвен и критичан, он је брзо увидео лажност и клишетираност тадашњега српског псеудоисторијског романа. Због тога још један сличан покушај романа оставља у рукопису и пише шаљиви, пародијски Роман без романа (први део написан 1832. а објављен 1838, покушај српског Дон Кихота, у којем је исмејао главног представника српског романа М. Видаковића уопште романе сличног типа, па и своје властите.
Најзначајније подручје Стеријина књижевног рада јесте драма. Писао је упоредо историјске трагедије, "жалосна позорја", тако их је сам називао, и комедије, "весела позорја".
Историјске драме, иако бројем и обимом надмашују његов комедиографски рад, мање су значајне од комедије. Теме је узимао из српске, бугарске, македонске и албанске историје средњега века; грађу је налазио у Рајићевој Историји и у народним песмама. У обради се осећа утицај Виљема Шекспира. Писао их је на почетку свог књижевног рада (до 1830) и 40-их година. Боље су му позније, а међу њима се нарочито издвајају Смрт Стефана Дечанског (1841), Владислав (1842) и Лахан (1842). У све три је обрадио политичку тематику; борбу за власт у нашим средњовековним државама, уносећи у ту слику политичка трвења свог времена као и суморно, меланхоличко расположење зрела и искусна човека. У своје време Стеријина "жалосна позорја" била су врло популарна због своје историјске садржине и родољубиве тенденције. Смета им претерана сентименталност, тежња к мелодрамским ефектима, недовољна мотивисаност радње и карактера.
Иако су у критици тог доба боље прошла "жалосна" од "веселих позорја", Стерији је од почетка било јасно да му комедија највише одговара. Након што је објавио прву своју комедију Лажа и паралажа, он је писао Вуку Караџићу: "Дакле после дугог тумарања и кривудања једва на правац изиђох, а надам се да нећу с овог пута сврнути..." Стеријин рад на комедији може се поделити на три периода. Тридесетих година у Вршцу он пише своје најбоље комедије: Лажа и паралажа (1830), Тврдица или Кир Јања (1837), Покондирена тиква (1838). Четрдесетих година, за време боравка у Београду, он за потребе театра пише краће шаљиве комаде и лакрдије које су извођене, али нису објављене за пишчева живота. И најзад, последњих година, опет у Вршцу, он се поново враћа озбиљној комедији, уносећи у њу горчину разочараног човека: Београд некад и сад (1853), Родољупци (објављена постхумно).
 |
Јован Стерија Поповић
(1806-1856) јесте један од најистакнутијих и најсложенијих књижевних
стваралаца свог доба. Рођен је у Вршцу од оца Грка и мајке Српкиње. У
гимназији је добио солидно класично образовање, а по завршетку правних
студија (1830) радио је у Вршцу најпре као наставник латинског језика, а
затим као адвокат. Кад је основан лицеј у Крагујевцу, позван је за
професора. У Србији је живео од 1840. до 1848, радио је најпре као
професор природног права на лицеју, а затим као начелник министарства
просвете. Одиграо је значајну улогу у организовању просвете и културе у
младој кнежевини, учествовао у оснивању Друштва српске словесности,
народног музеја и позоришта, писао школске уџбенике из раних предмета.
Незадовољан приликама у којима је радио, напустио је службу (1848) и
вратио се у Вршац, где је, живећи повучено, разочаран и болестан, остао
до смрти. Огледао се у свим областима тадашње књижевности, био је романописац, комедиограф, трагичар, песник, критичар, школски писац, а бавио се, као и већина тадашњих књижевника, и филолошким питањима. У почетку близак идејама Вука Караџића, касније се приклонио конзервативној струји и последњу књигу објавио црквеном ћирилицом. У његовом делу дошли су до изражаја сви стилски правци и тенденције те хетерогене епохе: сентиментализам, класицизам, предромантизам, а у најбољим својим комедијама приближио се реализму. |
Најзначајније подручје Стеријина књижевног рада јесте драма. Писао је упоредо историјске трагедије, "жалосна позорја", тако их је сам називао, и комедије, "весела позорја".
