ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
3сат(а) и 0минута са паузом
| English Милена Марковић НАХОД СИМЕОН Премијера: 25. мај 2006 Фестивалска премијера: 51. Стеријино позорје, 27. мај 2006 ПРОЈЕКАТ3 Омаж Јовану Стерији Поповићу Редитељ и сценограф ТОМИ ЈАНЕЖИЧ Композитор оригиналне музике БОРИС КОВАЧ Асистент редитеља БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ Драматурзи БРАНКО ДИМИТРИЈЕВИЋ МИЛАН МАЂАРЕВ Костимограф МАРИНА СРЕМАЦ Дизајн светла ЈАКА ШИМЕНЦ Дизајн звука ТОМАЖ ГРОМ Видео материјал ГВОЗДЕН ЂУРИЋ ЈОВАН МИЛИНОВ Лектор мр РАДОВАН КНЕЖЕВИЋ Рад на телу и гласу НАНДАН КИРКО Консултант за сценографију САМО Помоћник редитеља ШПЕЛА ТРОШТ Асистент сценографа ЖЕЉКО ПИШКОРИЋ Инспицијент Владимир Савин Организатор Милан Каћански Суфлер Милица Ђукић-Рађеновић Мајстор тона за "Вода тече" оркестар Борис Ковач Маринко Вукмановић Мајстор светла Саша Комњеновић Мајстор тона Ненад Николић Корепетитор Ирина Митровић-Лазић Рад са животињама Милан Митић |
У Л О Г Е Мајка, курва што је оставила дете / Удовица, која је била у великом свету Јасна Ђуричић Наход Симеон, копиле Стефан Штереф Јован, тужни калуђер Југослав Крајнов Милун, калуђер који се бори са демонима Душан Јакишић Оца, старешина манастира Ненад Ћирић Циганка, дојиља Јована Стипић Трбуља, газдарица у селу Драгиња Вогањац Муж, Трбуљин муж, некад мушко Борис Исаковић Тако, девојчица која хоће у велики свет Јована Мишковић Брат, од Тако Радоје Чупић Радник на пумпи Милован Филиповић Калуђери Александар Гајин Страхиња Бојовић Игор Павловић Борис Лијешевић Жена Гордана Ђурђевић-Димић Девојка која пева Мирјана Поптешин Скитница Оливера Стаменковић Певач / Дидаскалос Фриц Бахун Симеон као дечак Григорије Јакишић Симеон као беба Максим Филиповић Цигански дечак Растко Кирко Поповић Кувар у манастиру Миливоје Млађеновић Цигани Милан Митић и његова черга Трупа "Путујући Чутутук" Јелена Гавриловић, Јелена Бојат, Срђан Ђурановић, Ненад Милошевић и Ибис Ћеримагић "Вода тече" оркестар Александра Крчмар, виолина Богдан Ранковић / Саша Милосављевић, кларинет, бас кларинет, сопран саксофон Јелена Филиповић, виола Синиша Мазалица, контрабас Артјом Загребељни, хорна Ивана Павловић, харфа Иван Бурка, удараљке |
О Н А Х О Д У С И М Е О Н У
Инцест је, у суштини, аутоеротичан чин, нарцистички чин, а Симеон Наход, тражећи мајку, у потрази је за властитим идентитетом.
"Хоћу мајку да нађем, да знам ко сам и шта сам, хоћу да знам, не други да ми кажу, хоћу ја да знам".
Управо та потрага, та опседнутост самим собом, његов нарцизам, постаје његова хамартија, његова трагична грешка која га води у грех и пропаст. Не случајно је његова жеља да пронађе мајку повезана са буђењем његове сексуалности. Он излази из манастира, из света који припада Оцу, оцу који инхибира, свет ауторитета, свести и закона, супротстављен инстинктивним нагонима, да би се вратио у реку из које је дошао, поред које се сексуално сједињује с мајком, остваривши тако потребу да се врати у мајчину утробу, у реку која представља смрт или повратак у нови живот.
(...) Симеон Наход у себи има крв курве и млеко циганке, семе оца који је волео дечаке, воду реке у коју га је мајка препустила смрти...
"Копилане један, ко зна чију крв ти имаш...".
"Није он како треба и неће бити како треба, грехови родитељски се у њему виде."
Деца у себи носе грехе родитеља и преносе их на своју децу, зачарани круг се наставља, Симеон напушта своје дете, препустивши га судбини која ће највероватније бити само понављање породичне историје. Да би се ослободио греха жртвује себе, кажњава се затворивши се на десет година у слепило тамнице, исто као и Едип који ослепљујући се одбија да види, да преузме одговорност.
И након свега, у смрти, као и у животу, још тражи мајку...
