ЛОКАЦИЈА
Сцена "Јован Ђорђевић"
ТРАЈАЊЕ
2сат(а) и 20минута са паузом
English
ПРЕМИЈЕРА - ПРАИЗВЕДБА опере поводом 150. годишњице СНП
М И Л Е В А
По мотивима из живота Милеве Марић Ајнштајн
Александре Вребалов
Либрето: Вида Огњеновић, према сопственој драми Милева Ајнштајн
Адаптација текста: Александра Вребалов
Диригент: АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ
Редитељ и сценограф: ОЗРЕН ПРОХИЋ, Хрватска
Диригент Хора: ВЕСНА КЕСИЋ КРСМАНОВИЋ
Сценски покрет: ЛИДИЈА РАДОВАНОВ
Дизајн светла: ДЕНИ ШЕСНИЋ, Хрватска
Дизајн звука: МАРИНКО ВУКМАНОВИЋ
Аутор видео пројекција: ИВАН ФАКТОР, Хрватска
УЛОГЕ
Милева јуниор: ДАРИЈА ОЛАЈОШ ЧИЗМИЋ
Милева сениор: ВИОЛЕТА СРЕЋКОВИЋ
Алберт: ВЛАДИМИР АНДРИЋ, к.г. Београд
Зорка: ЈЕЛЕНА КОНЧАР
Г-дин Марић: БРАНИСЛАВ ЈАТИЋ
Г-ђа Марић: МАРИНА ПАВЛОВИЋ БАРАЋ
Професор Wебер: МИЉЕНКО ЂУРАН, к.г. Хрватска
Милана: ВЕРИЦА ПЕЈИЋ
Хелена: ЛАУРА ПАВЛОВИЋ
Ружица: МАЈА МИЈАТОВИЋ, к.г. Београд
Бесо: САША ШТУЛИЋ
Гросман: БРАНИСЛАВ ЦВИЈИЋ
Моритз: ИГОР КСИОНЖИК
Ерат: ЖЕЉКО Р. АНДРИЋ
Конрад: ГОРАН КРНЕТА
Поштар: СЛАВОЉУБ КОЦИЋ
ОРКЕСТАР И ХОР ОПЕРЕ СНП-а
Тамбурашки оркестар „Новосадски свирци“
Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.
| Главни асистент редитеља: Драган Јеринкић Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић Стручни консултант сценографа: Жељко Пишкорић Асистент костимографа: Снежана Хорват Асистент стручног консултанта сценографа: Нада Даниловац |
Концертмајстори: Владимир Ћуковић / Сергеј Шаповалов Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Милена Миловановић, Ирина Митровић, Слободанка Стевић Инспицијенти: Дејан Теодоровић, Тања Цвијић, Сања Миланов Суфлери: Боженка Очовај, Милана Цап Мајстор светла: Младен Букарица Мајстор тона: Душан Јовановић Дисплеј: Иван Свирчевић |
Уметнички секретар Опере: Ладо Леш
Секретар Опере: Емилија Билић
САДРЖАЈ
ПРВИ ЧИН
Прва сцена
1896 – У зору, тамбураши пролазе поред имања породице Марић код Новог Сада пратећи припитог господина уз стару љубавну песму. Милевина сестра, шизофренична млада Зорка Марић трчи кроз врт и дозива своје мачке. Буди родитеље да поздраве поштара који према њеном веровању доноси дуго очекивано писмо из Цириха од Милеве. Родитељи, узнемирени Зоркиним халуцинацијама покушавају да је смире, међутим, поштар заиста доноси писмо. Милева сениор стоји по страни, као изван времена, и пева фрагмент из Гетеове поеме Urworte. Orphisch (Исконске речи. Орфичке):
| So mußt du sein, dir kannst du nicht entfliehen, So sagten schon Sibyllen, So Propheten; |
И бити мораш то што јеси, од себе не можеш побећи, рекоше како Сибиле, тако и пророци. |
Друга сцена
На Политехничком институту, Милева јуниор успешно пролази испит из физике код професора Вебера, познатог по строгости, који мисли да Милева нема будућност у физици јер је жена. Милева се не сложи с тим и каже да жели да следи кораке Марије Кири. У лабораторију улази млад човек, уз неколико других студената, и упушта се у оштар разговор са професором Вебером. То је Алберт Ајнштајн. Кад професор изнервиран оде, студенти се окупе да прославе Милевин успешно положен испит. Милева јуниор се повуче да својим родитељима напише добре вести. Алберт је доводи натраг на славље.
