ЛОКАЦИЈА
Камерна сцена
ТРАЈАЊЕ
1сат(а) и 15минута
ЦЕНЕ УЛАЗНИЦА
800дин, 1200дин
| English Неда Радуловић PAINKILLERS Премијера: 18. децембар 2008. Редитељ ИВА МИЛОШЕВИЋ Драматург СВЕТИСЛАВ ЈОВАНОВ Сценограф ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ Костимограф МАЈА МИРКОВИЋ Композитор ВЛАДИМИР ПЕЈКОВИЋ Асистент режије Маја Марчета Организатор Елизабета Фабри Асистент костимографа Снежана Хорват Асистент сценографа Ивана Крњић Сарадник асистента сценографа Нада Даниловац Инспицијент Снежана Радованов-Кузманов Суфлер Срђан Стојновић Мајстор светла Младен Букарица Мајстор тона Душан Јовановић |
У Л О Г Е Нећедасеуда ЈОВАНА СТИПИЋ Удата ИВАНА В. ЈОВАНОВИЋ Лабилна ДРАГИЊА ВОГАЊАЦ Муж НЕНАД ПЕЋИНАР |
О А У Т О Р У
Неда Радуловић, драмска списатељица.
Рођена 1983. у Београду. Дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Учествовала је као сарадник на бројним драматуршким радионицама у оквиру Пројекта НовА ДрАма (НАДА) и Стеријиног позорја. Тренутно похађа последипломске студије Теорије драмских уметности, медија и културе на ФДУ.
Сарађивала као драматург у позоришту и на телевизији; косценарист филма Пролаз Косте Ђорђевића.
Р Е Ч А У Т О Р А
ЉУДИ У ПОКУШАЈУ
Wannabe* драма о закљученим и незакљученим пословима. Догађа се у Београду, у време када се скоро свакодневно рађају нови тржни центри, отварају нове прилике за зарађивање пара, када сваки пролазник кога сретнете на улици, баш као и ви, ЗНА да је Мадона рекла да сви, баш сви, треба да носе H&M.
Посвећено свима који не знају шта са собом, свим зипованим женама и свима онима који су мислили да могу боље (Неда Радуловић)
Wannabe драма? Или се та одредница односи на њене јунаке?
– То су ме питали и на испиту (Painkillers је дипломска драма Неде Радуловић, прим. ур). Да, та одредница се односи на драму, намерно, а у жељи да целину подредим ликовима. Ти ликови су људи у покушају, они се боре да буду нешто и – не успевају у томе. Заправо, све је кренуло од идеје да напишем драму о неоствареним људима, о људима који све дају да буду, а – нису.
Волите их (такве какви јесу)?
– Да, волим их. Свесно бежим од оштре поделе у смислу добро – лоше, односно моји ликови нису „добри“ или „лоши“, они су карактери, они су људи који живе своје наметнуте улоге. Они имају неке своје идеале, а идеали су, верујем, оно што нас чини људима...
Ипак, иронизујете их... а они су, заправо, трагични ликови...
– Тачно, иронизујем их; цела драма је тако интонирана. При том, наравно, иронизујем и себе у целој тој причи. Јер, то је прича о нека два нивоа у њима, у свима нама, прича о погрешним рецептима за праве ствари.
Дакле, ја иронизујем конвенције, шаблоне, калупе за оно што радимо имајући на уму добре, позитивне утопије... Иронизујем тај понор у који нас увлачи центрифуга лаких решења...
Ако је утопија слобода, а интернет наш уџбеник (који нам нуди контролу садржаја, што је предност) онда је систем по коме функционише утопија савременог света – створиш од себе оно што хоћеш да будеш.
Брза решења до идеалног Ја.
Ваши јунаци немају имена. Зашто?
- Зато што аспект с којег их посматрам, угао мог гледања није егзистенцијалистичка драма, није драма о јунацима који траже начин да преживе у овом свету, већ је то драма о људима који су свој приватни живот претворили у посао, драма о завршеним и незавршеним пословима. Јер, живимо у друштву у којем нас приватни живот одређује статусно; у овом случају ликови су одређени према својим брачним статусима.
Почетна иницијација за драму/тему?
– Ја не умем то другачије да назовем, већ да кажем да је све то – из живота. Пресудно је, наравно, моје осећање света. Ликови и радња су измишљени, али дијалози су, заправо, микс реплика из свакодневног живота, нешто што сам чула од пријатеља, што сам прочитала... Све је то, у суштини, неки микс из живота. Крадем из живота, ето.
Пред прво извођење?
– Ужасно узбудљиво! Као кад губиш невиност: важно је да има љубави. Оно што мене чини поносном јесте да знам да људи који ово раде, раде из себе, да се у те моје ликове рефлектују њихови приватни животи, да они то раде из сопствених фундуса. Има ту хиљаде различитих емоција, и забринута сам, и поносна...
*А Wannabe (изговара се: “Won-ah-bee”) је особа која имитира, подражава друге. Термин је изведен из синтагме “Want to Be”.
Обично, та особа имитира неког уметника, најчешће лондонског или њујоршког.