"Вир је моја кућа сине, у виру ме нађи..."
ОПЕТ О НАХОДУ СИМЕОНУ
Све је кренуло од народне песме Наход Симеон, која почиње тиме што стари калуђер из Дунава вади сандук од олова и из њега мушко дете, још живо. Детету надену име Наход Симеон и одгаје га у манастиру, али кад је одрастао, пожелео је да пронађе своје родитеље, првенствено мајку...
(...) Стерија је по овој песми написао своју драму Наход Симеон. Дијалошки изузетно економично, Стерија вешто плете своју причу о Находу, уводећи још један инцест и дајући ликовима уверљиве мотивације за понашање. Овде Стерија, кога због комедија обично називамо нашим Молијером, највише личи на Шекспира, који му је претходио и на Лорку, који ће доћи касније.
(...) Ова, за сада, најновија верзија Находа Сиеона¸ дело је Милене Марковић. Милена црпе фабулу и из народне песме и из Стеријине драме, али пише нов, модеран, узбудљив позоришни текст, приликом чијег писања су избегнута олака решења, и површни ефекти. Резултат је постмодернистичка, поетска драма, чијом би се деконструкцијом добила прецизна слика наше стварности данас: Находи Симеони и њихове несрећне мајке свуда су око нас.
НАХОД СИМЕОН - ОД УСМЕНЕ ТРАДИЦИЈЕ ДО ДРАМСКОГ ТЕКСТА МИЛЕНЕ МАРКОВИЋ
Грчка легенда о Едипу, чија је трагична кривица садржана у кобном незнању да је за жену узео сопствену мајку, што је наравно изазвало гнев богова, обрађена у Софокловој трагедији, имала је одјека у нашој старој и народној књижевности. У прозном облику најпознатија је средњовековна легенда о светом Павлу Кесаријском, док су у стиху две, вероватно највредније, оне сачуване у ИИ књизи народних песама Вука Стефановића Караџића: "Наход Симеун" и "Опет Наход Симеун". У првој варијанти стари игуман пронађе на обали Дунава новорођенче у оловном сандуку, које након што одрасте креће у свет да пронађе родитеље. У Будиму се жени краљицом, а до сазнања да је она његова мајка долази се преко Јеванђеља које је Симеун заборавио у краљичиним одајама. По другој варијанти наход је син поочима и поћерке, а касније се венчава са својом мајком. До препознавања долази преко кошуље и књига што их је мајка оставила у сандуку са тек рођеним сином. У оба случаја Симеун окајава грех у подземној тамници, чији су кључеви бачени у Дунав или море, да би након десет, односно тридесет година били нађени у уловљеној риби, а Симеун после ослобађања бива посвећен. Оне припадају групи неисторијских песама са инцестом као основним мотивом, али истовремено, између осталог, осликавају старе породичне односе у контексту религиозних тема, често повезане са прехришћанским мотивима.
Јован Стерија Поповић је 1830. године објавио "Наода Симеона или несрећно супружество" трагедију у пет дејствија по народној песми. Инспирацију за своју трагедију Стерија је пронашао у песми "Опет Наход Симеун" с том разликом што његов драмски текст почиње Симеоновим доласком у Јању, док је читава предисторија изостављена. Централни мотив ове трагедије јесте љубав између Симеона и Зулме, царице града Јање, за коју се на крају, у коначном препознавању испоставља да је Симеонова мајка. Ова чињеница, као и одсуство мотива о јунаковом трагању за истином о сопственом пореклу, условила је и жанровско приближавање Стеријиног комада мелодрамским елементима. Трагична кривица Симеона, али и Зулме која је била у браку са својим оцем и из те везе родила Симеона, у складу са жанровским конвенцијама мелодраме остаје у другом плану. Поред тога, Стеријино очигледно несналажење у развоју драмске ситуације и поступку карактеризације, које ће на више или мање успешан начин, успети да превазиђе у својим наредним трагедијама "Наода Симеона" сврставају међу најмање извођене комаде родоначелника савремене српске драмске књижевности.
