English

Лудвиг Минкус
ДОН КИХОТ
Балет у два чина

Премијера: 18. децембар 2010, сцена “Јован Ђорђевић”

ДОН КИХОТ НА БАЛЕТСКОЈ СЦЕНИ

Велика дела светске литературе не привлаче само сликаре и музичаре него и балетске уметнике - кореографе. “Витез тужног лица”, његов верни Санчо Панса и лепа Дулсинеја без сумње били су, и биће, веома интересантни за сваког играча и кореографа. Више њих поставило је Дон Кихота у 18. веку. Међутим, сва та дела су више-мање заборављена, а Минкусова и Петипаова верзија, настала у другој половини 19. века, која је, вероватно, по либрету најудаљенија од Сервантеса, остала је да живи.

Петипа и Минкус употребили су Кихота и Санча као оквир за велики балетски дивертисман. По тадашњем схватању балетске уметности (1869! - година премијере у Бољшом театру) на балетској сцени нису могли да играју стари и дебели. Такве улоге нису играли него су их глумили пантомимски. Причу је морао да носи млади пар који је могао да игра варијације и закључни и обавезни Grand pas de deux. Зато је Петипа измислио наивну причу о младој девојци Китри и сиромашном момку Басилу. Њихови љубавни проблеми су садржај балета, а не Дон Кихот каквог знамо из Сервантесовог романа. У старим балетима била су изразито раздвојена два елемента: игре и пантомиме којом је објашњаван садржај. Тек касније оба елемента све више и више се преплићу, удружују и у модерном балету постају једно. Ту играчи игром изражавају причу и осећања.

Поред главних улога, Петипа је унео и племића Гамаша који је сушта супротност лепом и младом Басилу, Китрине пријатељице, њеног оца, тореадоре, Мерцедес, Цигане... Прича која се догађа у Шпанији дала је могућност да постави неке ефектне шпанске игре, а сцене Кихотовог сна биле су погодне за прави класични дивертисман, обавезан у сваком старом балету.

Критичари су били подељени. Неки су замерали кореографу да се исувише удаљио од Сервантеса, а публика је примила балет с одушевљењем. У чему је, у ствари, привлачност тог балета?

Пре свега, то је велика парада игре. Ансамбли, демикарактерне и карактерне варијације следе једна другу. На крају још велики вилински дивертисман и Grand pas de deux. Улоге Китри и Басила омогућавају играчима да покажу све што знају и све што је у балету најлепше и најефектније. Игре, комичне, тужне и веселе сцене следе једна другу. Играчи могу да се разиграју. Такве балете воли публика широм свих меридијана, па и наша.

Савремене поставке настоје да задрже све вредности старог балета али захтевају и промене како би балет приближиле данашњој публици која нема ни времена ни стрпљења да седи у позоришту неколико сати. (И. Отрин)

ЛУДВИГ МИНКУС (Ludwig Aloysius, Леон Фјодорович, Беч, 1826-1917) Композитор и виолиниста, рано је почео да се бави музиком. Широј јавности се представља као композитор у Паризу 1846, с балетом Пакита, који је писао заједно с Едвардом Делдевеом. Године 1853. емигрира у Русију, мења име у Леон Фјодорович Минкус, постаје диригент Оркестра кнеза Јусупова у Петрограду; од 1861. је солиста, а касније и диригент Оркестра Бољшог театра, потом и надзорник свих московских позоришта, а предаје и на Конзерваторијуму у Москви. Кореограф Петипа је 1868. желео да постави балет Дон Кихот у Бољшом театру и позвао Минкуса да компонује музику. Балет је премијерно изведен 14. децембра 1869, доживео је огроман успех и Минкусу донео статус званичног композитора Руског царског балета, што остаје седамнаест година. У Петроград се враћа 1871. и ту ради све до 1891. када је пензионисан. Русију напушта 1896. и умире у Бечу 1917, у 91. години. Написао је неколико опера и шеснаест балета, међу којима су: Дон Кихот, Бајадера, Роксана, Бандити Лептири, Пакита (у сарадњи с Е. Делдевеом), Фјамета и Немеа (у сарадњи с кореографом Сен-Леоном) и др. Упркос недостатку оригиналности, Минкусу су завидели и већи и познатији композитори. Познавао је балет и његову специфичност. Његова музика је изванредно “танцовална”, њена мелодичност и ритмичност у потпуности одговара захтевима класичног балета.