Историјске драме, иако бројем и обимом надмашују његов комедиографски рад, мање су значајне од комедије. Теме је узимао из српске, бугарске, македонске и албанске историје средњега века; грађу је налазио у Рајићевој Историји и у народним песмама. У обради се осећа утицај Виљема Шекспира. Писао их је на почетку свог књижевног рада (до 1830) и 40-их година. Боље су му позније, а међу њима се нарочито издвајају Смрт Стефана Дечанског (1841), Владислав (1842) и Лахан (1842). У све три је обрадио политичку тематику; борбу за власт у нашим средњовековним државама, уносећи у ту слику политичка трвења свог времена као и суморно, меланхоличко расположење зрела и искусна човека. У своје време Стеријина "жалосна позорја" била су врло популарна због своје историјске садржине и родољубиве тенденције. Смета им претерана сентименталност, тежња к мелодрамским ефектима, недовољна мотивисаност радње и карактера.
Иако су у критици тог доба боље прошла "жалосна" од "веселих позорја", Стерији је од почетка било јасно да му комедија највише одговара. Након што је објавио прву своју комедију Лажа и паралажа, он је писао Вуку Караџићу: "Дакле после дугог тумарања и кривудања једва на правац изиђох, а надам се да нећу с овог пута сврнути..." Стеријин рад на комедији може се поделити на три периода. Тридесетих година у Вршцу он пише своје најбоље комедије: Лажа и паралажа (1830), Тврдица или Кир Јања (1837), Покондирена тиква (1838). Четрдесетих година, за време боравка у Београду, он за потребе театра пише краће шаљиве комаде и лакрдије које су извођене, али нису објављене за пишчева живота. И најзад, последњих година, опет у Вршцу, он се поново враћа озбиљној комедији, уносећи у њу горчину разочараног човека: Београд некад и сад (1853), Родољупци (објављена постхумно).
(Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности)
О Р Е Д И Т Е Љ У
 |
СОЊА ВУКИЋЕВИЋ, балерина, кореограф и редитељ Цео радни век је провела у Балету Народног позоришта у Београду, од 1970/71. до одласка у пензију 1994. Одиграла је целокупни класични и неокласични репертоар. Најзначајније улоге остварене у матичној кући: Мирта у Жизели, Даринка у Даринкином дару, Дебора у Голему, Афродита у Тријумфима Афродите, Капетан Кука у Петру Пану, улоге у балетским представама Поподне једног фауна и Охридска легенда, као и балетски дивертисман у опери Кармен. Све ове улоге су награђене. Остварила је значајне улоге и у другим балетским центрима бивше Југославије. Са кореографкињом Вером Костић остварила је прве представе савременог плеса у Србији: Помрачење (награда Златна колајна на фестивалу Монодраме и пантомиме у Земуну и награда публике на Битефу), Индира Ганди, Мали снови Волтера М. Радила је кореографије за драмске представе које су
режирали водећи редитељи бивше Југославије и садашње државе – Душан
Јовановић, Љубиша Ристић, Харис Пашовић, Горчин Стојановић, Ирфан
Менсур, Вида Огњеновић, Ивана Вујић, Никита Миливојевић, Радмила
Војводић, Бранислав Мићуновић, Бранислав Лечић, Александар Поповски,
Саша Миленковски, Паоло Мађели, Нада Кокотовић и други. Сарађивала је и
са иностраним редитељима: Ц. Јохнсон (Краљ Лир), М. Хоцкер (Натио)... Радила је кореографије и/или играла у представама независне позоришне трупе КПГТ: Симон чудотоврац, Пут за Никарагву, Нојева барка, Пруст. |
За представе које је радила у ЈДП-у добила је више годишњих признања овог позоришта: Дозивање птица, Последњи дани човечанства, Лакрдијаш, Плава птица, Нижински, Мајн Кампф, Салома, Кандид или оптимизам.
Играла је главну улогу на последњем слету – манифестацији посвећеној прослави Дана младости, у режији П. Мађелија и кореографији Д. Златара Фреја.
За прво издање међународног фестивала у Чивидалеу (Италија) ради, са редитељком Иваном Вујић, представу Медеја по истоименој драми Арпада Генца. Гостовала је у Москви, Одеси, Солуну, Сегедину, Лозани, Амстердаму, Барселони, Мадриду, Њујорку, Мексико Ситију...
