English
Вида Огњеновић
ЈЕ ЛИ БИЛО КНЕЖЕВЕ ВЕЧЕРЕ?
Премијера: 8. октобар 2008, Сцена "Пера Добриновић"
| Редитељ ВИДА ОГЊЕНОВИЋ Сценограф ГЕРОСЛАВ ЗАРИЋ Костимограф ЉИЉАНА ДРАГОВИЋ Музика ЗОРАН ЕРИЋ Драматург СВЕТИСЛАВ ЈОВАНОВ Лектор ДЕЈАН СРЕДОЈЕВИЋ Кореограф ОЛИВЕРА КОВАЧЕВИЋ-ЦРЊАНСКИ Помоћник редитеља ЈЕЛЕНА АНТОНИЈЕВИЋ Асистент редитеља БЕБА БАЛАШЕВИЋ Асистент костимографа БРАНКА ШТРБАЦ Асистент кореографа ФРОСИНА ДИМОВСКА Корепетитори ИРИНА МИТРОВИЋ и МАЈА АЛВАНОВИЋ Организатор МИЛАН КАЋАНСКИ |
У Л О Г Е Иларион Руварац, архимандрит манастира Гргетега, познати историчар Борис Исаковић Јаша Томић, уредник листа “Застава” Ненад Пећинар Господин Михајловић, адвокат, уредник “Заставе” Миодраг Петровић Господин Савић, професор, сарадник “Заставе” Предраг Момчиловић Лаза Дунђерски, богати земљопоседник Радоје Чупић Мирковић, новинар "Заставе", женокрадица и бећар Југослав Крајнов Милић, песник и новинар “Заставе” Игор Павловић Господин Стојковић, учитељ лепог понашања Александар Гајин Милетић (Светозар), војвођански трибун и политичар Михаило Јанкетић Ћирић, трговац, члан Одбора за прославу Косовске битке Драган Којић Јојкић, трговац и члан Одбора Мирослав Фабри Радулашки, земљопоседник и одборник Миодраг Петроње Димитријевић, уредник листа “Браник” Александар Ђурица Брат Макарије, калуђер манастира Гргетега Михајло Плескоњић Стражар, у пештанском затвору Атила Немет / Марко Савић Хоровођа Волф, учитељ ноталног певања Драгомир Пешић Госпођа Амалија, начелница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња Гордана Ђурђевић-Димић Госпођа Радулашки, њена заменица, жена земљопоседника Александра Плескоњић-Илић Госпођа Радовановић, угледна удовица Тијана Максимовић Госпођа Лугомирска Гордана Каменаровић Госпођа Савићева, повучена, а све зна Сања Радишић Милица Томић, жена Јашина, Милетићева кћи Драгиња Вогањац Катарина Лугомирски, девојка смерног понашања Јована Мишковић Госпођица Јојкићева, трговачка кћер Тијана Карајичић Госпођица Ћирићева, богата удавача, јединица трговца Ћирића Јована Балашевић Госпођа Гаванска, добра партија Сања Ристић-Крајнов Госпођица Поповићева, девојка на удају већ одавно Оливера Стаменковић Госпођица Зеремски, осећајна и нежна Марија Меденица Собарица Јелена Антонијевић Деца...Тијана Јовановић, Даница Головић, Павле Митић, Лука Путник, Никола Давидовић, Никола Миленковић* * Чланови позоришне радионице "Позоришне маштарије" |
О А У Т О Р У
ВИДА ОГЊЕНОВИЋ, редитељ, драмски и прозни писац. Дипломирала је општу књижевност на Филолошком факултету у Београду и на одсеку за режију београдске Академије за позориште, филм и ТВ. Последипломске студије започела у Паризу, на Сорбони, а магистарски рад из теорије и праксе режије одбранила на Универзитету у Минесоти (САД). Била је директор Драме Народног позоришта, Београд, предавала на универзитетима у Лос Анђелесу и Чикагу, редовни је професор новосадске Академије уметности... Њен редитељски опус чини близу стотину позоришних, велики број ТВ и радио-режија. Написала је више драма. У многим позориштима бивше Југославије, режирала је разнородан репертоар, како домаћу и страну класику тако и савремену драму. Награде: Стеријина награда за најбољи текст (Је ли било кнежеве вечере?, Јегоров пут), Стеријина награда за режију (Јегоров пут), Стеријина награда за драматизацију (Коријен, стабло и епилог), Октобарска награда града Београда за режију (Мефисто, 