Она има потребу да се одева и да говори другачије од такозваног „обичног“ света, како би подвукла разлику између „народа“ и уметника. Врло често, та особа добро познаје савремену уметност и музику.
Неда Радуловић, драмска списатељица.
Рођена 1983. у Београду. Дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Учествовала је као сарадник на бројним драматуршким радионицама у оквиру Пројекта НовА ДрАма (НАДА) и Стеријиног позорја. Тренутно похађа последипломске студије Теорије драмских уметности, медија и културе на ФДУ.
Сарађивала као драматург у позоришту и на телевизији; косценарист филма Пролаз Косте Ђорђевића.
Р Е Ч А У Т О Р А
ЉУДИ У ПОКУШАЈУ
Wannabe* драма о закљученим и незакљученим пословима. Догађа се у Београду, у време када се скоро свакодневно рађају нови тржни центри, отварају нове прилике за зарађивање пара, када сваки пролазник кога сретнете на улици, баш као и ви, ЗНА да је Мадона рекла да сви, баш сви, треба да носе H&M.
Посвећено свима који не знају шта са собом, свим зипованим женама и свима онима који су мислили да могу боље (Неда Радуловић)
Wannabe драма? Или се та одредница односи на њене јунаке?
– То су ме питали и на испиту (Painkillers је дипломска драма Неде Радуловић, прим. ур). Да, та одредница се односи на драму, намерно, а у жељи да целину подредим ликовима. Ти ликови су људи у покушају, они се боре да буду нешто и – не успевају у томе. Заправо, све је кренуло од идеје да напишем драму о неоствареним људима, о људима који све дају да буду, а – нису.
Волите их (такве какви јесу)?
– Да, волим их. Свесно бежим од оштре поделе у смислу добро – лоше, односно моји ликови нису „добри“ или „лоши“, они су карактери, они су људи који живе своје наметнуте улоге. Они имају неке своје идеале, а идеали су, верујем, оно што нас чини људима...
Ипак, иронизујете их... а они су, заправо, трагични ликови...
– Тачно, иронизујем их; цела драма је тако интонирана. При том, наравно, иронизујем и себе у целој тој причи. Јер, то је прича о нека два нивоа у њима, у свима нама, прича о погрешним рецептима за праве ствари.
Дакле, ја иронизујем конвенције, шаблоне, калупе за оно што радимо имајући на уму добре, позитивне утопије... Иронизујем тај понор у који нас увлачи центрифуга лаких решења...
Ако је утопија слобода, а интернет наш уџбеник (који нам нуди контролу садржаја, што је предност) онда је систем по коме функционише утопија савременог света – створиш од себе оно што хоћеш да будеш.
Брза решења до идеалног Ја.
Ваши јунаци немају имена. Зашто?
- Зато што аспект с којег их посматрам, угао мог гледања није егзистенцијалистичка драма, није драма о јунацима који траже начин да преживе у овом свету, већ је то драма о људима који су свој приватни живот претворили у посао, драма о завршеним и незавршеним пословима. Јер, живимо у друштву у којем нас приватни живот одређује статусно; у овом случају ликови су одређени према својим брачним статусима.
Почетна иницијација за драму/тему?
– Ја не умем то другачије да назовем, већ да кажем да је све то – из живота. Пресудно је, наравно, моје осећање света. Ликови и радња су измишљени, али дијалози су, заправо, микс реплика из свакодневног живота, нешто што сам чула од пријатеља, што сам прочитала... Све је то, у суштини, неки микс из живота. Крадем из живота, ето.
Пред прво извођење?
– Ужасно узбудљиво! Као кад губиш невиност: важно је да има љубави. Оно што мене чини поносном јесте да знам да људи који ово раде, раде из себе, да се у те моје ликове рефлектују њихови приватни животи, да они то раде из сопствених фундуса. Има ту хиљаде различитих емоција, и забринута сам, и поносна...
*А Wannabe (изговара се: “Won-ah-bee”) је особа која имитира, подражава друге. Термин је изведен из синтагме “Want to Be”.
Обично, та особа имитира неког уметника, најчешће лондонског или њујоршког.
Она има потребу да се одева и да говори другачије од такозваног „обичног“ света, како би подвукла разлику између „народа“ и уметника. Врло често, та особа добро познаје савремену уметност и музику.
(Wikipedia, the free encyclopedia)
О Р Е Д И Т Е Љ У
Ива Милошевић, редитељка.
Дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Режирала Магично поподне Волфганга Бауера (Битеф театар), Схоппинг анд Фуцкинг Марка Рејвенхила (ЈДП, Театар “Бојан Ступица”), Казимир и Каролина Едена фон Хорвата (Народно позориште Сомбор), Разваљивање Нила Лабјута (ЈДП, Театар “Бојан Ступица”), Пут до Нирване Артура Копита (Атеље 212), Мала Сирена Х.К. Андерсена (Мало позориште “Душко Радовић”), Змијско легло Василија Сигарева (Атеље 212), Вук и седам јарића браће Грим (Позориште лутака “Пиноко”), Федрину љубав Саре Кејн (ЈДП, Тетар “Бојан Ступица”), Принцеза и жабац Андерсена (Позориште “Бошко Буха”).