Од средине деведесетих почиње самосталну кореографску и редитељску каријеру у Центру за културну деконтаминацију у Београду. Ту остварује четири ауторска пројекта: Макбет/ОНО (1996), Алцхајмер (1998), Процес (1998), Мрак летње ноћи (1999). Ове представе су гостовале на неколико реномираних међународних манифестација у земљи и иностранству: Подгорици, Будви Цетињу, Птују и Копру, у Немачкој – Ерфурту и Милхајму, Стокхолму, Скопљу, на Битефу (1998, 1999), у Лондону, Болоњи 1999. Њен сценографски рад за представу Процес био је презентован на манифестацији Футур Схоw у Болоњи, а затим постао део сталне поставке ове манифестације.
Играла је у филмовима: Танго је тужна мисао која се плеше, Вуковар, Лавиринт, Одбачен и италијанској копродукцији Qуо Вадис.
Осмислила је и реализовала перформанс “Танго вечности“ за свечано отварање јубиларног, 50. фестивала Стеријино позорје у Новом Саду.
Играла је у представама Томажа Пандура Хазарски речник и Сто минута. С представом Сто минута гостовали су на фестивалу у Чивидалеу и реализовали двомесечну турнеју у Шпанији.
За пројекат Циркус историја, прва самостална продукција Битефа, добила је Награду града Београда за позоришно стваралаштво за 2006, награду “Авазов змај” као најбоља представа на фествалу Месс у Сарајеву и награду “Облак” на фестивалу Пуф у Пули. Представа је учествовала, прва из наше земље, и на једном од најпрестижнијих европских фестивала – Wиеннер Фест Wоцхен 2007.
Прва је добитница награде “Димитрије Парлић” за најбоље национално кореографско остварење, а међу бројним признањима издвајају се и две Стеријине награде за сценски покрет: Горски вијенац, ЦНП, 1998. и Кандид или оптимизам, ЈДП, 2009.
О њеном раду објављени су бројни радови и реализоване телевизијске емисије у земљи и иностранству.
У Српском народном позоришту је прошле сезоне режирала сценску кантату Кармина бурана, за коју је урадила и кореографију хора.
Играла је главну улогу на последњем слету – манифестацији посвећеној прослави Дана младости, у режији П. Мађелија и кореографији Д. Златара Фреја.
За прво издање међународног фестивала у Чивидалеу (Италија) ради, са редитељком Иваном Вујић, представу Медеја по истоименој драми Арпада Генца. Гостовала је у Москви, Одеси, Солуну, Сегедину, Лозани, Амстердаму, Барселони, Мадриду, Њујорку, Мексико Ситију...
Од средине деведесетих почиње самосталну кореографску и редитељску каријеру у Центру за културну деконтаминацију у Београду. Ту остварује четири ауторска пројекта: Макбет/ОНО (1996), Алцхајмер (1998), Процес (1998), Мрак летње ноћи (1999). Ове представе су гостовале на неколико реномираних међународних манифестација у земљи и иностранству: Подгорици, Будви Цетињу, Птују и Копру, у Немачкој – Ерфурту и Милхајму, Стокхолму, Скопљу, на Битефу (1998, 1999), у Лондону, Болоњи 1999. Њен сценографски рад за представу Процес био је презентован на манифестацији Футур Схоw у Болоњи, а затим постао део сталне поставке ове манифестације.
Играла је у филмовима: Танго је тужна мисао која се плеше, Вуковар, Лавиринт, Одбачен и италијанској копродукцији Qуо Вадис.
Осмислила је и реализовала перформанс “Танго вечности“ за свечано отварање јубиларног, 50. фестивала Стеријино позорје у Новом Саду.
Играла је у представама Томажа Пандура Хазарски речник и Сто минута. С представом Сто минута гостовали су на фестивалу у Чивидалеу и реализовали двомесечну турнеју у Шпанији.
За пројекат Циркус историја, прва самостална продукција Битефа, добила је Награду града Београда за позоришно стваралаштво за 2006, награду “Авазов змај” као најбоља представа на фествалу Месс у Сарајеву и награду “Облак” на фестивалу Пуф у Пули. Представа је учествовала, прва из наше земље, и на једном од најпрестижнијих европских фестивала – Wиеннер Фест Wоцхен 2007.