Трећа сцена
1899 – Берн. Летње вече. Милева јуниор и Алберт седе пред Албертовом кућом јер је он заборавио кључ. Док им прилази пас луталица Алберт пита Милеву шта је за њу љубав. Милева јуниор пева љубавну арију, док Милева сениор попут сенке стоји по страни и коментарише сцену фрагментима из Urworte:
| Um Stirn und Brust den Frühlingstag entlang, Scheint jetzt zu fliehn, vom Fliehen kehrt er wieder, Da wird ein Wohl im Weh, so süß und bang. |
Кроз срце и ум, он (Ерос) лепрша, прозрачним перима ношен у пролећном дану одлети, па се врати као радост у болу, нервозно и слатко. |
Четврта сцена
Двострука фуга. 1899 – У Политехничкој лабораторији, Алберт и његове колеге проводе ноћ радећи на експерименту без успеха. Милева јуниор стиже ујутро и придружује се живахној дискусији. Алберт повлачи паралелу између музике и универзалних закона (Шекспирови стихови из Млетачког трговца):
| “Look, how the floor of heaven Is thick inlaid with patines of bright gold; There’s not the smallest orb which thou behold’st But in his motion like an angel sings ... Such harmony is in immortal souls; But, whilst this muddy vesture of decay Doth grossly close it in, we cannot hear it.” |
Погледај како је небески свод начичкан слојевима светлуцавог злата; нема ни најмање сфере коју можеш досећи док у покрету анђеоски пева… Таква је хармонија у бесмртних душа; Но док је овај блатњави прекривач пролазности скрива, ми је чути не можемо. |
Док се Албертови другови шале с њим, Милева брани његове јединствене и маштовите погледе. Група, уморна од физике, свира Моцарта да се одмори. Професор Вебер стоји у вратима и посматра их без речи.
Пета сцена
Милева јуниор и њене другарице се припремају за прославу Нове године у стану у Цириху. Певају песму из домовине и маштају о долазећем новом столећу. Милевина највећа жеља за будућност је да Алберт успе као научник. Девојке је критикују што се толико губи у тој љубави према њему, јави се кратка сцена љубоморе између Милеве и Милане, другарице која повремено музицира са Албертом. Пристижу и весели младићи. Хелена предлаже да сви присутни запишу своје жеље за ново столеће и ставе их у кутију која ће бити отворена десет година касније. Док се приближава поноћ, Мефистофелес улази у просторију и најављује своје столеће – друштво се смеје јер препознају прерушеног Микелеа Бесоа. Милева сениор је међу гостима.
ДРУГИ ЧИН
Прва сцена
1901 – Милева јуниор, у другом стању, одлази да проведе лето са својом породицом у Новом Саду, док Алберт, који је управо завршио студије, остаје да тражи запослење. Она обећава да ће учити преко лета и тражи да Алберт напише писмо њеном оцу у ком би потврдио да ће се венчати чим Алберт добије посао. Алберт загрли Милеву јуниор и пита је колико га она воли, док Милева сениор, посматрајући их из прикрајка, одговара фрагментом из Urworte:
| “Gar manches Herz verschwebt im Allgemeinen, Doch widmet sich das edelste dem Einen.” |
Док многа срца лутају нашироко, Она најплеменитија посвете се Једном. |
Друга сцена
Јутро на имању породице Марић, Зорка нестрпљиво ишчекује да се Милева пробуди после напорног пута. Трудна Милева јуниор се појављује на веранди и сазнаје да је уместо писма од Алберта стигло неочекивано писмо од његове мајке у коме госпођа Ајнштајн говори против Милевине и Албертове везе. Милева уверава своје родитеље да је Алберт одличан човек за њу. Зорка доноси Милеви малу мачку и пита је како ће се звати; Милева помисли да се питање односи на маче, али Зорка пита за име детета. На Зоркину пометњу и ужас, Милева каже да ће детету неко други дати име.