1984), Златни вијенац Сарајевског фестивала МЕСС (Мефисто, 1985), Награда “Јоаким Вујић” за драмски текст (Како засмејати господара, 1998)... Награда Града театра Будва за драмско стваралаштво (2007). Објавила је шест књига прозе: збирке прироведака Отровно млеко маслачка (1994) и Стари сат (1996), Најлепше приповетке Виде Огњеновић (2001), роман Кућа мртвих мириса (1995), Путовање у путопис (2005), роман Прељубници (2006) и седам књига драма. Проза и драме су јој превођене на енглески, француски, мађарски, немачки, македонски, норвешки и друге језике. Била је амбасадор СР Југославије (касније Србије и Црне Горе) у Норвешкој.
ВИДА ОГЊЕНОВИЋ, редитељ, драмски и прозни писац. Дипломирала је општу књижевност на Филолошком факултету у Београду и на одсеку за режију београдске Академије за позориште, филм и ТВ. Последипломске студије започела у Паризу, на Сорбони, а магистарски рад из теорије и праксе режије одбранила на Универзитету у Минесоти (САД). Била је директор Драме Народног позоришта, Београд, предавала на универзитетима у Лос Анђелесу и Чикагу, редовни је професор новосадске Академије уметности... Њен редитељски опус чини близу стотину позоришних, велики број ТВ и радио-режија. Написала је више драма. У многим позориштима бивше Југославије, режирала је разнородан репертоар, како домаћу и страну класику тако и савремену драму. Награде: Стеријина награда за најбољи текст (Је ли било кнежеве вечере?, Јегоров пут), Стеријина награда за режију (Јегоров пут), Стеријина награда за драматизацију (Коријен, стабло и епилог), Октобарска награда града Београда за режију (Мефисто, 1984), Златни вијенац Сарајевског фестивала МЕСС (Мефисто, 1985), Награда “Јоаким Вујић” за драмски текст (Како засмејати господара, 1998)... Награда Града театра Будва за драмско стваралаштво (2007). Објавила је шест књига прозе: збирке прироведака Отровно млеко маслачка (1994) и Стари сат (1996), Најлепше приповетке Виде Огњеновић (2001), роман Кућа мртвих мириса (1995), Путовање у путопис (2005), роман Прељубници (2006) и седам књига драма. Проза и драме су јој превођене на енглески, француски, мађарски, немачки, македонски, норвешки и друге језике. Била је амбасадор СР Југославије (касније Србије и Црне Горе) у Норвешкој.
О С Ц Е Н О Г Р А Ф У
ГЕРОСЛАВ ЗАРИЋ, сценограф. Рођен је 1951. у Милутовцу. Дипломирао је 1976. на Факултету примењених уметности у Београду. Члан УЛУПУДС-а од 1976, од када је и у статусу самосталног уметника. Звање истакнутог уметника добио је 1996. Редовни професор Факултета примењених уметности у Београду. Бави се и сликарством и сценским дизајном. Један од оснивача група Акт и Нова осећајност. Аутор је преко 200 позоришних сценографија. Сарађивао је с најистакнутијим српским позоришним редитељима, као и с онима с некадашњег југословенског простора. Реализовао сценографска решења и на бројним фестивалима: БЕЛЕФ, Будва град театар, Охрдиско лето. Герослав Зарић урадио је и бројне сценографије за телевизију, у драмским и серијским емисијама. Као дизајнер и графичар учествовао на бројним изложбама у земљи и иностранству, на Мајском салону, Октобарском салону, Прашком квадријеналу... Добио је око 50 награда, међу којима и седам Стеријиних. Међу представама за које је Герослав Зарић урадио сценографију су: Свети Георгије убива аждаху, Кир Јања, Лажа и паралажа, Сабирни центар, Сан летње ноћи, Беснило, Покондирена тиква и Јегоров пут.
