ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
1сат(а) и 45минута
English
Мартин Макдона
ЛЕПОТИЦА ЛИНЕЈНА
Премијера: 20. март 2009
| Редитељ БОРИС ИСАКОВИЋ Драматург АЛЕКСАНДАР МИЛОСАВЉЕВИЋ Сценограф ГЕРОСЛАВ ЗАРИЋ Костимограф МАРИНА СРЕМАЦ Асистент редитеља Милош Пушић Асистент сценографа Жељко Пишкорић Организаторка Елизабета Фабри Инспицијент Владимир Савин Суфлер Наташа Барбир Мајстор светла Мирослав Чеман Мајстор тона Драган Курјаков |
У Л О Г Е Морин Фолан ЈАСНА ЂУРИЧИЋ Мег Фолан КСЕНИЈА МАРТИНОВ-ПАВЛОВИЋ Пато Дули БОРИС ИСАКОВИЋ Реј Дули МАРКО САВИЋ |
КАКО ЈЕ ИРАЦ ОТКРИО ИРСКУ
Мартин Макдона (Мартин МцДонагх), један од најзначајнијих савремених ирских писаца, уопште није рођен у Ирској. Тај податак, осим што његовој биографији дарује димензију бизарности, с једне, те у први мах провоцира извесну уздржаност Ираца према писцу Лепотице Линејна, с друге стране, можда је пресудан за његову животну причу.
Наиме, Макдона је на свет дошао 26. марта 1970. у Камбервелу (Цамберwелл), Јужни Лондон, у породици ирских емиграната чије су везе с домовином у том часу биле оличене једино у снажном припадништву локалној ирској заједници.
Прве непосредне контакте с Ирском Мартин ће имати тек пошто је, макар и несвесно, формирао свој однос према језику, а самим тим и према свету. Догађало се то током летњих распуста које је проводио у Голвеју (Галwаy) и тек ће тада, заправо први пут, препознати аутентичност ирске културе и, посебно, ирског језика. Доцније, као зрео писац, Макдона ће опширно објашњавати колико је тадашње откриће Ирске, праве Ирске, било шокантно и инспиративно за њега, а критичари ће овај податак регистровати као необично значајан повезујући га с начином на који се Макдона поиграва језиком својих драматис персона. Уосталом, и у Лепотици Линејна он ће, не без наглашене ироније, поменути разлику галика (ирског) и енглеског језика.
Са шеснаест година Макдона напушта школу, прихвата разне привремене послове и прима социјалну помоћ. Паралелно, почиње да пише – радио драме (двадесет две су, све одреда, биле одбијене) и филмска сценарија (такође нису реализована). Сам ће признати да се писања за позориште подухватио када је схватио да је већ све могућности исцрпео те да му на плану драмског списатељства није преостало ништа друго. Показало се да ће овај избор бити прави погодак, јер је већ први његов комад Лепотица Линејна (Тхе Беаутy Qуеен оф Леенане), постигао огроман успех. Ипак, очигледно да му је дотадашње списатељско искуство било од користи, јер је Лепотицу написао за само осам дана.
Премијерно, драма је изведена 1. фебруара 1996, у Градском театру (Тоwн Халл Тхеатре) у Голвеју (Галwаy), Ирска, да би месец дана касније премијеру имала и у лондонском Ројал Корту (Роyал Цоурт Тхеатре Упстаирс), на сцени резервисаној за промоцију драмских дела младих талентованих аутора. Уследила су многобројна признања, између осталих и угледна Награда критике “Тони” (Тонy Аwард Цритицс) која ће бити најрепрезентативнија препорука младом писцу на почетку каријере. У том часу Мартин Макдона има 25 година.
Макдонина фасцинираност Ирском, а нарочито Голвејем, била је евидентно изузетно снажна, јер је баш у тај округ или округу непосредну околину, сместио радњу својих првих шест драмских текстова. Након Лепотице, која је смештена у Линејн, мало село на западној обали Ирске, уследиле су драме Лобања у Конемару (А Скулл ин Цоннемара) и Усамљени Запад (Тхе Лонсоме Wест), обе написане 1997. Следећу трилогију, чије драме се дешавају на отоцима који припадају округу Голвеј, чине комади: Сакати Били (Тхе Цриппле оф Инисхманн, 1997), Поручник са Инишмора (Тхе Лиеутенант оф Инисхморе, 2001) и Тхе Бансхесс оф Инисхеер. Последњу од ових драма Макдона, међутим, никада није објавио тврдећи да није добра.
Осим ових, Макдона је написао и комад Јастучко (Тхе Пиллоwман). Занимљиво, радња овог комада, по многима најбољег његовог дела, није везана за Ирску већ за неименовану, измишљену тоталитаристичку државу. Након успеха који је постигао текстовима намењеним театру, Макдона се вратио писању радио драма, те је за две добио престижне награде, а посебно је хваљен његов комад Тхе Таил оф тхе Wолф анд тхе Wоодцуттер.