Р Е Ч Р Е Д И Т Е Љ А
Написано је пуно комада током деведесетих о интимном паклу савременог човека у потрошачком друштву; о болу и немогућности комуникације; о аутодеструкцији; о хипокризији и ништавилу савременог живота у неуротичном постидеолошком друштву; о усамљеном малограђанину; о неуротичном, похлепном и депресивном бићу нашег доба.
Ово је први, мени познат, савремени комад који је успео да изрази лакоћу неуротичног попуњавања празнине, присутне у градском миљеу, опседнутом похлепом и нарцисоидношћу, миљеу опседнутом храњењем свог рањивог ега.
Подложност рецептури и диктатима “формула за срећу”, као и наше одсуство храбрости да им се одупремо, представљају ону дубоко интимну тему која ме је привукла у комаду Паинкиллерс.
Да ли имамо храбрости да закорачимо у непознато? Зашто смо постали толико смешни и предвидиви? Зашто толико волимо СТВАРИ и ЛАЖНЕ СЛИКЕ а не истините људе и моменте који су пред нама? Зашто бол не може да нестане, да се излечи, већ само да се залечи?
Ива МИЛОШЕВИЋ
О С Ц Е Н О Г Р А Ф У
ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ, (у овом случају) сценограф
Рођен у Сарајеву, 1966. Позоришну режију дипломирао у класи проф. Дејана Мијача и Егона Савина, 1991. Режирао Шекспира, Стерију, Ведекинда, Нушића, Биљану Србљановић, Фасбиндера, Лалића, Крауса, Душка Радовића, Таборија, Кејва, Толера, Разумовску, Лорку, Кајго. Режирао у већини београдских театара, у Скопљу и у Сомбору. У ЈДП: Драга Јелена Сергејевна, Љ. Разумовска, 1989; Хамлет, Шекспир, 1992; Меин Кампф, Г. Табори, 1993; Последњи дани човечанства, К. Краус, 1994; Лулу, Ф.Ведекинд, 2005; Филмови: Убиство с предумишљајем, 1995; Стршљен, 1998; Уметнички директор Југословенског драмског позоришта.
О К О С Т И М О Г Р А Ф У
Маја Мирковић, костимографкиња
Рођена 1977. у Шапцу. Дипломирала 2001. на ФПУ у Београду, на одсеку костим, Атеље сценски костим, у класи професорке Миланке Берберовић. Тренутно постдипломац Интердисциплинарних магистарских студија Универзитета уметности у Београду, Група за сценски дизајн. Аутор и извођач теоријско-уметничких перформанса, као и сарадник часописа групе ТКХ. Излагала на бројним групним изложбама.
Финалиста модног такмичења Смирнофф Фасхион Аwардс (1999, 2000, 2001).
Аутор костима у представама: Укроћена горопад (Шекпир, р. Кокан Младеновић, НП Зрењанин); Београд-Берлин (М. Пелевић, р. Ксенија Крнајски, Звездара театар), Јастучко (М. Макдона, р. А. Суша, БДП); Љуљашка (Е. Мазиа, р. Стеван Бодрожа, Вечерња сцена “Радовић”); Коштана (Б. Станковић, р. Југ Радивојевић, НП Шабац), Вучјак (Крлежа, р. Анђелка Николић, НП Кикинда); Снежна краљица (корео и реж. Душан Мурић, Мало позориште “Душко Радовић”), Последња смрт Френкија Сузице (С. Вујановић, р. Б. Ђорђев, Вечерња сцена “Радовић”)... Филм: Шејтанова освета (р. Стеван Филиповић).
О К О М П О З И Т О Р У
Владимир Пејковић, композитор
Рођен 1976, у Београду. Апсолвирао на одсеку за композицију Факултета музичке уметности у Београду у класи проф. Зорана Ерића. Поред композиторског рада, бави се и дизајном тона и продукцијом, а наступа и као извођач - бас гитариста и пијаниста, пре свега са својим триом Равно небо (Флат Скy) с којим је наступао на значајнијим фестивалима савремене музике у земљи. Тренутно, главна делатност му је компоновање музике за позоришне представе. Учествовао је и у “Индифференце” пројекту, као композитор и дизајнер тона, с трупом “ЛаМаМа” у Сполету, 2000. Компоновао је музику за први српски играни филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, произведен 1911, у режији Илије Станојевића, и награђен је за то на Петом бијеналу сценског дизајна. Добитник Стеријине награде 2005, заједно са Зораном Ерићем, за музику у представи Смртоносна мотористика А. Поповића, у режији Егона Савина. Са Ивом Милошевић сарађивао у представама: Казимир и Каролина, Разваљивање, Мала сирена, Вук и седам јарића, Федрина љубав...
Пронаћи звук представе је први задатак... одатле све иде лакше... Међутим, овде је било потребно доказати да је, у овом тренутку, у мору већ постојеће музике која је потенцијални избор за овај комад, ауторски приступ тј. рекреирање тог жанра, једини могући начин да се овој представи да аутентични звук.