О К О С Т И М О Г Р А Ф У
ЉИЉАНА ДРАГОВИЋ, костимограф. Рођена 1933. у Скопљу. После завршене Прве женске гимназије (данас Пета београдска), уписује се на Филозофски факултет, смер класични језици. На трећој години студија конкурише на Академију примењених уметности, где је и примљена на одсек сликарства, у класи професора Васе Поморишца. Диплому академског сликара стекла је 1962. и тада почиње њена богата каријера костимографа. Љиљана Драговић је, до данас, у свом матичном - Народном позоришту у Београду – опремила више од стотину представа, а у осталим београдским театрима више од шездесет. Ван Београда радила је у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Вршцу, Зрењанину, Крагујевцу, Крушевцу, Шапцу, Параћину, Подгорици, Будви, Бару, осмисливши костим за четрдесет и четири представе. Име Љиљане Драговић као костимографа налази се и на листама двадесет и четири представе позоришта у Скопљу, Љубљани, Новој Горици, Осијеку, Ријеци, Сплиту, Дубровнику, Сарајеву, Мостару и Бања Луци. Била је костимограф у готово свим представама редитељке Виде Огњеновић. Љиљана Драговић добила је многобројне награде, међу којима и две Стеријине (1992. и 2001), Награду за животно дело (1996), неколико Годишњих награда Народног позоришта и друге.
О К О М П О З И Т О Р У
ЗОРАН ЕРИЋ, композитор. Музичко школовање започео у најранијем детињству. Свирао је клавир и виолину, а дипломирао и магистрирао композицију на Музичкој академији у Београду у класи Станојла Рајичића. Усавршавао се краће време на Орфовом институту у Салцбургу и на мајсторском курсу В. Лутославског у Грожњану. Ерићев опус обухвата два балета, дела за хор, оркестар, солистичку и камерну музику. Дела су му изводили угледни домаћи и инострани извођачи у готово свим земљама Европе, САД, Кини и Аустралији. Добитник је великог броја награда и признања (двоструки лауреат Мокрањчеве награде, Октобарска награда града Београда, двоструки добитник Златне мимозе за филмску музику, YУСТАТ Гранд Приx за позоришну музику, Стеријина награда, Велика златна медаља Универзитета уметности у Београду, Коњовићева награда). Дуги низ година делује и као педагог. Редовни је професор при Катедри за композицију и оркестрацију Факултета музичке уметности у Београду, а међународне мајсторске курсеве држао је по позиву на угледним европским високим школама као што су Гуилдхалл Сцхоол оф Мусиц анд Драма у Лондону и Ирессиа у Атини. Од 2000-2004 године био је проректор Универзитета уметности у Београду. Најзначајнија дела: Сценарио за два виолончела, Офф за контрабас и гудаче, Цартоон за гудаче и чембало, Талеа Конзертстуцк за виолину и гудаче, Тхе Греат Ред Спот оф Јупитер за озвучено чембало, удараљке и ливе елецтрониц, Тхе Абнормал Беатс оф Догон за бас кларинет, клавир, удараљке, усну бас-хармонику и ливе елецтроницс, Хелиум у малој кутији за гудаче, Нисам говорио за алт саксофон, усну бас-хармонику, глумца наратора и мешовити хор, Оберон за флауту и оркестар, Шест сцена – коментара за три виолине и симфонијски оркестар. Музика за позориште: Медеја, Магбет, Процес, Птице, Хамлет, Краљ Лир, Живот је сан, Сан летње ноћи, Чекајући Годоа, Ружа ветрова, Симон чудотворац, Краљ Лир, Дама с камелијама, Бановић Страхиња, Каролина Нојбер, Корени, Антигона у НY, Максим Црнојевић, Звер на месецу, Фредерик, Поглед у небо, Егзибициониста, Галеб, Посетилац, Мала трилогија смрти, Тврђава.