Трећа сцена
Десетак година касније – У дому Ајнштајнових, пријатељи славе Албертов успех. Милева сениор је повучена и мрачна. Алберт коментарише њено тешко расположење, подсећа је да су њихове најтеже године прошле и каже да је његов успех и њен успех. Гости одлазе, Алберт се повлачи, а обе Милеве – јуниор и сениор певају успаванку/тужбалицу за ћерку која је остављена у Новом Саду на усвајање.
Четврта сцена
Године првог светског рата; паралелна радња:
1. на имању Марићевих
2. у Албертовој лабораторији
1. На имању породице Марић, Зорка, чије се душевно здравље погоршало у току година, узбуђена је због посете пријатељица њене сестре. Милева сениор, Милана и Хелена седе у врту у мирно поподне, присећајући се прошлости. Милева их моли да не спомињу њеним родитељима да се Алберт преселио у Берлин. Милана и Хелена критикују Милеву што га претерано штити. Хелена отвара кутију са жељама за нови век од којих су само Милевине све три жеље испуњене: Алберт, Алберт, Алберт.
2. У лабораторији у Берлину, Албертове колеге и пријатељи критикују његову листу правила намењених Милеви. Покушавају да га наговоре да је посети и да ради на њиховом односу. Алберт им одговара да је то поглавље његовог живота завршено, и да ту нема места сентименталности коју они траже од њега. Преко њихових повишених гласова у расправи пробија се и надјачава их документарни снимак Ајнштајновог гласа у коме објашњава једначину E=mc2.
Пета сцена
Епилог – 1948. У болници, Милева јуниор пева фрагмент о нади из Urworte:
| “Ein Wesen regt sich leicht und ungezügelt: Aus Wolkendecke, Nebel, Regenschauer Erhebt sie uns, mit ihr, durch sie beflügelt, Ihr kennt sie wohl, sie schwärmt durch allen Zonen; Ein Flügelschlag – und hinter uns Äonen!” |
Једно биће се креће лако и слободно: Из густих облака, магле, налета кише, Она (нада) нас подиже ка себи, са њом опет имамо крила, Знаш је добро, ничим спутану; Један замах крилима – и еони су иза нас! |
Милева сениор се обраћа визији мртвог оца за ког мисли да јој је дошао у посету, као и најбољој пријатељици Хелени. Говори им о Албертовом исељењу у Америку, о смрти Зорке и мајке и хоспитализацији њеног ментално оболелог сина Тетеа. Сагледавајући ограниченост људске среће спрам бесконачности универзума, Милева сумира живот који је прошао.