МАРИЈУС ПЕТИПА (Marius Petipa) Једна од најпознатијих личности белетске уметности свих времена, творац класичног белетског академизма - играчког стила који већ више од једног столећа својим строгим, а лепим виртуозним формама одушевљава белетске уметнике и њихову публику. Маријус Петипа рођен је у Марсеју 1819. у уметничкој породици. Отац Жан Антоан је био играч и балет-мајстор, мајка Викторина Гасо драмска уметница, а старији брат Лисјен први играч у Великој опери у Паризу. Каријеру је започео као играч, најпре у Француској, затим у Шпанији, а 1847. је дошао у Русију у којој ће остати све до своје смрти, 1910. године. На сцени Маријинског театра у Петрограду радио је педесет шест година, најпре као играч, а затим као кореограф. Поставио је четрдесет шест оригиналних балета, синтетизујући достигнућа белетске уметности XIX века, која је обогатио изузетном стваралачком фантазијом. Његови најпознатији балети су: Дон Кихот (1869), Бајадера (1877), Пакита (1847. и 1881) на музику Лудвига Минкуса, затим чувени балети Чајковског: Зачарана лепотица (1890), Лабудово језеро (1895) у сарадњи с Левом Ивановом, те Рајмонда Глазунова (1898). /.../ Историчари балетске уметности сматрају да је радња најбољих Петипаових балета осмишљена, јасна и целовита, да је његова фантазија неисцрпна, а да су његова изражајна средства строго одабрана и промишљена.  (М. Зајцев, Откривамо тајне балета, Лист Позориште, 1991/92).

ВЕСНА ШОУЦ
Рођена у Земуну. Ванредни је професор на Факултету музичке уметности у Београду за предмет Дириговање, шеф диригент у Опери и Театру Мадленијанум, повремено диригује у Народном позоришту у Београду и Позоришту на Теразијама.
Дириговала је преко триста представа, неколико стотина концерата са симфонијским оркестрима у земљи као и иностраним оркестрима: Филхармонијом Риге (Летонија), МАТАВ Симфонијским оркестром (Будимпешта), Сегединским симфонијским оркестром, Симфонијским оркестром Истанбула, Симфонијским оркестром Бурсе и Симфонијским оркестром “Адана-Цукурова”. Наступала је с домаћим и иностраним солистима светског реномеа. Сарађивала са више камерних оркестара: Београдским камерним оркестром “Душан Сковран”, Краљевским гудачима Светог Ђорђа, Камерним оркестром РТС-а, Новосадским камерним оркестром, Камерним оркестром школе за музичке таленте из Ћуприје и др. Била је шеф хора Београдске опере, до 1998. руководила хоровима:”Б. Радичевић”, “Bel canto” и „Лола”, од којих је прва два и основала. Гостовала је у Немачкој, Данској, Швајцарској, Летонији, Грчкој, Словачкој, Канади, Турској и Мађарској. Радила је као професор на Билги универзитету у Истанбулу и Академији уметности у Бањалуци.
Добитница је Октобарске награде града Земуна, Златне значке културно-просветне заједнице Србије, Сребрне плакете Универзитета уметности, студентске Октобарске награде Београда и др.

МИКИЦА ЈЕВТИЋ

МИКИЦА ЈЕВТИЋ
Рођен 1977. у Хорбу, Немачка. Дипломирао је дириговање на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву 2003. године код професора Алина Власенка и хармонику код професора Павела Фењука.
Од 2001. до 2003. године био је диригент Симфонијског оркестра и Оперног театра града Дњепропетровска у Украјини. Са Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији. Имао је бројне концерте са Националним симфонијским оркестром Украјине.
Од 2005. године ради као диригент оркестра музичке школе у Шапцу.
Од 2011. је стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду.
На репертоару има опере: Евгеније Оњегин, Травијата, Фигарова женидба, Царска невеста, Набуко, Риголето, и балете: Крцко Орашчић, Дон Кихот, Лабудово језеро.