ГЕРОСЛАВ ЗАРИЋ, сценограф. Рођен је 1951. у Милутовцу. Дипломирао је 1976. на Факултету примењених уметности у Београду. Члан УЛУПУДС-а од 1976, од када је и у статусу самосталног уметника. Звање истакнутог уметника добио је 1996. Редовни професор Факултета примењених уметности у Београду. Бави се и сликарством и сценским дизајном. Један од оснивача група Акт и Нова осећајност. Аутор је преко 200 позоришних сценографија. Сарађивао је с најистакнутијим српским позоришним редитељима, као и с онима с некадашњег југословенског простора. Реализовао сценографска решења и на бројним фестивалима: БЕЛЕФ, Будва град театар, Охрдиско лето. Герослав Зарић урадио је и бројне сценографије за телевизију, у драмским и серијским емисијама. Као дизајнер и графичар учествовао на бројним изложбама у земљи и иностранству, на Мајском салону, Октобарском салону, Прашком квадријеналу... Добио је око 50 награда, међу којима и седам Стеријиних. Међу представама за које је Герослав Зарић урадио сценографију су: Свети Георгије убива аждаху, Кир Јања, Лажа и паралажа, Сабирни центар, Сан летње ноћи, Беснило, Покондирена тиква и Јегоров пут.
О К О С Т И М О Г Р А Ф У
ЉИЉАНА ДРАГОВИЋ, костимограф. Рођена 1933. у Скопљу. После завршене Прве женске гимназије (данас Пета београдска), уписује се на Филозофски факултет, смер класични језици. На трећој години студија конкурише на Академију примењених уметности, где је и примљена на одсек сликарства, у класи професора Васе Поморишца. Диплому академског сликара стекла је 1962. и тада почиње њена богата каријера костимографа. Љиљана Драговић је, до данас, у свом матичном - Народном позоришту у Београду – опремила више од стотину представа, а у осталим београдским театрима више од шездесет. Ван Београда радила је у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Вршцу, Зрењанину, Крагујевцу, Крушевцу, Шапцу, Параћину, Подгорици, Будви, Бару, осмисливши костим за четрдесет и четири представе. Име Љиљане Драговић као костимографа налази се и на листама двадесет и четири представе позоришта у Скопљу, Љубљани, Новој Горици, Осијеку, Ријеци, Сплиту, Дубровнику, Сарајеву, Мостару и Бања Луци. Била је костимограф у готово свим представама редитељке Виде Огњеновић. Љиљана Драговић добила је многобројне награде, међу којима и две Стеријине (1992. и 2001), Награду за животно дело (1996), неколико Годишњих награда Народног позоришта и друге.