АЛЕКСАНДРА ВРЕБАЛОВ |
Новосађанка Александра Вребалов студирала је композицију у родном граду, а потом магистрирала и докторирала у Сједињеним Америчким Државама. Написала је више од педесет музичких комада. Многобројне наруџбине укључују дела писана за Карнеги Хол, Кларис Смит центар у Мериленду, Кронос Квартет, Сан Франциско Конзерваторијум, Меркин Хол у Њујорку и Фестивал Балет у Провиденсу. Вребалова је награђивана од Америцан Ацадемy оф Артс анд Леттерс, Хигхсмитх Цомпоситион Цомпетитион, Меет тхе Цомпосер, Виенна Модерн Мастерс, Даглас Мур фонда и добитница је више награда Удружења композитора Америке АСЦАП, укључујући стипендију Леонарда Бернштајна. Године 2010. додељена јој је Мокрањчева награда за Станице – најбоље премијерно изведено дело у Србији у претходној години. Била је гостујући композитор у Мекдауел Колонији, на америчким оперским пројектима, Америцан Лyриц Тхеатер и Отхер Миндс Фестивал у Сан Франциску; 2000. године је као стипендиста Рокфелер центра боравила на језеру Комо. Дела су јој снимана за Виенна Модерн Мастерс, Нонесуцх, Инова и Центаур Рецордс. Композицију Паннониа Боундлесс је као партитуру објавила издавачка кућа Боосеy & Хаwкес 2007. године. Члан је групе Соутх Оxфорд Сиx, предаје на Сити Универзитету у Њујорку, а оснивач је и међународних летњих курсева за композицију Лето у Сомбору, који су имали своју четврту сезону у августу 2010. године. |
Реч композиторке
Када сам у пролеће 2008. године причала са Миливојем Млађеновићем, тадашњим управником СНП-а о јубиларној сезони, рекао је да је позориште заинтересовано за локалну тему – тада сам предложила Милеву. Предложила сам Милеву и зато што њена судбина има много елемената који су по интензитету и богатству преводиви у оперу – то је трагична судбина, са карактерима већим од живота, са љубави огромном и несрећном, а Милева је хероина-мученица. Вида Огњеновић је због своје дугогодишње инспирације и писања о Милеви Марић Ајнштајн била најлогичнији избор за либретисту, и на моју велику радост, сложила се да напише либрето по својој драми.
Милевин статус код нас је врло контроверзан – или је потпуно непризната и игнорисана или је митологизована. Била је класични „тхе отхер“ – иселила се из земље, имала ванбрачно дете, била удата у другу веру, имала ментално оболеле сестру и дете, била је разведена. Све су то били табуи, и све то још на почетку XX века.
Ајнштајн можда никада не би написао теорију релативитета да није Милеве, али и такав наш став Милеву Марић на неки начин обезвређује, јер шаље поруку да ако није она заслужна за теорију, онда нам није ни занимљива.
У мом најличнијем односу према њој, преовладавају теме женске – шта значи бити једино женско у класи, шта значи имати високе аспирације и бриљантан ум и онда се (као жртва времена и културе) одрећи свих снова и посветити породици, и то породици која се распада на толико много начина; затим, инспиративно ми је било и то што је са само двадесетак година била у жижи прогресивних идеја, интелектуалних дебата, изума, и што је знала да одабере највећег генија XX века, као и он њу, што је живела слободно, што никада после развода није говорила против Ајнштајна. У негативном смислу, фасцинирала ме је њена херметичност, и то што никада после развода није имала жељу да се бави научним радом; занимљиво је и да није хтела да се врати у Србију да живи – гајила је кактусе и бринула се о шизофреничном млађем детету после Албертовог исељења у Америку, коме се тамо касније придружио и старији син.
Желела сам да Милевин војвођански миље буде музички дефинисан. Опера почиње сценом у војвођанском атару којим раном зором пролазе тамбураши пратећи припитог господина. Та тамбурашка песма се до краја опере појављује у много различитих облика: као звук музичких кутија, као сећање на родни крај Милеве и њених другарица док су на студијама у Цириху, као и на самом крају опере у потпуној мелодијској и ритмичкој апстракцији.
Ајнштајнов глас, као и сви конкретни звуци који се појављују као електронски, унапред снимљени елементи, имају за функцију да нас својим симболичким значењем, више него конкретним, доведу у емотивно стање које за сваког од нас та симболика евоцира. Куцање сатова, капање воде, проласци возова – сви ти звуци представљају континуитете, ритмизиране, који понекад указују на ред, понекад на распад – али увек на пролазак времена, на коначност.
Надам се да ће баш ова, прва продукција Милеве у режији Озрена Прохића наћи своје место и на другим сценама, јер својом визуелном чистотом и дубоко осмишљеним третманом симбола и архетипова поставља актуелна, универзална питања и измешта нас из локалног и историјског.