Ива Милошевић, редитељка.
Дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Режирала Магично поподне Волфганга Бауера (Битеф театар), Схоппинг анд Фуцкинг Марка Рејвенхила (ЈДП, Театар “Бојан Ступица”), Казимир и Каролина Едена фон Хорвата (Народно позориште Сомбор), Разваљивање Нила Лабјута (ЈДП, Театар “Бојан Ступица”), Пут до Нирване Артура Копита (Атеље 212), Мала Сирена Х.К. Андерсена (Мало позориште “Душко Радовић”), Змијско легло Василија Сигарева (Атеље 212), Вук и седам јарића браће Грим (Позориште лутака “Пиноко”), Федрину љубав Саре Кејн (ЈДП, Тетар “Бојан Ступица”), Принцеза и жабац Андерсена (Позориште “Бошко Буха”).
Р Е Ч Р Е Д И Т Е Љ А
Написано је пуно комада током деведесетих о интимном паклу савременог човека у потрошачком друштву; о болу и немогућности комуникације; о аутодеструкцији; о хипокризији и ништавилу савременог живота у неуротичном постидеолошком друштву; о усамљеном малограђанину; о неуротичном, похлепном и депресивном бићу нашег доба.
Ово је први, мени познат, савремени комад који је успео да изрази лакоћу неуротичног попуњавања празнине, присутне у градском миљеу, опседнутом похлепом и нарцисоидношћу, миљеу опседнутом храњењем свог рањивог ега.
Подложност рецептури и диктатима “формула за срећу”, као и наше одсуство храбрости да им се одупремо, представљају ону дубоко интимну тему која ме је привукла у комаду Паинкиллерс.
Да ли имамо храбрости да закорачимо у непознато? Зашто смо постали толико смешни и предвидиви? Зашто толико волимо СТВАРИ и ЛАЖНЕ СЛИКЕ а не истините људе и моменте који су пред нама? Зашто бол не може да нестане, да се излечи, већ само да се залечи?
Ива МИЛОШЕВИЋ
О С Ц Е Н О Г Р А Ф У
ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ, (у овом случају) сценограф
Рођен у Сарајеву, 1966. Позоришну режију дипломирао у класи проф. Дејана Мијача и Егона Савина, 1991. Режирао Шекспира, Стерију, Ведекинда, Нушића, Биљану Србљановић, Фасбиндера, Лалића, Крауса, Душка Радовића, Таборија, Кејва, Толера, Разумовску, Лорку, Кајго. Режирао у већини београдских театара, у Скопљу и у Сомбору. У ЈДП: Драга Јелена Сергејевна, Љ. Разумовска, 1989; Хамлет, Шекспир, 1992; Меин Кампф, Г. Табори, 1993; Последњи дани човечанства, К. Краус, 1994; Лулу, Ф.Ведекинд, 2005; Филмови: Убиство с предумишљајем, 1995; Стршљен, 1998; Уметнички директор Југословенског драмског позоришта.
О К О С Т И М О Г Р А Ф У
Маја Мирковић, костимографкиња
Рођена 1977. у Шапцу. Дипломирала 2001. на ФПУ у Београду, на одсеку костим, Атеље сценски костим, у класи професорке Миланке Берберовић. Тренутно постдипломац Интердисциплинарних магистарских студија Универзитета уметности у Београду, Група за сценски дизајн. Аутор и извођач теоријско-уметничких перформанса, као и сарадник часописа групе ТКХ. Излагала на бројним групним изложбама.
Финалиста модног такмичења Смирнофф Фасхион Аwардс (1999, 2000, 2001).
Аутор костима у представама: Укроћена горопад (Шекпир, р. Кокан Младеновић, НП Зрењанин); Београд-Берлин (М. Пелевић, р. Ксенија Крнајски, Звездара театар), Јастучко (М. Макдона, р. А. Суша, БДП); Љуљашка (Е. Мазиа, р. Стеван Бодрожа, Вечерња сцена “Радовић”); Коштана (Б. Станковић, р. Југ Радивојевић, НП Шабац), Вучјак (Крлежа, р. Анђелка Николић, НП Кикинда); Снежна краљица (корео и реж. Душан Мурић, Мало позориште “Душко Радовић”), Последња смрт Френкија Сузице (С. Вујановић, р. Б. Ђорђев, Вечерња сцена “Радовић”)... Филм: Шејтанова освета (р. Стеван Филиповић).
О К О М П О З И Т О Р У
Владимир Пејковић, композитор
Рођен 1976, у Београду. Апсолвирао на одсеку за композицију Факултета музичке уметности у Београду у класи проф. Зорана Ерића. Поред композиторског рада, бави се и дизајном тона и продукцијом, а наступа и као извођач - бас гитариста и пијаниста, пре свега са својим триом Равно небо (Флат Скy) с којим је наступао на значајнијим фестивалима савремене музике у земљи. Тренутно, главна делатност му је компоновање музике за позоришне представе. Учествовао је и у “Индифференце” пројекту, као композитор и дизајнер тона, с трупом “ЛаМаМа” у Сполету, 2000. Компоновао је музику за први српски играни филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, произведен 1911, у режији Илије Станојевића, и награђен је за то на Петом бијеналу сценског дизајна. Добитник Стеријине награде 2005, заједно са Зораном Ерићем, за музику у представи Смртоносна мотористика А. Поповића, у режији Егона Савина. Са Ивом Милошевић сарађивао у представама: Казимир и Каролина, Разваљивање, Мала сирена, Вук и седам јарића, Федрина љубав...