О К О М П О З И Т О Р У
ЗОРАН ЕРИЋ, композитор. Музичко школовање започео у најранијем детињству. Свирао је клавир и виолину, а дипломирао и магистрирао композицију на Музичкој академији у Београду у класи Станојла Рајичића. Усавршавао се краће време на Орфовом институту у Салцбургу и на мајсторском курсу В. Лутославског у Грожњану. Ерићев опус обухвата два балета, дела за хор, оркестар, солистичку и камерну музику. Дела су му изводили угледни домаћи и инострани извођачи у готово свим земљама Европе, САД, Кини и Аустралији. Добитник је великог броја награда и признања (двоструки лауреат Мокрањчеве награде, Октобарска награда града Београда, двоструки добитник Златне мимозе за филмску музику, YУСТАТ Гранд Приx за позоришну музику, Стеријина награда, Велика златна медаља Универзитета уметности у Београду, Коњовићева награда). Дуги низ година делује и као педагог. Редовни је професор при Катедри за композицију и оркестрацију Факултета музичке уметности у Београду, а међународне мајсторске курсеве држао је по позиву на угледним европским високим школама као што су Гуилдхалл Сцхоол оф Мусиц анд Драма у Лондону и Ирессиа у Атини. Од 2000-2004 године био је проректор Универзитета уметности у Београду. Најзначајнија дела: Сценарио за два виолончела, Офф за контрабас и гудаче, Цартоон за гудаче и чембало, Талеа Конзертстуцк за виолину и гудаче, Тхе Греат Ред Спот оф Јупитер за озвучено чембало, удараљке и ливе елецтрониц, Тхе Абнормал Беатс оф Догон за бас кларинет, клавир, удараљке, усну бас-хармонику и ливе елецтроницс, Хелиум у малој кутији за гудаче, Нисам говорио за алт саксофон, усну бас-хармонику, глумца наратора и мешовити хор, Оберон за флауту и оркестар, Шест сцена – коментара за три виолине и симфонијски оркестар. Музика за позориште: Медеја, Магбет, Процес, Птице, Хамлет, Краљ Лир, Живот је сан, Сан летње ноћи, Чекајући Годоа, Ружа ветрова, Симон чудотворац, Краљ Лир, Дама с камелијама, Бановић Страхиња, Каролина Нојбер, Корени, Антигона у НY, Максим Црнојевић, Звер на месецу, Фредерик, Поглед у небо, Егзибициониста, Галеб, Посетилац, Мала трилогија смрти, Тврђава.
Р Е Ч Д Р А М А Т У Р Г А
МРАЧНИ СЈАЈ ЈУБИЛЕЈА
Лавиринти комада Је ли било кнежеве вечере?
Користећи анегдотску намеру групе амбициозних политиканата да на петстоту годишњицу Косовске битке вашарском реконструкцијом сторије о «кнежевој вечери» уберу поене у политичкој арени осамдесетих година XИX века – при чему је основа интриге њихова узалудна потрага за особом која ће «изигравати» митског издајника Вука Бранковића – ауторка „успут“ разобличава митоманско родољубље као константу нашег менталитета: ЛАЗА: ... Само лоче, пиша, плаче и дрндара о Косову и о томе како ће Србију проширити до Беча!.. Премда се прагматични, но цивилизацијски реални аргументи богаташа Дунђерског «подижу» на виши ступањ посредством Руварчевог рационално просвећеног тумачења историјских факата (а насупрот слављењу мита косовске жртве из народне песме), за сатирично фарсичну стратегију Виде Огњеновић овај циљ представља тек прву етапу: РУВАРАЦ: ... Галамџије вашарске! Да ишта знате, знали бисте и то да за један народ нема и не може бити узвишеније прилике од те да о себи најзад сазна истину, да се историјски утврди, освести и постави на ноге!.. «Историјско утврђивање» је, међутим, двосекли мач – након Аушвица, Гулага и Хирошиме, Вида Огњеновић мудро полази од претпоставке да и просвећени Ум, може опустошити свет исто онако ефикасно као и варварски окамењени Мит. Култ Жртве, свођење