Врло занимљива драматуршка структура комада Милене Марковић, остварена кроз својеврсно преиспитивање књижевне традиције и духовито поигравање са стилско-поетским законитостима античке трагедије, вешто прикривени, али на моменте, ипак уочљиви иронични третман архетипских представа о неумитности и предодређености људске судбине, неконвенционалност језичког израза и упечатљив поступак карактеризације ликова, само су нека од битних обележја најновије, оригиналне верзије "Находа Симеона". Инспирисана свим претходно поменутим делима, а нарочито њиховим основним мотивима инцеста и потраге за властитим идентитетом, Милена Марковић релативизује читав вредносни систем на којем почива једна заједница без обзира на епоху и друштвено-историјски контекст. Кроз духовито интонирани дијалог калуђера Јована и Милуна, "померену" животну филозофију Циганке дојиље, Такову исконску потребу за бегом од сивила свакодневице, или мрачну слику породичне "идиле" Трбуље и њеног непокретног мужа, преламају се цивилизацијски, социолошки, етички, културолошки и политички модели и најразличитији аспекти њиховог утицаја на појединца. Сваки од ликова Милене Марковић бежећи од себе настоји да пронађе своје истинско "ја" у свету који се темељи на илузији и самообманама. Резултат такве потраге увек је неумољиво трагичан.
Инцест је, у суштини, аутоеротичан чин, нарцистички чин, а Симеон Наход, тражећи мајку, у потрази је за властитим идентитетом.
"Хоћу мајку да нађем, да знам ко сам и шта сам, хоћу да знам, не други да ми кажу, хоћу ја да знам".
Управо та потрага, та опседнутост самим собом, његов нарцизам, постаје његова хамартија, његова трагична грешка која га води у грех и пропаст. Не случајно је његова жеља да пронађе мајку повезана са буђењем његове сексуалности. Он излази из манастира, из света који припада Оцу, оцу који инхибира, свет ауторитета, свести и закона, супротстављен инстинктивним нагонима, да би се вратио у реку из које је дошао, поред које се сексуално сједињује с мајком, остваривши тако потребу да се врати у мајчину утробу, у реку која представља смрт или повратак у нови живот.
(...) Симеон Наход у себи има крв курве и млеко циганке, семе оца који је волео дечаке, воду реке у коју га је мајка препустила смрти...
"Копилане један, ко зна чију крв ти имаш...".
"Није он како треба и неће бити како треба, грехови родитељски се у њему виде."
Деца у себи носе грехе родитеља и преносе их на своју децу, зачарани круг се наставља, Симеон напушта своје дете, препустивши га судбини која ће највероватније бити само понављање породичне историје. Да би се ослободио греха жртвује себе, кажњава се затворивши се на десет година у слепило тамнице, исто као и Едип који ослепљујући се одбија да види, да преузме одговорност.
И након свега, у смрти, као и у животу, још тражи мајку...
"Вир је моја кућа сине, у виру ме нађи..."
Илинка ЦРВЕНКОВСКА
ОПЕТ О НАХОДУ СИМЕОНУ
Све је кренуло од народне песме Наход Симеон, која почиње тиме што стари калуђер из Дунава вади сандук од олова и из њега мушко дете, још живо. Детету надену име Наход Симеон и одгаје га у манастиру, али кад је одрастао, пожелео је да пронађе своје родитеље, првенствено мајку...
(...) Стерија је по овој песми написао своју драму Наход Симеон. Дијалошки изузетно економично, Стерија вешто плете своју причу о Находу, уводећи још један инцест и дајући ликовима уверљиве мотивације за понашање. Овде Стерија, кога због комедија обично називамо нашим Молијером, највише личи на Шекспира, који му је претходио и на Лорку, који ће доћи касније.
(...) Ова, за сада, најновија верзија Находа Сиеона¸ дело је Милене Марковић. Милена црпе фабулу и из народне песме и из Стеријине драме, али пише нов, модеран, узбудљив позоришни текст, приликом чијег писања су избегнута олака решења, и површни ефекти. Резултат је постмодернистичка, поетска драма, чијом би се деконструкцијом добила прецизна слика наше стварности данас: Находи Симеони и њихове несрећне мајке свуда су око нас.
Бранко ДИМИТРИЈЕВИЋ
НАХОД СИМЕОН - ОД УСМЕНЕ ТРАДИЦИЈЕ ДО ДРАМСКОГ ТЕКСТА МИЛЕНЕ МАРКОВИЋ
Грчка легенда о Едипу, чија је трагична кривица садржана у кобном незнању да је за жену узео сопствену мајку, што је наравно изазвало гнев богова, обрађена у Софокловој трагедији, имала је одјека у нашој старој и народној књижевности. У прозном облику најпознатија је средњовековна легенда о светом Павлу Кесаријском, док су у стиху две, вероватно највредније, оне сачуване у ИИ књизи народних песама Вука Стефановића Караџића: "Наход Симеун" и "Опет Наход Симеун". У првој варијанти стари игуман пронађе на обали Дунава новорођенче у оловном сандуку, које након што одрасте креће у свет да пронађе родитеље. У Будиму се жени краљицом, а до сазнања да је она његова мајка долази се преко Јеванђеља које је Симеун заборавио у краљичиним одајама. По другој варијанти наход је син поочима и поћерке, а касније се венчава са својом мајком. До препознавања долази преко кошуље и књига што их је мајка оставила у сандуку са тек рођеним сином. У оба случаја Симеун окајава грех у подземној тамници, чији су кључеви бачени у Дунав или море, да би након десет, односно тридесет година били нађени у уловљеној риби, а Симеун после ослобађања бива посвећен. Оне припадају групи неисторијских песама са инцестом као основним мотивом, али истовремено, између осталог, осликавају старе породичне односе у контексту религиозних тема, често повезане са прехришћанским мотивима.