Пронаћи звук представе је први задатак... одатле све иде лакше... Међутим, овде је било потребно доказати да је, у овом тренутку, у мору већ постојеће музике која је потенцијални избор за овај комад, ауторски приступ тј. рекреирање тог жанра, једини могући начин да се овој представи да аутентични звук.
Владимир ПЕЈКОВИЋ
Р Е Ч Д Р А М А Т У Р Г А
ГУТАЊЕ ЖИВОТА
Драмски првенац младе београдске списатељице Неде Радуловић Паинкиллерс говори иронично, критички и истовремено меланхолично о дилемама, самоиспитивањима и лутањима модерне, штавише пост-модерне, наизглед еманциповане индивидуе, а посредством оригинално изабраног угла тумачења мушко-женских односа.
Теме изгубљености, фрустрација, усамљености и (само)обмана као карактеристике поменутих односа, ауторка посматра из два угла који се органски надопуњују: реч је о самодовољној усамљености “ослобођене жене”, али и о изгубљености “јаког” мушкарца - у амбијенту конвенција грађанског брака, али и у контексту света модних и козметичких брендова и чудеса пластичне хирургије.
Протагонисти Паинкиллерс-а су три жене – назване Нећедасеуда, Удата и Лабилна – предочене у једном слоју као три самостална, карактера, али истовремено оне представљају и три типа, тачније три развојне фазе у животу савремене урбане жене: конвенционално, бунтовно-романтично и изгубљено (фрустрирано) биће. Поред њих, ту је и Муж, фигура с типским цртама ауторитарног менаџера, али и особе која има однос готово еротске потчињености шефу. Тако добијамо својеврстан аутентичан пејзаж модерне самоће и (расипања) илузије: ликови су представљени с минималним бројем црта психолошке индивидуалности, али је та индивидуалност непрестано у опасности да се распадне у низ улога и маски – а понекад и у чисти дискурзивни (но тиме не мање забавни) “испад” саме ауторке изнад површине “постдрамске” нарације.
Читав један доследно спроведен слој у драми представља горко и суптилно пародирање различитих “митова”: не само конвенција брака, кичерске романтике или имиџа нове женске самосталности који производе маинстреам медији, већ и потрошачких митова – козметике, фитнес-билдовања, плодности као женствености и сујеверја везаних за прорицање судбине и астрологију. Последња два елемента су највише присутна, да би се показало како, у суперрационалном, али и суперпотрошном свету који се пред нама нон-стоп обликује и распада, ликови преживљавају само помоћу сујеверја, тешећи се вером у чудо (које никад не долази): они не живе живот, чак га ни не преживљавају, већ га троше, гутају - попут пилула, чајева, вискија или измишљених веза. Сами, пак, крхки и заменљиви митови се срозавају у “брендове”, низ заменљивих менталних протеза лажног живота.
С једне стране, динамику заплета у драми Паинкиллерс подржава низ конкретних догађаја, нит која се може назвати мелодрамско-комична: један лик покуша самоубиство, други вара жену с њеном најбољом пријатељицом, а трећој жени (пријатељици првих двеју) направи дете. С друге стране, уочавамо нит сатиричне, али и поетичне дистанце спрам тих збивања – али не кроз класично дистанцирани реторички контраст или коментар, него кроз фино супротстављање реалних и глумљених, или пак изнуђених емоција, као и кроз стварање ситуација у којима се те емоције откривају као илузија.
Најзад, радња добија додатну узбудљивост добро одабраним потезима преплитања или паралелности сцена, као и оригиналним коришћењем тзв. независних токова реплика унутар сцене: ликови на тај начин остварују сваки свој лични простор, да би се потом ти простори преклапали и ефектно доводили у питање, кроз рушење илузије, пародирање, или коментар.
Актуелност и значај проблематике драме је не само у свежем приступу сложеној и атрактивној теми, већ и у течном дијалогу, као и у прецизно изведеној и с више жанровских становишта ефектној карактеризацији: конвенционална жена, романтична побуњена жена, изгубљена жена и – лутка! (премда се предочене ознаке “померају” и доводе у питање током радње). Најзад, за развијање вишеслојности ликова веома важно је и успостављање пародијских алузија и сазвучја – пре свега, у односу на ситком “Секс и град”, и његову “идеологију” – а кроз читаву стратегију цитирања, монтирања или парафразирања. Стога се може закључити да, у контексту најновијег таласа српске драматургије, драма Паинкиллерс Неде Радуловић, тематском провокативношћу, жанровском свежином, као и критичким спојем имагинације и вештине, указује на истински нове перспективе.