историје на ниво Наше Песме (те тиме и средства политичке манипулације) и заблуде о «крви и тлу» попримају, у добу Историје-као-Судбине, нови извор: рационалну, идеолошки интонирану бригу о «интересима народа». Полазећи од тога, ауторка не ограничава универзално драмско поприште Деветнаестог Века на «умне интелектуалце» и «лицемерне идеологе»: поред Руварца и Јаше Томића, квартет допуњавају, такође, и фигура палог Милетића, као и бриљантно саздана и деконструисана (апокрифна) група грађанских девојака, чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња. Што се тиче ових последњих, њихова путања од раздрагано помодне површности до пробуђене безобразне наивности с којом саопштавају (госпођица Лугомирски) да је (митски, косовски) Див-Јунак – го, даје комаду Је ли било кнежеве вечере? непревазиђену ноту фарсичне лакоће, меланхолије, али и сатиричне убојитости. За разлику од овог, у читавој нашој драматургији јединственог пропламсаја женског начела као принципа еманципованог Другог, лик Милетића, сломљеног душевном болешћу након тамновања, функционише у драми као двоструки жанровски кључ. Црнохуморна, готово гротескна интонација трибунове успаванке-тужбалице »Одер Лебен, одер Тод – жилав је наш српски род» упућују на шире ишчитавање играрија око косовског јубилеја и трагикомичне потраге за «улогом издајника». У оној мери, наиме, у којој фигура подетињеног народног Трибуна представља опомињућу будућност за Јашу Томића, у тој мери се њен симболички потенцијал може сагледати и као одбијена улога, неостварена прошлост самотника Руварца, јеретика који је управо у том тренутку први указао на фиктивност Косовског Мита. Не сме се, наиме, испустити из вида да се, током читавог – истина, бриљантно аргументованог и аналитичког, критички слојевитог и ироничног – архимандритовог «диспута» са Јашом Томићем и његовом свитом, свака декларативна узвишеност, па тако и евентуална надмоћна самодопадност, од стране самог Руварца релативизује на два начина. Први је, свакако, калуђерово инсистирање на сопственој прехлади («дува») која га, како каже, спречава да води темељнију, озбиљнију расправу с «галамџијама вашарским». Друга Руварчева «линија одбране» састављена је од опаски које имају и значај самоупозорења, опаски које кулминирају у овој, нимало оптимистичној реченици. РУВАРАЦ: ... Пишеш роман против назарена, а не познајеш, социјалисто, ни толико свој народ да знаш да је једина његова жива особина инат!.. Поменута особина, јесте свакако, и препрека за усвајање Руварчевих аргумената; међутим, за разлику од Милетића (а поготово Јаше Томића), архимандрит је – свестан овог парадокса - одабрао самоћу, издвајање из тока актуелних ефемерности, као прагматично ограничење, али и као мисаони став. Тек увиђањем ове противречности прилазимо ближе основама филозофске критичности и поетичке, драмске слојевитости комада Је ли било кнежеве вечере? Вида Огњеновић преображава читав друштвени и културни пејзаж српског деветнаестовековног грађанства у апокрифну Позорницу, да би нам показала апсурдност и неутемељеност, јаловост и бесмисленост његових парцијалних, митских и идеолошких «театара», да би по први пут немилосрно осветлила «тавне кутове» наших наслеђених и још непревазиђених комедија Жртве и трагедија Забуне. У том театру, никада не треба заборавити, Трибун завршава као замењени глумац, а Историчар преживљава само као скромни Шаптач: за добробит свију, место Редитеља мора остати празно.
МРАЧНИ СЈАЈ ЈУБИЛЕЈА
Лавиринти комада Је ли било кнежеве вечере?