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006. године.

„Као члан жирија међународних такмичења "Стефан Турчак" у Кијеву 2006. године и "Сергеј Прокофјев" у Санкт Петербургу 2008. године, упознао сам се са диригентом из Србије, Микицом Јевтићем. Млади музичар испољио је изузетне диригентске способности, показао музикалност и одличну диригентску школу коју је стекао на Националној музичкој академији у Кијеву у класи изузетног педагога, професора Алина Власенка. Микица Јевтић је талентован и изузетно професионално припремљен диригент. Његов уметнички пут заслужује пажњу и подршку.“

Саулиус Сандецкис, диригент
Почасни професор Академије
"Н. Римски-Корсаков" у Санкт Петербургу

МИРЈАНА СТОЈАНОВИЋ-МАУРИЧ  
Рођена у Новом Саду. Дипломирала на Академији примењених уметности у Београду, Одсек костима, у класи професора Душана Ристића. У позоришту дебитује 1970. године, а од 1971. је стални костимограф Српског народног позоришта у Новом Саду. Осим костимографије бави се и сликарством, тематски такође везаним за позориште. Урадила је костимe за више од 100 представа у Српском народном позоришту, потом у Марибору, Скопљу и Осијеку, као и низ ТВ емисија и драма за РТВ Нови Сад. Представе карактеристичне за њено костимографско опредељење: Магбет, Норма, Самсон и Далила, Боеми, Бал под маскама...
Учествовала на више заједничких изложби: Тријенале позоришне сценографије и костимографије, Октобарски салон, Новосадски салон, Форма, Златно перо... и имала десетак самосталних изложби: Нови Сад, Немачка, САД... Награде за костим: 1969. награда Београдског универзитета “4. јул”, 1972. Награда Академије примењене уметности на XIII октобарском салону у Београду, 1977. награда на 6. новосадском салону, 1977. награда “Форма” на “Форми VI” и 1983. на “Форми” IX. у Новом Саду, 2005. Златна медаља “Јован Ђорђевић”, највише признање Српског народног позоришта.
Ове године Мирјана Стојановић-Маурич обележава четрдесет година уметничког рада, пригодном изложбом у организацији Позоришног музеја Војводине и СНП-а, 22. децембра у Галерији NS Nova СНП-а.


ОЛГА ЂУРЂЕВИЋ
Рођена у Новом Саду, живи и ради између Милана и Фиренце. Дипломирала на  Академији примењених уметности у Фиренци, Одсек сценографије, у класи професора Maurizia Mazzuccoa, на истој академији завршила специјалистичке студије из области визуелних  уметности и сценског дизајна.
Од 2008. је стални члан позоришне групе Phoebe Zeitgeist из Милана, сарађује са двојезичном позоришном групом из Фиренце F.E.S.T.A. (Florence English Speaking Theatrical Artists) и студијом за дизајн Riccardo Rami из Прата. Учествовала у креирању видео сценографије за церемонију прославе 50- годишњице главног града Бразила, Бразилије у продукцији студија Festi. Реализује сценографије за више музичких видео клипова, као и за модне фотографе.
Учествовала на више групних изложби: Галерија Alexander Alvarez Contemporary Art у Алесандрији (Италија), од 2004. до 2008. на свим групним изложбама Академије примењених уметности из Фиренце.


АНГЕЛА КЕВЕШИ (Kövessy Angèla)
Рођена 1967. у Будимпешти. Дипломирала на Мађарској високој школи за плес 1987. с изузетним успехом (Похвала cum laude), а 2002. завршила и Одсек за педагогију. Још за време студија почиње да ради у Балету Мађарске државне Опере у Будимпешти, од 1998. је солисткиња Балета. Године 1999. добија Награду “Харангозо”, високо признање Републике Мађарске. Од 2000. до 2005. је балет-мајстор и асистент кореографа Балета Мађарске државне Опере, од 2002. до 2005. балет-мајстор Мађарске високе школе за плес, 2005. и заменик генералног директора школе. Од 2005. до 2010. је чланица Балета и асистенткиња кореографа Бечке државне Опере.