ГУТАЊЕ ЖИВОТА
Драмски првенац младе београдске списатељице Неде Радуловић Паинкиллерс говори иронично, критички и истовремено меланхолично о дилемама, самоиспитивањима и лутањима модерне, штавише пост-модерне, наизглед еманциповане индивидуе, а посредством оригинално изабраног угла тумачења мушко-женских односа.
Теме изгубљености, фрустрација, усамљености и (само)обмана као карактеристике поменутих односа, ауторка посматра из два угла који се органски надопуњују: реч је о самодовољној усамљености “ослобођене жене”, али и о изгубљености “јаког” мушкарца - у амбијенту конвенција грађанског брака, али и у контексту света модних и козметичких брендова и чудеса пластичне хирургије.
Протагонисти Паинкиллерс-а су три жене – назване Нећедасеуда, Удата и Лабилна – предочене у једном слоју као три самостална, карактера, али истовремено оне представљају и три типа, тачније три развојне фазе у животу савремене урбане жене: конвенционално, бунтовно-романтично и изгубљено (фрустрирано) биће. Поред њих, ту је и Муж, фигура с типским цртама ауторитарног менаџера, али и особе која има однос готово еротске потчињености шефу. Тако добијамо својеврстан аутентичан пејзаж модерне самоће и (расипања) илузије: ликови су представљени с минималним бројем црта психолошке индивидуалности, али је та индивидуалност непрестано у опасности да се распадне у низ улога и маски – а понекад и у чисти дискурзивни (но тиме не мање забавни) “испад” саме ауторке изнад површине “постдрамске” нарације.
Читав један доследно спроведен слој у драми представља горко и суптилно пародирање различитих “митова”: не само конвенција брака, кичерске романтике или имиџа нове женске самосталности који производе маинстреам медији, већ и потрошачких митова – козметике, фитнес-билдовања, плодности као женствености и сујеверја везаних за прорицање судбине и астрологију. Последња два елемента су највише присутна, да би се показало како, у суперрационалном, али и суперпотрошном свету који се пред нама нон-стоп обликује и распада, ликови преживљавају само помоћу сујеверја, тешећи се вером у чудо (које никад не долази): они не живе живот, чак га ни не преживљавају, већ га троше, гутају - попут пилула, чајева, вискија или измишљених веза. Сами, пак, крхки и заменљиви митови се срозавају у “брендове”, низ заменљивих менталних протеза лажног живота.
С једне стране, динамику заплета у драми Паинкиллерс подржава низ конкретних догађаја, нит која се може назвати мелодрамско-комична: један лик покуша самоубиство, други вара жену с њеном најбољом пријатељицом, а трећој жени (пријатељици првих двеју) направи дете. С друге стране, уочавамо нит сатиричне, али и поетичне дистанце спрам тих збивања – али не кроз класично дистанцирани реторички контраст или коментар, него кроз фино супротстављање реалних и глумљених, или пак изнуђених емоција, као и кроз стварање ситуација у којима се те емоције откривају као илузија.
Најзад, радња добија додатну узбудљивост добро одабраним потезима преплитања или паралелности сцена, као и оригиналним коришћењем тзв. независних токова реплика унутар сцене: ликови на тај начин остварују сваки свој лични простор, да би се потом ти простори преклапали и ефектно доводили у питање, кроз рушење илузије, пародирање, или коментар.
Актуелност и значај проблематике драме је не само у свежем приступу сложеној и атрактивној теми, већ и у течном дијалогу, као и у прецизно изведеној и с више жанровских становишта ефектној карактеризацији: конвенционална жена, романтична побуњена жена, изгубљена жена и – лутка! (премда се предочене ознаке “померају” и доводе у питање током радње). Најзад, за развијање вишеслојности ликова веома важно је и успостављање пародијских алузија и сазвучја – пре свега, у односу на ситком “Секс и град”, и његову “идеологију” – а кроз читаву стратегију цитирања, монтирања или парафразирања. Стога се може закључити да, у контексту најновијег таласа српске драматургије, драма Паинкиллерс Неде Радуловић, тематском провокативношћу, жанровском свежином, као и критичким спојем имагинације и вештине, указује на истински нове перспективе.
Светислав ЈОВАНОВ
К Р И Т И К А
ЛУТКЕ КОЈЕ ПЛАЧУ
Тете с реклама, ТВ екрана, тете које гласно говоре, а тако се и држе, очајне домаћице и у сексу и у граду, тема је драмског првенца Неде Радуловић.
Она пише некако хладно, с мноштвом идеја само у назнаци, без јасно конципираног жанра, без истакнуто универзалних претензија и претерано критичких амбиција, поготово не оних морализаторских или едукативних, што јесте квалитет нови(ји)х генерација. Као брушен и пажен текст, достатан у свакој линији, наративно близак постдрамској, али захваљујући типизацијама и клишеима ("љубавни" четвероугао Мужа, Удате, Нећедасеуда и Лабилне) и "простдрамској" поетици, "Паинкиллерс" су најзаоштренији на нивоу стања људи из својих савршених, коцкастих станова и "»персоналитија"«, са кауча, испражњених емоција, људи који се сећају живота, сањају га хипнотисани у монолошким излетима (плутам горе-доле... као планктон... дишем зато што вежбам алвеоле не зато/ што желим да живим).