Последњих година Макдона се усредсредио на своју прву страст – филм. За краткометражни филм Сиx Схоотер 2006. је добио “Оскара”, да би две године касније по властитом сценарију снимио и прво дугометражно филмско остварење Ин Бругес, за које је добио изузетно охрабрујуће критике.
Цинизам, црнохуморни третман ирске традиције, амбивалентан и често ироничан однос према борби Ирске републиканске армије (ИРА), затим спремност да карикира и подсмева се елементима ирског менталитета, као и ироничан начин на који користи локални сленг области у коју је сместио радњу већине својих дела, провоцирале су неповерљивост ирских критичара према Макдониним драмама. С друге стране, у његовим драмама није тешко пронаћи трагове који упућују на утицај драматургије Харолда Пинтера и Дејвида Мемета (Давид Мамет), али и британске телевизијске комедије или америчких “сапуница”.
Драме Мартина Макдоне су део репертоара многих европских позоришта, а код нас су играни његови комади Лепотица Линејна, Сакати Били, Поручник са Инишмора, Јастучко.
Мартин Макдона (Мартин МцДонагх), један од најзначајнијих савремених ирских писаца, уопште није рођен у Ирској. Тај податак, осим што његовој биографији дарује димензију бизарности, с једне, те у први мах провоцира извесну уздржаност Ираца према писцу Лепотице Линејна, с друге стране, можда је пресудан за његову животну причу.
Наиме, Макдона је на свет дошао 26. марта 1970. у Камбервелу (Цамберwелл), Јужни Лондон, у породици ирских емиграната чије су везе с домовином у том часу биле оличене једино у снажном припадништву локалној ирској заједници.
Прве непосредне контакте с Ирском Мартин ће имати тек пошто је, макар и несвесно, формирао свој однос према језику, а самим тим и према свету. Догађало се то током летњих распуста које је проводио у Голвеју (Галwаy) и тек ће тада, заправо први пут, препознати аутентичност ирске културе и, посебно, ирског језика. Доцније, као зрео писац, Макдона ће опширно објашњавати колико је тадашње откриће Ирске, праве Ирске, било шокантно и инспиративно за њега, а критичари ће овај податак регистровати као необично значајан повезујући га с начином на који се Макдона поиграва језиком својих драматис персона. Уосталом, и у Лепотици Линејна он ће, не без наглашене ироније, поменути разлику галика (ирског) и енглеског језика.
Са шеснаест година Макдона напушта школу, прихвата разне привремене послове и прима социјалну помоћ. Паралелно, почиње да пише – радио драме (двадесет две су, све одреда, биле одбијене) и филмска сценарија (такође нису реализована). Сам ће признати да се писања за позориште подухватио када је схватио да је већ све могућности исцрпео те да му на плану драмског списатељства није преостало ништа друго. Показало се да ће овај избор бити прави погодак, јер је већ први његов комад Лепотица Линејна (Тхе Беаутy Qуеен оф Леенане), постигао огроман успех. Ипак, очигледно да му је дотадашње списатељско искуство било од користи, јер је Лепотицу написао за само осам дана.
Премијерно, драма је изведена 1. фебруара 1996, у Градском театру (Тоwн Халл Тхеатре) у Голвеју (Галwаy), Ирска, да би месец дана касније премијеру имала и у лондонском Ројал Корту (Роyал Цоурт Тхеатре Упстаирс), на сцени резервисаној за промоцију драмских дела младих талентованих аутора. Уследила су многобројна признања, између осталих и угледна Награда критике “Тони” (Тонy Аwард Цритицс) која ће бити најрепрезентативнија препорука младом писцу на почетку каријере. У том часу Мартин Макдона има 25 година.
Макдонина фасцинираност Ирском, а нарочито Голвејем, била је евидентно изузетно снажна, јер је баш у тај округ или округу непосредну околину, сместио радњу својих првих шест драмских текстова. Након Лепотице, која је смештена у Линејн, мало село на западној обали Ирске, уследиле су драме Лобања у Конемару (А Скулл ин Цоннемара) и Усамљени Запад (Тхе Лонсоме Wест), обе написане 1997. Следећу трилогију, чије драме се дешавају на отоцима који припадају округу Голвеј, чине комади: Сакати Били (Тхе Цриппле оф Инисхманн, 1997), Поручник са Инишмора (Тхе Лиеутенант оф Инисхморе, 2001) и Тхе Бансхесс оф Инисхеер. Последњу од ових драма Макдона, међутим, никада није објавио тврдећи да није добра.
Осим ових, Макдона је написао и комад Јастучко (Тхе Пиллоwман). Занимљиво, радња овог комада, по многима најбољег његовог дела, није везана за Ирску већ за неименовану, измишљену тоталитаристичку државу. Након успеха који је постигао текстовима намењеним театру, Макдона се вратио писању радио драма, те је за две добио престижне награде, а посебно је хваљен његов комад Тхе Таил оф тхе Wолф анд тхе Wоодцуттер.