Користећи анегдотску намеру групе амбициозних политиканата да на петстоту годишњицу Косовске битке вашарском реконструкцијом сторије о «кнежевој вечери» уберу поене у политичкој арени осамдесетих година XИX века – при чему је основа интриге њихова узалудна потрага за особом која ће «изигравати» митског издајника Вука Бранковића – ауторка „успут“ разобличава митоманско родољубље као константу нашег менталитета: ЛАЗА: ... Само лоче, пиша, плаче и дрндара о Косову и о томе како ће Србију проширити до Беча!.. Премда се прагматични, но цивилизацијски реални аргументи богаташа Дунђерског «подижу» на виши ступањ посредством Руварчевог рационално просвећеног тумачења историјских факата (а насупрот слављењу мита косовске жртве из народне песме), за сатирично фарсичну стратегију Виде Огњеновић овај циљ представља тек прву етапу: РУВАРАЦ: ... Галамџије вашарске! Да ишта знате, знали бисте и то да за један народ нема и не може бити узвишеније прилике од те да о себи најзад сазна истину, да се историјски утврди, освести и постави на ноге!.. «Историјско утврђивање» је, међутим, двосекли мач – након Аушвица, Гулага и Хирошиме, Вида Огњеновић мудро полази од претпоставке да и просвећени Ум, може опустошити свет исто онако ефикасно као и варварски окамењени Мит. Култ Жртве, свођење историје на ниво Наше Песме (те тиме и средства политичке манипулације) и заблуде о «крви и тлу» попримају, у добу Историје-као-Судбине, нови извор: рационалну, идеолошки интонирану бригу о «интересима народа». Полазећи од тога, ауторка не ограничава универзално драмско поприште Деветнаестог Века на «умне интелектуалце» и «лицемерне идеологе»: поред Руварца и Јаше Томића, квартет допуњавају, такође, и фигура палог Милетића, као и бриљантно саздана и деконструисана (апокрифна) група грађанских девојака, чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња. Што се тиче ових последњих, њихова путања од раздрагано помодне површности до пробуђене безобразне наивности с којом саопштавају (госпођица Лугомирски) да је (митски, косовски) Див-Јунак – го, даје комаду Је ли било кнежеве вечере? непревазиђену ноту фарсичне лакоће, меланхолије, али и сатиричне убојитости. За разлику од овог, у читавој нашој драматургији јединственог пропламсаја женског начела као принципа еманципованог Другог, лик Милетића, сломљеног душевном болешћу након тамновања, функционише у драми као двоструки жанровски кључ. Црнохуморна, готово гротескна интонација трибунове успаванке-тужбалице »Одер Лебен, одер Тод – жилав је наш српски род» упућују на шире ишчитавање играрија око косовског јубилеја и трагикомичне потраге за «улогом издајника». У оној мери, наиме, у којој фигура подетињеног народног Трибуна представља опомињућу будућност за Јашу Томића, у тој мери се њен симболички потенцијал може сагледати и као одбијена улога, неостварена прошлост самотника Руварца, јеретика који је управо у том тренутку први указао на фиктивност Косовског Мита. Не сме се, наиме, испустити из вида да се, током читавог – истина, бриљантно аргументованог и аналитичког, критички слојевитог и ироничног – архимандритовог «диспута» са Јашом Томићем и његовом свитом, свака декларативна узвишеност, па тако и евентуална надмоћна самодопадност, од стране самог Руварца релативизује на два начина. Први је, свакако, калуђерово инсистирање на сопственој прехлади («дува») која га, како каже, спречава да води темељнију, озбиљнију расправу с «галамџијама вашарским». Друга Руварчева «линија одбране» састављена је од опаски које имају и значај самоупозорења, опаски које кулминирају у овој, нимало оптимистичној реченици. РУВАРАЦ: ... Пишеш роман против назарена, а не познајеш, социјалисто, ни толико свој народ да знаш да је једина његова жива особина инат!.. Поменута особина, јесте свакако, и препрека за усвајање Руварчевих аргумената; међутим, за разлику од Милетића (а поготово Јаше Томића), архимандрит је – свестан овог парадокса - одабрао самоћу, издвајање из тока актуелних ефемерности, као прагматично ограничење, али и као мисаони став. Тек увиђањем ове противречности прилазимо ближе основама филозофске критичности и поетичке, драмске слојевитости комада Је ли било кнежеве вечере? Вида Огњеновић преображава читав друштвени и културни пејзаж српског деветнаестовековног грађанства у апокрифну Позорницу, да би нам показала апсурдност и неутемељеност, јаловост и бесмисленост његових парцијалних, митских и идеолошких «театара», да би по први пут немилосрно осветлила «тавне кутове» наших наслеђених и још непревазиђених комедија Жртве и трагедија Забуне. У том театру, никада не треба заборавити, Трибун завршава као замењени глумац, а Историчар преживљава само као скромни Шаптач: за добробит свију, место Редитеља мора остати празно.
Светислав ЈОВАНОВ
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411