Када сам у пролеће 2008. године причала са Миливојем Млађеновићем, тадашњим управником СНП-а о јубиларној сезони, рекао је да је позориште заинтересовано за локалну тему – тада сам предложила Милеву. Предложила сам Милеву и зато што њена судбина има много елемената који су по интензитету и богатству преводиви у оперу – то је трагична судбина, са карактерима већим од живота, са љубави огромном и несрећном, а Милева је хероина-мученица. Вида Огњеновић је због своје дугогодишње инспирације и писања о Милеви Марић Ајнштајн била најлогичнији избор за либретисту, и на моју велику радост, сложила се да напише либрето по својој драми.
Милевин статус код нас је врло контроверзан – или је потпуно непризната и игнорисана или је митологизована. Била је класични „тхе отхер“ – иселила се из земље, имала ванбрачно дете, била удата у другу веру, имала ментално оболеле сестру и дете, била је разведена. Све су то били табуи, и све то још на почетку XX века.
Ајнштајн можда никада не би написао теорију релативитета да није Милеве, али и такав наш став Милеву Марић на неки начин обезвређује, јер шаље поруку да ако није она заслужна за теорију, онда нам није ни занимљива.
У мом најличнијем односу према њој, преовладавају теме женске – шта значи бити једино женско у класи, шта значи имати високе аспирације и бриљантан ум и онда се (као жртва времена и културе) одрећи свих снова и посветити породици, и то породици која се распада на толико много начина; затим, инспиративно ми је било и то што је са само двадесетак година била у жижи прогресивних идеја, интелектуалних дебата, изума, и што је знала да одабере највећег генија XX века, као и он њу, што је живела слободно, што никада после развода није говорила против Ајнштајна. У негативном смислу, фасцинирала ме је њена херметичност, и то што никада после развода није имала жељу да се бави научним радом; занимљиво је и да није хтела да се врати у Србију да живи – гајила је кактусе и бринула се о шизофреничном млађем детету после Албертовог исељења у Америку, коме се тамо касније придружио и старији син.
Желела сам да Милевин војвођански миље буде музички дефинисан. Опера почиње сценом у војвођанском атару којим раном зором пролазе тамбураши пратећи припитог господина. Та тамбурашка песма се до краја опере појављује у много различитих облика: као звук музичких кутија, као сећање на родни крај Милеве и њених другарица док су на студијама у Цириху, као и на самом крају опере у потпуној мелодијској и ритмичкој апстракцији.
Ајнштајнов глас, као и сви конкретни звуци који се појављују као електронски, унапред снимљени елементи, имају за функцију да нас својим симболичким значењем, више него конкретним, доведу у емотивно стање које за сваког од нас та симболика евоцира. Куцање сатова, капање воде, проласци возова – сви ти звуци представљају континуитете, ритмизиране, који понекад указују на ред, понекад на распад – али увек на пролазак времена, на коначност.
Надам се да ће баш ова, прва продукција Милеве у режији Озрена Прохића наћи своје место и на другим сценама, јер својом визуелном чистотом и дубоко осмишљеним третманом симбола и архетипова поставља актуелна, универзална питања и измешта нас из локалног и историјског.
Из интервјуа Зорице Којић додатку дневног листа Данас, октобра 2011.
АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ
 |
Рођен у Новом Саду 1984. Дипломирао и специјализирао дириговање на Факултету музичке уметности у Београду 2008. у класи проф. Бојана Суђића. Усавршавао се у Бечу на Универзитету за музику и извођачку уметност (Университäт фüр Мусик унд дарстелленде Кунст, Wиен), код проф. Марка Стрингера, Даниела Хардинга и Владимира Кирадјиева. На самом почетку студија добија ангажман корепетитора хора у ансамблу АКУД-а „Бранко Крсмановић“, у току студија место корепетитора Хора РТС-а, на пројектима Велика миса у це-молу Моцарта и Месија Хендла, а учествовао је и у раду Симфонијског оркестра РТС-а. Године 2005. је учесник мајсторског курса проф. Уроша Лајовица на тему Бетовенових симфонија, одржаног у Београду; 2006. одлази у Мајнц (Меинз) и на Европском хорском фестивалу учествује у радионицама Георга Грüнна, Фриедера Берниуса и Ерwина Ортнера. Од 1999. је стални члан Хора „Св. Стефан Дечански“. Током усавршавања у Бечу 2007. и 2008. јавно је наступао с оркестром „Чешки виртуози“ из Брна изводећи дела симфонијске и оперске литературе (Моцарт, Чајковски, Бритн, Вагнер, Стравински, Сен-Санс, Барток, Дворжак, Шостакович, Сибелијус). Као пијаниста корепетитор активно сарађује с оперским певачима у Београду, Новом Саду и Бечу. |
У августу 2009. с групом истакнутих новосадских музичара снима дечји балет Александре Вребалов Удовичина метла (Тхе Wидоw’с Броом), у октобру 2009. с оркестром Цамерата ацадемица из Новог Сада премијерно изводи дело Исидоре Жебељан Игра дрвених штапова за хорну и гудаче.
Од 2007. до 2009. запослен је у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“ у Новом Саду на месту диригента средњошколског симфонијског оркестра, од децембра 2009. асистент је диригента у Опери Српског народног позоришта, а од маја 2010. стални диригент. Диригује опере Травијата, Боеми, Позоришне згоде и незгоде, Пикова дама и Дон Ђовани.
Од 2007. до 2009. запослен је у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“ у Новом Саду на месту диригента средњошколског симфонијског оркестра, од децембра 2009. асистент је диригента у Опери Српског народног позоришта, а од маја 2010. стални диригент. Диригује опере Травијата, Боеми, Позоришне згоде и незгоде, Пикова дама и Дон Ђовани.
Реч диригента
Постављајући на сцену оперу о Милеви Марић Ајнштајн, исписујемо нову и по много чему другачију страницу наше новије историје. Ово значајно оперско остварење није тек пука успомена на некога ко је ходио истим улицама којима и ми данас ходимо нити штури омаж познатој личности. То је живи споменик некоме ко је и данас ту са нама и поред нас. Врло често вођена и инспирисана музиком, Милева сигурно данас дели са нама ово свечано сто педесето позоришно лето. Ми је раширених руку примамо у наше друштво из кога никада није ни изашла, иако је често тако изгледало.
Милева нам неће замерити. Тихо ће понети ново рухо у које је заоденута њена земаљска повест. Ово је опера о њој.
Милева нам неће замерити. Тихо ће понети ново рухо у које је заоденута њена земаљска повест. Ово је опера о њој.