Јован Стерија Поповић је 1830. године објавио "Наода Симеона или несрећно супружество" трагедију у пет дејствија по народној песми. Инспирацију за своју трагедију Стерија је пронашао у песми "Опет Наход Симеун" с том разликом што његов драмски текст почиње Симеоновим доласком у Јању, док је читава предисторија изостављена. Централни мотив ове трагедије јесте љубав између Симеона и Зулме, царице града Јање, за коју се на крају, у коначном препознавању испоставља да је Симеонова мајка. Ова чињеница, као и одсуство мотива о јунаковом трагању за истином о сопственом пореклу, условила је и жанровско приближавање Стеријиног комада мелодрамским елементима. Трагична кривица Симеона, али и Зулме која је била у браку са својим оцем и из те везе родила Симеона, у складу са жанровским конвенцијама мелодраме остаје у другом плану. Поред тога, Стеријино очигледно несналажење у развоју драмске ситуације и поступку карактеризације, које ће на више или мање успешан начин, успети да превазиђе у својим наредним трагедијама "Наода Симеона" сврставају међу најмање извођене комаде родоначелника савремене српске драмске књижевности.
Врло занимљива драматуршка структура комада Милене Марковић, остварена кроз својеврсно преиспитивање књижевне традиције и духовито поигравање са стилско-поетским законитостима античке трагедије, вешто прикривени, али на моменте, ипак уочљиви иронични третман архетипских представа о неумитности и предодређености људске судбине, неконвенционалност језичког израза и упечатљив поступак карактеризације ликова, само су нека од битних обележја најновије, оригиналне верзије "Находа Симеона". Инспирисана свим претходно поменутим делима, а нарочито њиховим основним мотивима инцеста и потраге за властитим идентитетом, Милена Марковић релативизује читав вредносни систем на којем почива једна заједница без обзира на епоху и друштвено-историјски контекст. Кроз духовито интонирани дијалог калуђера Јована и Милуна, "померену" животну филозофију Циганке дојиље, Такову исконску потребу за бегом од сивила свакодневице, или мрачну слику породичне "идиле" Трбуље и њеног непокретног мужа, преламају се цивилизацијски, социолошки, етички, културолошки и политички модели и најразличитији аспекти њиховог утицаја на појединца. Сваки од ликова Милене Марковић бежећи од себе настоји да пронађе своје истинско "ја" у свету који се темељи на илузији и самообманама. Резултат такве потраге увек је неумољиво трагичан.
Мики РАДОЊИЋ
О Р Е Д И Т Е Љ У
ТОМИ ЈАНЕЖИЧ (1972) дипломирао је позоришну и радио режију на Академији за гледалишче, радио, филм ин телевизијо у Љубљани 1998. с представом Празнина и дипломским радом 1997. Редитељ и глумац (1992-1998). Магистрирао 2001. с позоришним пројектом Дибук (по драми Анског) - метода физичких акција и магистарским радом "Редитељ и глумац (1998/99, 1999/2000, 2000/2001) - Питања и рад на акцијама."
Усавршавао се на бројним позоришним симпозијумима, семинарима и радионицама у Словенији и иностранству, нарочито на пољу различитих глумачких техника Михаил Чехов, Ли Стразберг, Јерзy Гротовски и Томас Рицхардс, Один театар, психодрама...)
ТОМИ ЈАНЕЖИЧ (1972) дипломирао је позоришну и радио режију на Академији за гледалишче, радио, филм ин телевизијо у Љубљани 1998. с представом Празнина и дипломским радом 1997. Редитељ и глумац (1992-1998). Магистрирао 2001. с позоришним пројектом Дибук (по драми Анског) - метода физичких акција и магистарским радом "Редитељ и глумац (1998/99, 1999/2000, 2000/2001) - Питања и рад на акцијама."
Усавршавао се на бројним позоришним симпозијумима, семинарима и радионицама у Словенији и иностранству, нарочито на пољу различитих глумачких техника Михаил Чехов, Ли Стразберг, Јерзy Гротовски и Томас Рицхардс, Один театар, психодрама...)
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411