Последњих година Макдона се усредсредио на своју прву страст – филм. За краткометражни филм Сиx Схоотер 2006. је добио “Оскара”, да би две године касније по властитом сценарију снимио и прво дугометражно филмско остварење Ин Бругес, за које је добио изузетно охрабрујуће критике.
Цинизам, црнохуморни третман ирске традиције, амбивалентан и често ироничан однос према борби Ирске републиканске армије (ИРА), затим спремност да карикира и подсмева се елементима ирског менталитета, као и ироничан начин на који користи локални сленг области у коју је сместио радњу већине својих дела, провоцирале су неповерљивост ирских критичара према Макдониним драмама. С друге стране, у његовим драмама није тешко пронаћи трагове који упућују на утицај драматургије Харолда Пинтера и Дејвида Мемета (Давид Мамет), али и британске телевизијске комедије или америчких “сапуница”.
Драме Мартина Макдоне су део репертоара многих европских позоришта, а код нас су играни његови комади Лепотица Линејна, Сакати Били, Поручник са Инишмора, Јастучко.
А. М.
О Р Е Д И Т Е Љ У
БОРИС ИСАКОВИЋ
Дипломирао глуму на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Боре Драшковића.
Први стални ангажман добија у Српском народном позоришту, где је био првак, а једно време и директор Драме. Од 2000. је самостални уметник и, најпре, професор глуме на Академији уметности у Новом Саду, игра у готово свим београдским позориштима, а у Српском народном позоришту је остао стуб драмског репертоара куће. Тренутно је шеф катедре за глуму на АУ.
Још као студент, играо је у представама КПГТ, између осталих и насловну улогу у Шекспировом Ричарду Трећем, у режији Љубише Ристића, а у Српском народном позоришту тренутно игра у представама: Мера за меру (Анђело), Господа Глембајеви (Леоне Глембај), Грета, страница 89 (Редитељ), Ја или неко други (Он), Наход Симеон (Муж), Зверињак (Петар), Је ли било кнежеве вечере (Иларион Руварац).
Игра у представама београдског Народног позоришта, Југословенског драмског позоришта и Атељеа 212. Глуми и на филму и на телевизији.
Троструки је добитник Стеријине награде (Максим Црнојевић, у истоименој представи Никите Миливојевића, 2000; Страхиња, сељак, у представи Одумирање, у режији Егона Савина; Муж у Находу Симеону, у режији Томија Јанежича, 2007. и Дробац, у представи Путујуће позориште Шопаловић, такође у Јанежичевој режији, 2008), двоструки лауреат награде “Предраг Пеђа Томановић”, а има и награде: „Ардалион“ (Одумирање), награде на Фестивалу малих сцена на Ријеци (за исту представу), награде које носе имена наших најзначајнијих глумаца: “Миливоје Живановић”, “Милош Жутић” и “Раша Плаовић”, као и многобројна признања освојена на домаћим позоришним фестивалима.
Представа Лепотица Линејна је прва режија Бориса Исаковића у професионалном театру.
БОРИС ИСАКОВИЋ
Дипломирао глуму на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Боре Драшковића.
Први стални ангажман добија у Српском народном позоришту, где је био првак, а једно време и директор Драме. Од 2000. је самостални уметник и, најпре, професор глуме на Академији уметности у Новом Саду, игра у готово свим београдским позориштима, а у Српском народном позоришту је остао стуб драмског репертоара куће. Тренутно је шеф катедре за глуму на АУ.
Још као студент, играо је у представама КПГТ, између осталих и насловну улогу у Шекспировом Ричарду Трећем, у режији Љубише Ристића, а у Српском народном позоришту тренутно игра у представама: Мера за меру (Анђело), Господа Глембајеви (Леоне Глембај), Грета, страница 89 (Редитељ), Ја или неко други (Он), Наход Симеон (Муж), Зверињак (Петар), Је ли било кнежеве вечере (Иларион Руварац).
Игра у представама београдског Народног позоришта, Југословенског драмског позоришта и Атељеа 212. Глуми и на филму и на телевизији.
Троструки је добитник Стеријине награде (Максим Црнојевић, у истоименој представи Никите Миливојевића, 2000; Страхиња, сељак, у представи Одумирање, у режији Егона Савина; Муж у Находу Симеону, у режији Томија Јанежича, 2007. и Дробац, у представи Путујуће позориште Шопаловић, такође у Јанежичевој режији, 2008), двоструки лауреат награде “Предраг Пеђа Томановић”, а има и награде: „Ардалион“ (Одумирање), награде на Фестивалу малих сцена на Ријеци (за исту представу), награде које носе имена наших најзначајнијих глумаца: “Миливоје Живановић”, “Милош Жутић” и “Раша Плаовић”, као и многобројна признања освојена на домаћим позоришним фестивалима.
Представа Лепотица Линејна је прва режија Бориса Исаковића у професионалном театру.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411