ОЗРЕН ПРОХИЋ |
Рођен 1968. у Загребу где је завршио Класичну гимназију те дипломирао казалишну режију и радиофонију на Академији драмске уметности и књижевност на Филозофском факултету, на којем је и магистрирао темом о Крлежи. Режирао је преко педесет драмских, прозних и оперских наслова у свим важнијим позориштима и на главним фестивалима у Хрватској (ХНК Загреб, ХНК „И. пл. Зајца“ у Ријеци, ХНК Сплит, Градско казалиште Марина Држића у Дубровнику, Градско драмско казалиште Гавелла, Театар&ТД, Дубровачке летње игре, Сплитско лето) у Сарајеву (Народно позориште, САРТР, Камерни театар) и Кобленцу, Немачка. Од његових режија истичу се: На рубу памети, Хрватски бог Марс и Краљево М. Крлеже, Дум Маринови сни и Дундо Мароје М. Држића, Краљ Едип Софокла, Херакло/Алкестида Еурипида, Орестија Есхила, Натан Мудри Лесинга те Ујка Вања Чехова, а од оперских наслова истичу се: Турчин у Италији и Севиљски берберин Росинија, Риголето, Набуко, Магбет, Атила и Моћ судбине Вердија, Ђани Скики Пучинија, Кавалерија рустикана Маскањија, Орфеј Монтевердија, Мазепа Чајковског и Адриана Лекуврер Чилее. До сада је радио и две оперске праизведбе Аска и вук А. Хорозића и Шума Стриборова И. Ј. Скендера. Представе су му гостовале на бројним фестивалима. Добитник је више награда. Ванредни је професор на Одсеку за казалишну режију и радиофонију Академије драмске умјетности у Загребу. Директор је Опере Хрватског народног казалишта „Ивана пл. Зајца“ у Ријеци пету годину. |
МИЛЕВА ИЛИ ЧУДЕСНО ОГЛЕДАЛО САВРЕМЕНОСТИ
Почетком 20. века владало је мишљење, чак и међу оним најпозванијим, да је опера „мртва“. При томе се није мислило само на беспредметност стварања нових дела овог жанра, већ и на судбину постојећих, за која се сматрало да неће „преживети“ у уметничком мноштву које је обећавало то ново столеће. Сведоци смо, међутим, да су пророци погрешили. Не само да њихова „свевидећа кугла“ тада није тачно предсказала, већ је извесно да њене магичне моћи не треба уважавати ни данас. Опера не само да је преживела, него је и остала, како је то својевремено тврдио П. Ј. Салазар, „чудесно огледало савремености“. Управо то је и Милева, музичко-сценско остварење композиторке Александре Вребалов, које нам ту нашу савременост смело баца у лице кроз драматичну причу жене-научнице чији се животни пут пред нама испреда као каква универзална прича у којој ће се свако (свака) од нас препознати.
Она нам нуди све – и дефиницију љубави (да је необјашњива) и пророчанство о браку (да ће га у 20. веку нестати – какав неутемељени оптимизам!) и тврдњу да је сасвим у реду бити нечији кишобран (заштита, ослонац, темељ) и уверење да ће музика спасити свет (као у Аталијевој Буци). А управо је музика та која нам саопштава ове важне ствари. А Милева? Она музиком објашњава себе саму, од свог првог представљања које носи терет покрета наниже (да би се Алберт касније имао одакле отиснути у висине), до пучинијевске арије у којој узвишено брани необјашњивост љубави. Но, и остали ликови, заједно са хором, су ту зато да објасне њу, да њу искажу онако како она то није умела за живота, да њу „докажу“, „означе“ и „означаје“. Јер се кроз причу о њој саопштава положај Жене и њено настојање да буде узета у обзир, чак и данас. Феминисткиње, при том, не би требало да задовољно трљају руке, јер је реч о ономе што је много више од пуког захтева за равноправношћу.
Ако се у свему томе иком деси да, са оним познатим брижним изразом лица критичара који треба да донесе естетску пресуду, залута у расправу о тоналности или атоналности ове опере, нека се не труди. Све врсте музике које се овде сусрећу, од тамбураша, Моцарта, до електронике, алеаторике, али и до оног што би се сада (без страха) назвало традиционалним малеровским писмом, Александра Вребалов „кроти“ орфејевском самоувереношћу. Сазвук секунде који при томе влада знак је двојности, разума и срца, науке и уметности, љубави и мржње, живота и смрти, језика Нашег и језика Других. Та дијалектика пулсира у главној јунакињи изнутра (а да је она достојанствено подноси), или драматично, брутално бесни споља, у расцепу свести њене сестре одмах на почетку, или помирљиво лебди тамо где се сусрећу и преплићу Милева девојка и Милева жена, или се грчи тамо где се преплићу и саплићу једно о друго Милева и Алберт, тамо где се сударају њихова прошлост и будућност. Музика нам, међутим, саопштава и оно што бди изнад ових антагонизама. Кроз звуке возова који пролазе, водених капи које падају у бездан неповратка, откуцаје сата који одбројавају живот, музика звучи о пролазности, неминовности која нам прети од самог рођења и која нас баш зато нагони да јој се супротстављамо, да јој се непрекидно тврдоглаво супротстављамо лепотом коју тражимо, стварамо, чинимо. Зато крај Милеве уопште није крај, није тачка, већ уговор о опстанку, о сећању, осигурање од заборава.