Заувек млади – заувек лепи – заувек своји/ слободни. То је оксиморонска логичка структура/ ропство и заблуда као и све друге масовне идеологије. Разапете између јоге/ зена и максималне материјализације, три жене драме "Паинкиллерс" креирају парадокс пар екселанс који говори како човек/ жена може себе лако побркати са неким/ нечим другим. Себе саме, ипак, не могу избећи, мада могућност избора мора да постоји, али овде је и то одређено ауторкином жељом да их у очигледно добростојећем, западњачком свету увуче у традиционалне друштвене и биолошке дилеме одређене идејама Удате која се разводи, Нећедасеуда која пуца и Лабилне која рађа. И све то у леру, а квачило се откачило. Атмосфера слична оној код Склавија (Тицијано, Дилан Дог) - иза огледала, лутке које плачу.
Иако се хумор, као и све остало, пласира у малим дозама, он се доживљава као цинизам који, у датим "паранормалним" околностима, осмех претвара у гримасу. "Упркос" јасним и недвосмисленим асоцијацијама Неде Радуловић, редитељка Ива Милошевић у свом поступку представу снажно контрастира медијима као што је телевизија. Њена режија је спора, детаљна, редитељски готово минуциозно спроведена и као таква оштар контраст брзини тог света, оргазмичности, инстант формулама, који су кључни за несрећу ликова. Оно што се верујућим и верификујућим третманом не постиже је мисаона пунина, које заправо и нема. Представа просто (баш као и оно киме/ чиме се бави) прилично одзвања празно - високи дизајн ништавила, предео смрти, пластике, дијаманата у сопственим фекалијама, предео сликан опалим лишћем, сјајем неких тамо ретро шик рефлектора и трендовски сведено дизајнираних ентеријера (сцеоноргафија Горчина Стојановића)...
Разумљиво, ка механицизму свођено бирање стила глуме узбудљиво се надокнађује паралелним присуством ликова, као и повременим театрализацијама које углавном одређују нервна растројства "јунакиња". Све три жене играју јако добро! Удата Иване В. Јовановић прецизна је студија (пост)модерне жене која зна шта хоће и како то да оствари. Њен живот је пројекат. Одлука је довољна за њу. На стрес у окружењу реагује (синтетичким) поправкама-допунама. И тако, дрчно »здрава«, »не примећује« да је јалова, да је муж вара, да дезодоранс не може да отера смрад брлога у њеном дворишту. Нећедасеуда Јоване Стипић (уз примедбу да је кастинг крајње очекиван) врисак је савремене, али и свевремене еманципованости. Ако су клечање пред њим (фелацио) и вратима смрти једино до чега се у тој незавиности долази, онда је и улога Јоване Стипић, по диктату целине, улога жене којој свест о сопству најмање треба и добра чини. Драгиња Вогањац своју Лабилну жену представља као тип сањалице неспособне да се суочи с реалношћу, осим оне, лабилне, у виду враџбине или измишљотине. И њу, ето, све боли и тишти и не може да се одупре осећају да је цео живот један велики рецепт о (контра)индикацијама...
Муж Ненада Пећинара је прави мушкарац, мушкарчина, свиња која воли да је свиња, а не пингвин. Поготово кад мува друге рибе. Све док га жена не избаци на улицу, и све док га неназове хипохондрично-латентно геј и садо-мазо настројени шеф. Али, ко њега шиша, њему је ионако довољна и "девојка из секси шопа" да се олакша. Чек’, чек’, «да ли је ово родна драма/ представа!? Постоји ли нешто попут родности критике. На прошлом Битефу критичарке само што нису ноктима почињале да пишу кад би се у представи рабио било какав, али заиста било какав облик полне дискриминације (Херманисова редитељска примедба/ одабир да лик Соње у истоименој представи тумачи мушкарац, например). Да ли је драма вапај жене за мушкарцем, правим мужем, њихова критика?! Тешко, она је пре "геј" (има чак и сцена у којој Удата љуби Нећедасеуда). Да ли је то покушај да се сагледају жене које се уместо божанству, клањају кипу, а од тела праве храм? Тешко, оне су толико јадне да би човек пре могао да се радује што пате, да "ликује" и "нада се" како он није такав! Да ли... Не, сад се текст неоправдано закувава, а суштински, у представи за то нема покрића... Идеје света без идеја... Иако репертоарски оријентисана, занимљиво ће бити да се види како ће "Паинкиллерс" својим специфичним тон(ус)ом проналазити пут до публике.
ЛУТКЕ КОЈЕ ПЛАЧУ
Тете с реклама, ТВ екрана, тете које гласно говоре, а тако се и држе, очајне домаћице и у сексу и у граду, тема је драмског првенца Неде Радуловић.