Прва је добитница награде “Димитрије Парлић” за најбоље национално кореографско остварење, а међу бројним признањима издвајају се и две Стеријине награде за сценски покрет: Горски вијенац, ЦНП, 1998. и Кандид или оптимизам, ЈДП, 2009.
О њеном раду објављени су бројни радови и реализоване телевизијске емисије у земљи и иностранству.
У Српском народном позоришту је прошле сезоне режирала сценску кантату Кармина бурана, за коју је урадила и кореографију хора.
Р Е Ч Д Р А М А Т У Р Г А
Рад на овој представи био је испуњен тугом и радошћу. Тужно је било после пробе излазити на улицу и сретати Смрдиће и Шербулиће. А онда купити новине и тамо читати изјаве разних Жутилова и Зеленићки. Те коначно код куће укључити телевизор и гледати и слушати Лепршиће. Зар је заиста усуд овог народа да му Родољупци вазда буду актуелно дело? Да му вечито буду огледало у коме ће се видети онакви какви су. Дуге смо и мучне дискусије водили око скраћивања текста. Убеђивао сам се са глумцима који су бранили сваку реченицу, све им је изгледало важно. Све и јесте важно, а и поред тога што су се глумци изборили да се многе реплике врате, опет имамо утисак да све пролети пребрзо. Волели бисмо да дуже гледамо авантуре ових сценских родољубаца, малтене да зажалимо што нисмо у Холивуду па да гледамо наставке: Родољупци поново јашу, Освета Родољубаца, Родољупци на месецу.....
А радост је долазила од близине Соње Вукићевић. Има глумаца којима је тешко и да играју у драмама Сер Артура Пинера, где се углавном седи у фотељама и у једној руци држи чаша са вискијем а у другој томпус, а реакције се своде на наизменично дизање једне или друге обрве, како је то лепо објаснио Роџер Мур. Е па ти и такви глумци се овде пентрају на огромну металну куглу, висе на столицама, играју разне окретне игре, а уопште се не ради о неком риалити шоуу на испадање. Да ми је то неко причао наравно да не бих поверовао. И све то због Соње. Да је та жена замислила да из Дунава код Жежељевог моста изрони жута подморница, мислим да би Ринго и Пол то и испоштовали, све успут се извињавајући што су преостала двојица заузета раније преузетим обавезама.
Рад на овој представи био је испуњен тугом и радошћу. Тужно је било после пробе излазити на улицу и сретати Смрдиће и Шербулиће. А онда купити новине и тамо читати изјаве разних Жутилова и Зеленићки. Те коначно код куће укључити телевизор и гледати и слушати Лепршиће. Зар је заиста усуд овог народа да му Родољупци вазда буду актуелно дело? Да му вечито буду огледало у коме ће се видети онакви какви су. Дуге смо и мучне дискусије водили око скраћивања текста. Убеђивао сам се са глумцима који су бранили сваку реченицу, све им је изгледало важно. Све и јесте важно, а и поред тога што су се глумци изборили да се многе реплике врате, опет имамо утисак да све пролети пребрзо. Волели бисмо да дуже гледамо авантуре ових сценских родољубаца, малтене да зажалимо што нисмо у Холивуду па да гледамо наставке: Родољупци поново јашу, Освета Родољубаца, Родољупци на месецу.....
А радост је долазила од близине Соње Вукићевић. Има глумаца којима је тешко и да играју у драмама Сер Артура Пинера, где се углавном седи у фотељама и у једној руци држи чаша са вискијем а у другој томпус, а реакције се своде на наизменично дизање једне или друге обрве, како је то лепо објаснио Роџер Мур. Е па ти и такви глумци се овде пентрају на огромну металну куглу, висе на столицама, играју разне окретне игре, а уопште се не ради о неком риалити шоуу на испадање. Да ми је то неко причао наравно да не бих поверовао. И све то због Соње. Да је та жена замислила да из Дунава код Жежељевог моста изрони жута подморница, мислим да би Ринго и Пол то и испоштовали, све успут се извињавајући што су преостала двојица заузета раније преузетим обавезама.
Бранко Димитријевић
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411