Почетком 20. века владало је мишљење, чак и међу оним најпозванијим, да је опера „мртва“. При томе се није мислило само на беспредметност стварања нових дела овог жанра, већ и на судбину постојећих, за која се сматрало да неће „преживети“ у уметничком мноштву које је обећавало то ново столеће. Сведоци смо, међутим, да су пророци погрешили. Не само да њихова „свевидећа кугла“ тада није тачно предсказала, већ је извесно да њене магичне моћи не треба уважавати ни данас. Опера не само да је преживела, него је и остала, како је то својевремено тврдио П. Ј. Салазар, „чудесно огледало савремености“. Управо то је и Милева, музичко-сценско остварење композиторке Александре Вребалов, које нам ту нашу савременост смело баца у лице кроз драматичну причу жене-научнице чији се животни пут пред нама испреда као каква универзална прича у којој ће се свако (свака) од нас препознати.
Она нам нуди све – и дефиницију љубави (да је необјашњива) и пророчанство о браку (да ће га у 20. веку нестати – какав неутемељени оптимизам!) и тврдњу да је сасвим у реду бити нечији кишобран (заштита, ослонац, темељ) и уверење да ће музика спасити свет (као у Аталијевој Буци). А управо је музика та која нам саопштава ове важне ствари. А Милева? Она музиком објашњава себе саму, од свог првог представљања које носи терет покрета наниже (да би се Алберт касније имао одакле отиснути у висине), до пучинијевске арије у којој узвишено брани необјашњивост љубави. Но, и остали ликови, заједно са хором, су ту зато да објасне њу, да њу искажу онако како она то није умела за живота, да њу „докажу“, „означе“ и „означаје“. Јер се кроз причу о њој саопштава положај Жене и њено настојање да буде узета у обзир, чак и данас. Феминисткиње, при том, не би требало да задовољно трљају руке, јер је реч о ономе што је много више од пуког захтева за равноправношћу.
Ако се у свему томе иком деси да, са оним познатим брижним изразом лица критичара који треба да донесе естетску пресуду, залута у расправу о тоналности или атоналности ове опере, нека се не труди. Све врсте музике које се овде сусрећу, од тамбураша, Моцарта, до електронике, алеаторике, али и до оног што би се сада (без страха) назвало традиционалним малеровским писмом, Александра Вребалов „кроти“ орфејевском самоувереношћу. Сазвук секунде који при томе влада знак је двојности, разума и срца, науке и уметности, љубави и мржње, живота и смрти, језика Нашег и језика Других. Та дијалектика пулсира у главној јунакињи изнутра (а да је она достојанствено подноси), или драматично, брутално бесни споља, у расцепу свести њене сестре одмах на почетку, или помирљиво лебди тамо где се сусрећу и преплићу Милева девојка и Милева жена, или се грчи тамо где се преплићу и саплићу једно о друго Милева и Алберт, тамо где се сударају њихова прошлост и будућност. Музика нам, међутим, саопштава и оно што бди изнад ових антагонизама. Кроз звуке возова који пролазе, водених капи које падају у бездан неповратка, откуцаје сата који одбројавају живот, музика звучи о пролазности, неминовности која нам прети од самог рођења и која нас баш зато нагони да јој се супротстављамо, да јој се непрекидно тврдоглаво супротстављамо лепотом коју тражимо, стварамо, чинимо. Зато крај Милеве уопште није крај, није тачка, већ уговор о опстанку, о сећању, осигурање од заборава.
Ира Проданов Крајишник
P. S. Чувајте се валцера. Проклето је тежак.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411