Она пише некако хладно, с мноштвом идеја само у назнаци, без јасно конципираног жанра, без истакнуто универзалних претензија и претерано критичких амбиција, поготово не оних морализаторских или едукативних, што јесте квалитет нови(ји)х генерација. Као брушен и пажен текст, достатан у свакој линији, наративно близак постдрамској, али захваљујући типизацијама и клишеима ("љубавни" четвероугао Мужа, Удате, Нећедасеуда и Лабилне) и "простдрамској" поетици, "Паинкиллерс" су најзаоштренији на нивоу стања људи из својих савршених, коцкастих станова и "»персоналитија"«, са кауча, испражњених емоција, људи који се сећају живота, сањају га хипнотисани у монолошким излетима (плутам горе-доле... као планктон... дишем зато што вежбам алвеоле не зато/ што желим да живим).
Заувек млади – заувек лепи – заувек своји/ слободни. То је оксиморонска логичка структура/ ропство и заблуда као и све друге масовне идеологије. Разапете између јоге/ зена и максималне материјализације, три жене драме "Паинкиллерс" креирају парадокс пар екселанс који говори како човек/ жена може себе лако побркати са неким/ нечим другим. Себе саме, ипак, не могу избећи, мада могућност избора мора да постоји, али овде је и то одређено ауторкином жељом да их у очигледно добростојећем, западњачком свету увуче у традиционалне друштвене и биолошке дилеме одређене идејама Удате која се разводи, Нећедасеуда која пуца и Лабилне која рађа. И све то у леру, а квачило се откачило. Атмосфера слична оној код Склавија (Тицијано, Дилан Дог) - иза огледала, лутке које плачу.
Иако се хумор, као и све остало, пласира у малим дозама, он се доживљава као цинизам који, у датим "паранормалним" околностима, осмех претвара у гримасу. "Упркос" јасним и недвосмисленим асоцијацијама Неде Радуловић, редитељка Ива Милошевић у свом поступку представу снажно контрастира медијима као што је телевизија. Њена режија је спора, детаљна, редитељски готово минуциозно спроведена и као таква оштар контраст брзини тог света, оргазмичности, инстант формулама, који су кључни за несрећу ликова. Оно што се верујућим и верификујућим третманом не постиже је мисаона пунина, које заправо и нема. Представа просто (баш као и оно киме/ чиме се бави) прилично одзвања празно - високи дизајн ништавила, предео смрти, пластике, дијаманата у сопственим фекалијама, предео сликан опалим лишћем, сјајем неких тамо ретро шик рефлектора и трендовски сведено дизајнираних ентеријера (сцеоноргафија Горчина Стојановића)...
Разумљиво, ка механицизму свођено бирање стила глуме узбудљиво се надокнађује паралелним присуством ликова, као и повременим театрализацијама које углавном одређују нервна растројства "јунакиња". Све три жене играју јако добро! Удата Иване В. Јовановић прецизна је студија (пост)модерне жене која зна шта хоће и како то да оствари. Њен живот је пројекат. Одлука је довољна за њу. На стрес у окружењу реагује (синтетичким) поправкама-допунама. И тако, дрчно »здрава«, »не примећује« да је јалова, да је муж вара, да дезодоранс не може да отера смрад брлога у њеном дворишту. Нећедасеуда Јоване Стипић (уз примедбу да је кастинг крајње очекиван) врисак је савремене, али и свевремене еманципованости. Ако су клечање пред њим (фелацио) и вратима смрти једино до чега се у тој незавиности долази, онда је и улога Јоване Стипић, по диктату целине, улога жене којој свест о сопству најмање треба и добра чини. Драгиња Вогањац своју Лабилну жену представља као тип сањалице неспособне да се суочи с реалношћу, осим оне, лабилне, у виду враџбине или измишљотине. И њу, ето, све боли и тишти и не може да се одупре осећају да је цео живот један велики рецепт о (контра)индикацијама...
Муж Ненада Пећинара је прави мушкарац, мушкарчина, свиња која воли да је свиња, а не пингвин. Поготово кад мува друге рибе. Све док га жена не избаци на улицу, и све док га неназове хипохондрично-латентно геј и садо-мазо настројени шеф. Али, ко њега шиша, њему је ионако довољна и "девојка из секси шопа" да се олакша. Чек’, чек’, «да ли је ово родна драма/ представа!? Постоји ли нешто попут родности критике. На прошлом Битефу критичарке само што нису ноктима почињале да пишу кад би се у представи рабио било какав, али заиста било какав облик полне дискриминације (Херманисова редитељска примедба/ одабир да лик Соње у истоименој представи тумачи мушкарац, например). Да ли је драма вапај жене за мушкарцем, правим мужем, њихова критика?! Тешко, она је пре "геј" (има чак и сцена у којој Удата љуби Нећедасеуда). Да ли је то покушај да се сагледају жене које се уместо божанству, клањају кипу, а од тела праве храм? Тешко, оне су толико јадне да би човек пре могао да се радује што пате, да "ликује" и "нада се" како он није такав! Да ли... Не, сад се текст неоправдано закувава, а суштински, у представи за то нема покрића... Идеје света без идеја... Иако репертоарски оријентисана, занимљиво ће бити да се види како ће "Паинкиллерс" својим специфичним тон(ус)ом проналазити пут до публике.
Игор БУРИЋ, Дневник, 22.12.2008.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411